SCENA I:

Ulazi u sobu, lupa vratima, baca torbu.

Otključava telefon, kuca poruku:

Jovana: Znaš onaj osećaj kad imaš 1000 i jednu obavezu i kad ti se dodatna još jedna, i iako je mala – ona bude ta kap koja prelije čašu?

Uzdah

Baš se plašim da neću stići sve da uradim. I jako me to pritiska. I konstantno ljudi oko mene govore “stigla bi sve kada ne bi bila toliko na telefonu” ali ne razumeju da ja stvarno ne znam kako da se nosim sa svime time. .

 Uzima kesicu čipsa, otvora je, počinje da žvaće. usput odlazi do kompa, klikne mišom i pušta numeru „Milano – Driving cars onto Mars“

 Numera ide kratko i kreće uvod

UVOD:

Jovana: Dobrodošli u još jednu epizodu podcast-a Umologija! Ovde zajedno učimo više o sebi i o nezi mentalnog zdravlja. Do sada smo spomenuli mnogobrojne stresne situacije, od školskih, svakodnevnih stresova, pa sve do onih ozbiljnijih kao što su zavisnost, boravak na psihologiji, itd. U ovoj epizodi slušamo Milicu Lazić, doktorku psihologije i jednu od osnivačica psihološkog centra MentalHub, koja će nam pomoći da saznamo više o samom pojmu stres i daće nam i neke savete u vezi sa istim. Takodje, u nastavku epizode čućete i odgovore par mladih ljudi na pitanje Šta radiš kada si pod stresom. Kako svi mi u nekim momentima doživljavamo stresne situacije, ova epizoda može možda da doprinese našem pogledu na sve to i pomogne nam da se bolje nosimo sa datim situacijama, pa samim tim podelite ovu epizodu i drugim, vama bliskim ljudima i hajde da zajedno negujemo svoje mentalno zdravlje.

 Jovana: Milice, hajde da krenemo od pitanja  Šta je to uopšte stres i kako se manifestuje u našem telu?

 Milica: To je vrlo individualno. Nekako različiti životni događaji mogu izazvati različitu reakciju kod ljudi u zavisnosti od toga kako je mi procenjujemo. Da li je za nas na neki način ugrožavajuća, da li je smatramo gubitkom ili ne. Tako da možemo da kažemo da jedan isti događaj mogu ljudi drugačije da dožive i može u različitoj meri da bude stresno za različite osobe ili čak za neku osobu da ne bude stresan uopšte, dok za drugu može da bude doživljen kao neki veliki izazov ili čak kao kao neka vrsta gubitka.

U skladu sa tim postoje brojne individualne razlike i način na koji se stres manifestuje u našem telu. Neko na primer doživljava samo blagu anksioznost povodom toga što se dešava, dok neki ljudi mogu da imaju različite fizičke simptome toga. Da su pod stresom, da im se znoje dlanovi ili da osećaju vrtoglavicu i tako dalje, da imaju žmarce po telu,.. Tako da se mi svi međusobno razlikujemo, odnosno bar postoje grupe ljudi koje se međusobno razlikuju po načinu kako naše telo u stvari šalje poruku da smo pod stresom.

Jovana: Kako da prepoznamo da je neka situacija za nas stresna?

 Milica: Najrazličitije situacije mogu da budu stresne za nas čak postoji i takozvani naziv EU-stress, koji govori o tome da neki događaji koji nama na prvu loptu izgledaju kao vrlo srećni životni događaji, poput venčanja, rođenja deteta, i tako dalje, za ljude mogu da budu stresni ako je sam povod da kažemo prijatan i ovaj povod za neku radost. Tako da najrazličitiji životni događaji mogu za nas da budu stresni. Kako od onoga što nam se dešava u školi,do onog što nam se dešava u medjuljudskim relacijama, tokom ispunjavanja nekih životnih zadataka ili nekih ciljeva koje smo sami sebi postavili, pa do nekih zaista velikih životnih događaja kao što su gubitak voljene osobe ili preseljenje u drugi grad ili na primer saobraćajna nezgoda i tako dalje. Znači razlikujemo veliki dijapazon onoga što što može nama da bude izazovno i u zavisnosti od uzrasta u kom se nalazimo i u zavisnosti od kapaciteta koji imamo,a i u zavisnosti od vrste i intenziteta tih stresora sa kojima se suočavamo.

