Scena 1:

Otvara vrata, čuju se koraci, čuje se spuštanje torbe na pod, seda na stolicu. 

Uzdiše, pali lampu za stolom. Otvara laptop, kucka na tastaturi, kreće polako muzika “MILANO - Driving Cars onto Mars”

Čujemo misli, malo odzvanja

Ova tehnologija ništa dobro ne donosi. Ana mi je rekla da je opet smaraju sa komentarima na njenim postovima.. Baš je strašno, ne znam zašto su ljudi toliko okrutni.. 

Znam da kroz ovo prolazi jako veliki broj ljudi.. volela bih da znam kako da pomognem..

Čuje se kuckanje tastature…. 

“Ubuntu savetovalište? Čula sam negde za ovo. Možda bi neko odavde mogao da mi pomogne?”

Opet kuckanje, šalje mejl ili poruku nekome…

Čuje se kuckanje i Jovana kako polako izgovara dok piše mejl:

“P ooo š tooovani,

Piiišem vam ovaaj meejl jeer žeeelim da poomognem druugarici kojaa imaa baaš veelikii proobleem na svojiim druuštveniim mreežama i nisam sigurna kako najbolje to da uradim. Da li biste mogli da mi odgovorite na par pitanja u vezi sa problemima interneta? “ 

Zvuk dolaska mejla

Miljana: Putem društvenih mreža i na internetu prosto nemamo taj prostor. Za nas je neko samo neko ime i vrlo često se gubi taj osećaj da je sa druge strane zaista neka realna osoba sa svojim emocijama, sa svojim razmišljanjima, sa svojim pogledima na svet. 

Jovana: Ovo je Miljana Dimitrijević, ona je po struci sociološkinja i i psihoterapeutkinja. Takodje je članica centra, odnosno savetovališta “Ubuntu” za rast i razvoj ljudskog potencijala.

Internet je javni prostor u kom možemo da vidimo svašta, da napravimo svoje identitete koji nisu uvek isti kao i u fizičkom svetu, ali i prostor koji na tooooliko načina utiče na nas. Od formiranja naše ličnosti, do uticaja na stvaranje loše slike o nama. Pa i do sajberbulijinga i toga kako sadržaji na internetu utiču na našu pažnju.  Ja sam Jovana, a ovo je epizoda podkasta Umologija u kojoj pričamo na sve ove teme danas. Plus + jedan savet za roditelje, kako da nam pomognu (a i sami sebi) u navigaciji kroz more dostupnog sadražaja.

Jedan važna stvar: Podelite ovaj podkast i sa ekipom, ali i sa roditeljima – ako smatrate da je od pomoći. 

I, jako važno: 

Miljana:Veoma je važna naša postavka i to šta delimo i koje sadrže prosto postavljamo i koje delove naših života i na koji način dajemo drugima na uvid. Ono što moramo da razumemo da su društvene mreže javni prostor kao što,sa druge strane na ulicu ne idemo goli odnosno obučemo se u skladu sa tim od toga kakvo je vreme do toga kako će drugi ljudi da nas posmatraju tako na neki način treba da doživimo javni prostor, koji nam se pruža na internetu kroz društvene mreže. Sad samo pitanje, gde si ti postavila, koja je opasnost po nas, odnosi se najviše na naš mentalni odnosno emotivni kontekst jer na neki drugačiji način teško da neko može doći do nas. Opet kažem u zavisnosti kakve podatke delimo na internetu. 

Jovana: U poslednje vreme se na društvenim mrežama javlja sve više takozvanih kultura, kao što su: diet kultura, cancel kultura, radne kulture,… Kako sve te kulture utiču na nas i naš razvoj i na formiranje vlastitog razmišljanja? Ali prvo – formiranje svog identiteta:

Miljana:  ono što je važno kada se mi formiramo jeste da negde kroz to formiranje pokušamo da ostanemo što više dosledni sebi, što kada smo mladi i kada smo deca teško ide, zato što nismo često sigurni šta želimo ni o čemu razmišljamo, ali ono što negde jeste svakome od nas važno jeste da pripadamo određenim grupama i onda što više smo integrisan u neku grupu to čini, je li, nas sigurnijim, a s druge strane i formira deo našeg identiteta. Ono što je opet velika zamka Kada su u pitanju javni prostori, kao što su društvene mreže, opet ću napraviti poređenje sa životom u realnom vremenu i prostoru, jeste taj Što mi uvek u javni prostor iznosimo samo delove našeg života koji su dobri, koji su uspešni, gde smo mi bili 3uspešni, nešto smo dobro uradili, i to jeste negde normalan deo funkcionisanja čoveka. E sad ono što je problem kada su mreže u pitanju konkretno, jeste što taj deo lepog može da se podigne na jedan iracionalan nivo, jedan nestvaran nivo potpuno, zato što od slika – imamo filtere do rečenica koje ćemo da formiramo na ovaj ili na onaj način, do sadržaja snimaka i tako dalje, i to predstavljanje u tom smislu nije isto kao u stvarnom životu. 