Jovana: A da li postoji način da prepoznamo da je taj stres više nego što mi možemo da procesuiramo?

Jer, svi se susrećemo sa stresom. Zapravo, interesuje me da li se nekada desi neki događaj, preko kojeg možda i pređemo, kao „a, desilo se, idem dalje“, a zapravo je to bilo stresno za nas? Milica objašnjava da ćemo se tokom života susresti sa različitim stresorima koje ćemo prepoznati kao da je nešto u čemo nismo imali prethodno iskustvo ili kao nešto što u ovom trenutku prevazilazi naše kapacitete.

Milica: Negde istraživanja pokazuju da svako od nas barem jednom u životu doživi neko veliko životno iskustvo, odnosno neki veliki životni događaj koji značajno prevazilazi naše kapacitete i to je potpuno u redu i potpuno normalno da ustvari u nekim trenucima primetimo da je nešto za nas u tom trenutku previše. Zato što je u stvari suočavanje sa stresom jedan proces koji traje i potpuno je u redu i normalno da nam je potrebno vremena da sa nekim životnim događajima izađemo na kraj.

Naravno nije svaki, nije svako stresno stanje alarm, za to da vam je potrebna podrška ili, ili neka pomoć i sa većinom stresnih iskustava mi izlazimo na kraj sami svakodnevno. Međutim potpuno je u redu i da primetimo kada nam neki duži period, da smo pod stresom i da u stvari koristimo neke neadekvatne mehanizme kako taj stres da prevladamo, odnosno kako da se suočimo sa tim stresom i onda u takvim trenucima je skroz ok da se zapitamo da li su naše strategije dobre i da li je moguće da nam je potrebna pomoć u tome da savladam neke bolje strategije.

efekat: pipuupipupi rad matične ploče/programa/kompjutera

 Jovana – objašnjava: A sada, kako radi naš mozak:

 Dva dela mozga su nam bitna za ovu priču: amigdala i prefrontalni korteks.

 polako uplivava muzika u pozadini Cosmonkey - Old Sneakers 

Amigdala je jedan deo grupe neurona koji se nalaze duboko unutar temporalnog režnja, zapravo duboko centru mozga. Ona ima ulogu u obrađivanju pamćenja, odlučivanju i emocionalnim odgovorima – kao što su strah, anksioznost, agresija.

 E sada, stres ili stresni odgovor počinje kada amigdala oseti pretnju.

To može biti neka objektivno veoma stresna situacija, a može biti i nešto što nama predstavlja stres, gde se osećamo ugroženo na određen način.

 Mozak tada reaguje pokretanjem kaskade neurotransmitera i hormona – poput adrenalina, norepinefrina i kortizola, koji pripremaju naše telo za “borbu ili beg” ili šte možda nekada čuli na engleskom: fight or flight? E to je to.

 Ali, ako naš mozak shvati da se ne može boriti sa stresom, parasimpatička grana našeg autonomnog nervnog sistema može pokrenuti odgovor “zamrzavanja” u trenutku.

Odgovor “borba/beg/zamrzavanje”  je veoma brz.

Tako naše telo može reagovati na zmiju na putu, ili na automobil koji vam se približava, čak pre nego što postanemo svesni sa čim se suočavamo.

 Odgovor “borba/beg/zamrzavanje” je zapravo dobar, jer na pomaže da preživimo neposrednu opasnost.

Aliiii. Problematičan je kada su u pitanju složeniji međuljudski ili hroničnim stresorima.

Muzika se izdiže kratko

Kada amigdala “natera” naš mozak da odreaguje u trenutku, može doći do toga da se mi zamrzneo, pa kasnije ustvari odreagujemo. To izgleda tako da ćemo poslati besnu poruku, biti besni i posvađati se sa nekim nama blikim: roditeljima, prijateljima, kolegama, partnerima.

 A sada uvodimo u priču prefrontalni korteks.

 Prefrontalni korteks ili prednji korteks je moždana kora koja pokriva prednji deo frontalnog režnja. Nalazi se iza čela.

 Ova regija mozga je uključena u izvršne funkcije, poput planiranja, donošenja odluka, kratkoročnog pamćenja, izražavanja ličnosti, moderiranja društvenog ponašanja i kontrole određenih aspekata govora i jezika. Prefrontalni korteks je nešto kao glavni direktor našeg mozga i razvija se još i kada napunimo 20 godina!

 Smešten blizu vrha vašeg mozga, on prima informacije o izvoru stresa sporije nego amigdala.

 A upravo nam on pomaže u rešavanju situacije sa amigdalom.

 Jer može da pošalje poruku amigdali da je sve bezbedno, i da može da isključi mod “borba/beg/zamrzavanje”.

Takođe, može da šalje poruke drugim delovima mozga kako bi usmerio pažljiv i efikasan odgovor na stres.

kratka pauza

Kako ga možemo aktivirati kada je već amigdala poslala signal za borbu/beg/zamrzavanje? Tako što ćemo sami sebe izvežbati da u tim trenucima počnemo da razmišljamo. To može da bude pitanje „Da li sam sada životno ugrožena? I šta mi je sada potrebno ili šta želim?“ Ili – 5,4,3,2,1 – nabrojim 5 stvari koje vidim. 4 stvari koje mogu da čujem, 3 stvari koje mogu da dodirnem, 2 stvari koje mogu da pomirišem i jedna – šta osećam?

kratka pauza

 I u skladu sa time postupamo dalje. Na taj način počinjemo da mislimo, aktiviramo prednji korteks i ne reagujemo instiktivno, već promišljeno.

 Ovo su, na primer, i taktike koje je naša uradnica naučila na psihoterapiji, i koje vežba.

 numera ide jednu sekvencu, polako se vraćamo u epizodu kako bi se slegle informacije

Jovana: Za ovu epizodu smo ispitali nekoliko mladih ljudi, srednjoškolaca, šta rade kada su pod stresom. Čućete njihove odgovore, kao i komentar stručnjakinje, Milice, na njihove strategije. Pre toga će nam Milica ukratko reći koje su dobre i loše strategije suočavanja sa stresom, pa ćemo kroz lični primer iz života mladih videti kako ih oni primenjuju.

 Milica: Što se tiče strategija sa stresom ja bih rekla da su loše samo one koje dugoročno su destruktivne, da tako kažem. A da u stvari postoje različite strategije koje u različitom trenutku mogu da nam pomognu. Možemo na primer da kažemo da potiskivanje i nije neka dugoročno najadaptivnija strategija prevladavanja ili negiranje da se nešto desilo, ali u stvari u nekim kratkoročnim periodima može da nam pomogne i ukoliko to nije neki stil kako mi prevladavamo stres nego je u stvari naš mehanizam kako prevladavamo neku konkretno za nas izazovnu situaciju. To i ne mora da bude samo po sebi loše.

Tako da bih ja rekla da su loše samo one strategije zbog kojih u stvari ćemo dugoročno da trpimo posledice. Na primeru konzumiranja alkohola ukoliko to nije samo evo pred ovaj ispit da se malo ovaj smirim, ovaj već je to neka strategija koja se dugoročno koristi u različitim stresnim situacijama i ukoliko to vodi do neke zloupotrebe alkohola u budućnosti, to je loša strategije. Iako u nekom konkretno kontekstu može biti dobra i efikasna u tom smislu da se smirimo ili da izgledamo relaksirnije i tako dalje.

Tako da bih ja to tako nazvala, sve što vam pomaže i sve što ima potencijal dugoročno da vam pomaže i neka fleksibilnost u strategijama u zavisnosti od samog stresnog iskustva možda su najbolji način kako da se suočavamo sa stresom. U nekim okolnostima je moguće da budemo usmereni na rešavanje problema, u nekim okolnostima to nije moguće. Kao što u nekim okolnostima je dobro da se bavimo emocijama, a u nekim okolnostima jednostavno nemamo vremena za to i moći ćemo to tek kasnije. Tako da što veća fleksibilnost u načinu na koji se suočavamo sa stresom, pritom biranje strategija koje nisu destruktivne po nas, jeste dobar način kako dugoročno da očuvamo naše mentalno zdravlje.

 Jovana: Hvala ti, Milice! A sada da čujemo mlade. Slušamo Aleksu, Umu, Andreja, i Ivu :

Aleksa: Generalno kad sam pod stresom moje rešenje jeste da nekako pasivno ga se rešim u smislu da ne radim ništa aktivno kako bi se rešio stresa, primer da odem u šetnju ili radim nešto korisno što bi mi skrenulo misli, nego odlučim za varijantu da bi radije otišao da legnem da spavam ili samo preležao ostatak dana ili ne znam otišao na kafu da popijem i pročitao nešto na telefonu, da li neku knjigu, neki časopis, nešto i to bi manje više bilo to.

 Jovana: A sada sledi Milica. Kako je ona čula Aleksin odgovor i šta je uvidela u njemu:

 Milica: Pa zvuči kao da je hteo da nam kaže da ustvari ne voli baš da se bavi stresom, odnosno da mu je lakše da legne da spava i da ustvari ne razmišlja o tome što mu se desilo. I to je neka strategija koja je dosta česta. Ona u nekim okolnostima može da bude dobra i da zaista pomogne naručito kod onih stresnih okolnosti koje se same reše od sebe, međutim u nekim stresnim okolnostima je potrebno da budem aktivni, na primer neke stvari se zaista ne reše same od sebe. Ono što je dobro što čak i kada mi imamo utisak da mi ništa ne radimo u kontekstu stresa, ipak nešto radimo, odnosno ipak se nešto dešava, ipak mi o tome na neki način razmišljamo i tako dalje. Tako da iako on govori o tome da mu je najlakše da legne, da spava, da se distancira, vrlo verovatno radi i neke druge stvari kako bi izašao na kraj sa stresom, samo ovo deluje kao neki prirodan način da se zaštiti i da pobegne od toga. I nismo mi nikada isključivo se na jedan način bavimo stresom, evo on je rekao: „Volim da legnem da spavam da ne zaboravim, ali onda volim i da pročitam neku knjigu, pa da napravim neku distrakciju“ i tako dalje. I verovatno radi neke druge stvari kako bi izašao na kraj sa tim osećanjem.

Uma: Kad sam pod stresom uglavnom pokušavam da odradim sve stvari koje su mi teret, ali često se desi i da samo da zapustim te stvari, zaboravim na njih i onda pokušam da se opustim, ali uvek nekako budu tu pa onda moram da ih se rešim na neki način. Ali šta najviše radim to da odem aktivno, tipa da se prošetam, ili radim nešto što, čime mogu da se opustim: gledam film, čitam knjigu, pospremim sobu kad sam pod stresom jer je to najveći stres u mom životu, moja soba. I uglavnom da, pokušam što više da zapravo uradim nešto što će da skine taj teret sa mene jer je stres, su zapravo obaveze koje se natrpavaju. I pričam sa ljudima bliskim, porodicom i prijateljima.

 Milica: A dobro ovde smo čuli raznorazne strategije prevladavanja i čini mi se da je to ona fleksibilnost o kojoj sam govorila. Sa jedne strane traženje socijalne podrške, kao jedan veoma veoma važan resurs kako se izlazi na kraj sa stresom, a zatim usmerenost na rešavanje problema. Onda neka vrsta distrakcije, relaksacije i tako dalje. Pa čak u nekim momentima je govorila i o tome da voli da ne misli o tome odnosno da se distanciraod takve vrste iskustva i to joj verovatno sve zajedno pomaže da izađe na kraj sa tim stresnim okolnostima gde ona prepoznaje verovatno svoje potrebe, da problem i reši, ali i da se od njega odmori, ali i zato da potraži pomoć. Tako da je to sve nešto što su vrlo česti odgovori, vrlo dobri odgovori kako se nositi sa stresnim iskustvima.

 Jovana: Čuli smo Umu, a sada sledi Andrej.

Andrej: Kad sam pod stresom radim više kao kombinaciju nekih stvari.Pod broj 1 da bi se smirio uzmem nešto da prezalogajim, ali u nekom opštem smislu da bih se opustio od stresa ili slušam neku dobru muziku, ili sam napravim nešto što mi se sviđa, ili pogledam neku dobru serija ili film, dokumentarac neki…

Milica: Da dobro, čini mi se da je ovde reč o nekoj kombinaciji relaksacije i distrakcije, što vidimo na primeru ova dva momka koja su, koja su pričala za emisiju. Oni su očigledno pronašli način kako da ovaj sebi olakšaju neki proces kroz koji prolaze, tako što su primetili da im je potrebno da od njega naprave pauzu i da nekako omoguće sebi zadovoljenje nekih potreba, da se smire i da se osećaju prijatno i tako dalje, i čini mi se da im dobro ide.

Iva: Ja sam vrlo često pod stresom i takođe ne mogu baš da se pohvalim sa bilo kakvim zdravim mehanizmom. U suštini šta najčešće radim jeste da pozovem nekoga od svojih bliskih prijatelja ili člana porodice i pričam ili o tome oko čega sam istresirana,mislim najviše o tome, ali ponekad i o nekim drugim temama, pokušam da skrenem misli sa stvari koje su mi istresirale. Međutim, neretko se dešava da odem na žurku, popijem dosta, popušim jako puno cigara i tako dalje, zato što imam problem sa količinom stresa koju osećam većinom vremena i nekako najteže mi je da zapravo uzmem i da se iscimam oko toga što zapravo prouzrokuje taj stres. Tako da to se retko dešava i moji mehanizmi su definitivno kriminalni ali ne znam šta bih uradila povodom toga trenutno, tako da..

Jovana: Upravo smo čuli Ivu. A hajde da vidimo šta nam psihoterapeutkinja Milica može reći iz primera:

 Milica: Ovo je bilo jako iskreno i žao mi je što ima taj doživljaj preplavljenosti stresom. Sa jedne strane vidim da je našla dobar način kako se ustvari, kako malo da se oslobodi tog doživljaja kroz razgovore sa porodicom prijateljima,.. Za šta sam ja i rekla da jedna od najboljih strategija regulacije emocija i uopšte suočavanja sa stresom. Međutim, ovaj drugi deo koji se tiče nekog uzimanja alkohola i tako dalje, u nekim situacijama verovatno olakšava sam taj neki doživljaj da smo pod stresom, međutim dugoročno nije strategija koja je usmerena na to ili da proradimo sama osećanja koja imamo ili na to da rešimo problem. Tako da to dugoročno može da bude ne toliko dobar mehanizam suočavanja sa stresom.

 Jovana: Milica nam posle ovoga dodaje da su najbolji načini suočavanja sa stresom uvek stvar pojedinca i da nešto što bi njoj u stresnim situacijama prijalo i bilo najefikasnije, možda neće biti za vas koji ovo slušate. Dodaje i da samim tim u ovakvim situacijama treba da pođemo od samih sebe, od naših prethodnih iskustava, i da se zapitamo u kojoj meri je neka akcija ili način rešavanja problema trenutno nama adekvatan i šta nam je to u prošlosti bilo efikasno. Dakle, ne postoji neki konkretan recept za suočavanje sa stresnim situacijama.

muzika Sémø - Fractured Timeline, od početka. Sekvenca se završava, odnosno, Jovana kreće na 00:05 – numera se završava ispod tona Milice

 Jovana: Opet spominjem socijalne mreže. U nekoliko epizoda podkasta Umologije ih spominjem. Ali, ne možemo da ih izbegnemo kada pričamo o mentalnom zdravlju, jer, ukoliko ih ne koristimo dobro, onda zaista mogu loše da utiču na nas. I da sadržaji koje tamo vidimo budu stresni.

Milica, u MentalHubu radi na projektu u okviru kog je i nastao i ovaj podkast. Projekat se zove Destigmatizator, a oni zapravo pronalaze sadržaje u medijima koji su napisani tako da mogu loše da utiču na naše mentalno zdravlje. I onda ih analiziraju. I objasne zašto je nešto loše i kako to utiče na nas.

A, već smo i mi sami svesni koliko loših stvari nam socijalne mreže donose, šta je sve toksično na njima i kako mediji manipulišu našim emocijama svakodnevno.

 Milica: To je opet individualno, zavisi od toga šta pratimo i zavisi od toga kako reagujemo na to šta pratimo. Svakako ono što je primetno jesu neki izazovni fenomeni koji određenim grupama ljudi mogu da budu stresni, od onih koji su usmereni ne individue. U tom smislu nekog nasilja na internetu i tako dalje, a kada je u pitanju mediji onda su to u pitanju neki natpisi ili novinski tekstovi koji u stvari nose sa sobom određeni sadržaj koji može biti stresan nekim ljudima.

Tu pre svega mislim na, na primer, izveštavanje o tragičnim slučajevima, izveštavanje o patnji pojedinaca, koje može biti stresno, ne samo tim pojedincima i porodicama koje prolaze kroz te događaje, već mogu biti stresni onim ljudima koji čitaju. Naravno to ne znači da će svima to biti stresno, niti znači da onima kojima to budi neku emocionalnu reakciju, da ne mogu da izađu na kraj sa tom emocionalnom reakcijom, ali su nam mediji danas sve više takvi da ustvari na neki način gađaju na tu emocionalnu reakciju, da je proizvedu i samim tim da ustvari dobiju veću pažnju od nas.

Jovana: Spomenula sam da je Milica jedna od osnivačica psihološkog centra MentalHub. Oni često na svojim društvenim mrežama dele savete mladima i generalno njihovim pratiocima, u vezi sa različitim temama u sklopu oblasti mentalnog zdravlja. Tako su početkom februara 2023. godine, kada su se desili tragični zemljotresi u Turskoj, objavili post u kome govore koliko mediji i njihov loš način izražavanja doprinose teškim emocijama u ovakvim situacijama. Milice, možeš li da nam kažeš kako je ova vrsta širenja informacija štetna?

 Milica: Da, mislim zemljotres je sam po sebi nešto o čemu ne volimo da razmišljamo zato što je nešto mimo naše kontrole i onda kada se to desi negde i već sada imamo informacije o broju žrtava i o tome kako je to izgledalo i kako su njihovi poslednji dani ili sekundi izgledale.U stvari onda je lako u medijima igrati se ljudskim emocijama, tako što ćemo ili objavljivati, odnosno što će objavljivati takve sadržaje u smislu slika, ili tako što će govoriti o tome da se to nešto na primer bliži Srbiji, iako Srbija nije takvo područje gde su mogući zemljotresi takvog stepena.

I onda to ustvari šalje poruku: ovo je nešto blizu vas, može da vam se desi i vidite kako to izgleda. Što svakako može da uznemiri ljude, a kako da vam kažem, uznemireni ljudi su oni koji će pre kliknuti na tu vest i na taj šokantni naslov. I zbog toga to nije dobro zato što u stvari ima pogrešnu motivaciju koja stoji u pozadini svega toga. Znači ne da informiše već da zastraši, probudi neku emocionalnu reakciju kod nas kako bi smo bili više čitali takve tekstove i bila njihova publika.

Jovana: Takodje ste u jednoj od vaših objava pričali o štetnosti tekstova o popularnoj psihologiji u medijima. Na šta ste tu aludirali?

Milica: Često se nalazi u medijima simplifikacija neke da kažemo psihologije ili saveta u vezi sa mentalnim zdravljem, zato što u stvari neke teme je zaista teško prepričati, o nekim temama je nemoguće govoriti, na primer, u 800 reči ili već koliki je novinski članak. I onda se,a i neke teme je teško razumeti ukoliko niste stručnjak i onda je najlakše prepričati neke brze, efikasne, jeftine savete sa tim kako da se suočavate sa stresom i tako dalje. Evo ja dok sam pričala često sam govorila: „Zavisi, To je individualno,..“ i tako dalje i vi kad krenete sa tim onda to baš ne zvuči kao nešto što će privući veliku pažnju ljudima.

Više će privući pažnju nešto: „100%! Budite sigurni da su ovo tri načina kako je najbolje da se suočavate sa stresom!“ Osim što je to tako lako, pitko, zvuči vrlo ubedljivo, u stvari ono što je problem sa tim jeste što to ne radi,što to nije nešto što zaista vi možete da usvojite tako što ćete pročitati neki članak ili tako što ćete samo ne znam pokušati da se ponašate u skladu sa tim savetima koje su vam dati tu. Najčešće to nije tako jednostavno i zbog toga, psiholozi rade individualno duže vremena sa osobama i u skoro svim slučajevima nije moguće zaista da nešto promenite samo zato što ćete nešto da počnete na određeni način da razmišljate onako kako piše u tim člancima. Ono što je opasno u tim člancima jeste to što šalje poruku da je promena vrlo laka, da je briga o mentalnom zdravlju vrlo laka i da je u stvari, ako to ne umete da uradite, vaš problem.

Zato što je u stvari potrebno samo da pozitivno mislite, samo da pratite neka tri puta do sreće i onda ako vi niste srećni ni kada ste, ovaj, sproveli ta tri puta onda je to vaš problem zato što je to nešto što radi kod svih. I u tom smislu je loš narativ jer šalje poruku da smo mi krivi i da je to sve u našoj glavi, a da nema baš previše veze sa tim u kakvim uslovima živimo, kroz šta prolazimo, kakav je materijalni status u našoj porodici i tako dalje.

 SCENA II

 U sobi smo, ie muzika “Milano – Driving cars onto Mars”, čuje se na momente TV iz daleka (u dnevnoj sobi u kući je)

Jovana razmišlja, preslišava se: Šta sam danas naučila? Amigdala i prefrontalni korteks – impuls i razmišljenje.

I 5,4,3,2,1:

5 stvari koje vidim: laptop, krevet, miš, kaktus, lampa.

4 stvari koje mogu da čujem: ventilator na laptopu, muziku, moje disanje i TV u dnevnoj  

3 stvari koje mogu da dodirnem: ćebe, moja koža i moja kosa (efekat: trljanje ruke o ruku)

2 stvari koje mogu da pomirišem: majica i ruka (efekat: miriše)

 i jedna – šta osećam? –  besna sam. Plašim se da neću sve stići.
Ali kada bolje razmislim, imam plan i biće okej.

 čuje se kratko numera “Milano – Driving cars onto Mars”

 Jovana: Dakle da sumiramo, svako od nas svakodnevno prolazi kroz neke stresne situacije, a i svi smo bar jednom doživeli veoma veliki stres. Ne postoji jedan odredjen način koji bi bio efikasan za sve kad je u pitanju suočavanje sa stresom, iako nam vrlo često mediji to pogrešno prikazuju.

 Hvala Milici na bogatom razgovoru i mladima koji su hteli svoja lična iskustva da podele sa nama. Preporučila bih vam da pogledate stranice MentalHub-a na društvenim mrežama jer stvarno mnogo značajnih stvari imaju da podele sa nama. Nadam se da vam je ova epizoda bila zanimljiva i značajna, hvala na pažnji!

ODJAVA

Ovo je podkast “Umologija” Fabrike kreativnosti. Podkast u kom želimo da napravimo nove drajvere: putanje shavatanja i razmišljanja; poimanja sebe, svojih misli i emocija, ali i osoba i sveta oko nas.  

 Novinarka: Jovana Grabež

Dizajn zvuka: Jovan Živković

Urednica: Aleksandra Bučko

 Produkcija : Fabrika kreativnosti

 Podržite naš rad – pošaljite osobi kojoj će biti koristan, i pišite nam na društvenim mrežama – koji je vaš način nošenja sa stresom?

Author

Related posts