Jovana: I kako onda ti oblici realnosti utiču na nas?

Miljana: da izuzetno povećavamo očekivanja od sebe, izuzetno povećamo očekivanja drugih ljudi i počinjemo sebe da poprilično negde maltretiramo sami ako to i ne radi okolina, ovaj, Zašto mi nismo: toliko lepi, toliko zgodni, toliko uspešni, i tu jeste Jako veliki problem jer to ne možemo ni da dosegnemo taj filter na Instagramu i kroz snimak mi to ne možemo da dosegnemo. Ali osoba neće reći da je to – znate to je sad filter, evo ja ću se sad snimiti kako realno izgledam. I opet se vraćamo na ono svi mi u javnom prostoru volimo da pokažemo ono što je jako dobro, ono što je uspešno, lepo kod nas i mi prosto počinjemo da imamo jako nerealna očekivanja i od sebe i od drugih ljudi, i to je jako veliki prostor ustvari za anksioznost, za depresiju za, za perfekcionizam, za bilo šta od toga što vremenom nama počinje da stvara ozbiljan problem.

Počinje numera sinematična, ozbiljna/dramatična Sémø - Fractured Timeline

 Jer ako vi svako jutro uključite društvene mreže i vidite koliko niste uspešni, ne govorimo sad- niste svesni da to nije realno uopšte da budete na taj način uspešni, vi ćete se taj dan loše osećati, i osećati se loše i sutradan i prekosutra i kada to postane dug vremenski period… Mi sada već pričamo o nekim tako ozbiljnijim stanjima od recimo promene raspoloženja ili pada raspoloženja na par dana ili recimo neke depresivne epizode koja traje nedelju-dve-tri – mi sada pričamo o tome da se vi mesecima, da ne kažem godinama, loše osećate i da poredeći sebe sa tim ljudima tamo stvarate utisak da vi nikada ništa nećete uspeti i jako se udaljavate od sopstvene suštine i od vrednovanja sebe kao osobe. 

Numera se završava

MIljana:  Pa onda sa druge strane strah, kad si već spomenula kancel kulturu, cancle kulturu, ovaj jeste u tome da neko može da donese odluku da mi ne postojimo pod znacima navoda više, neko može da donese odluku da nas odbaci i da vrlo brzo se sa drugima sklopi i da to okrene protiv nas. To su stvari koje su strašne zato što na 1 klik smo od potencijalno svega onoga što mi ne želimo. 

Jovana: Ali. Ovde moram da ubacim jedno važno ALI: 

Miljana: Isto sa svim ostalim sadržajima u životu ako vi vidite da neko stalno putuje ili da koristi sjajnu šminku ili da ima prelepa odela vi ćete negde u zavisnosti naravno od sopstvenih interesovanja, od sebe isto to očekivati. Ali to nije ono što je zaista stvarno svi mi ne znamo šta se kod tih ljudi unjihovim životima zaista dešava kako su oni stigli do tog putovanja, Da li je tu su, ne znam da li su uzeli od roditelja novac, da li su  zaradili, to to su delovi u kojima se ne priča, taj teži deo, taj put do toga što se ne pričam i mi vidimo samo jedan deo stvarnosti I ovaj i to pa obično utiče na nas. 

Jovana:  S obzirom da cyberbullying u nekoj formi uvek postoji na mrežama, kako da prepoznamo kada ono prelazi iz nepromišljenih izjava u ozbiljan problem i opasnost po nas ili nekog drugog?

Miljana: Što se tiče cyberbullyinga kao i bilo koja druga vrsta naselja veoma destruktivno može da utiče na nas, toksična da bude uopšte za naš rast i razvoj. Suštinski problem se javlja što sve mlađi i mlađi ljudi pristupaju društvenim mrežama sa sve manje kapaciteta i mogućnosti,  prvo da razumeju svet u koji ulaze a drugo i da se brane kada im se nešto loše dešava. Tako da samo to ovaj opasnost da samo to da može da bude opasnost jeste na mnogo nivoa.

Efekat: kratka tišina, ozbiljan uzdan, zaključavanje telefona. Tišina. 

Jovana: Kada neko doživljava sajberbulijing na mrežama on može da se zatvori u sebe. Može da postane asocijalan ili asocijalna, neko je besan… Svi smo različiti i različito reagujemo na pritiske i loše događaje koji nam se dešavaju. 

Miljana: Nagoveštaji mogu biti razni od toga da se osoba počinje osećati sve da se sve više zatvara dase oseća lošije da ne želi da i vi sve više internalizuje tu neku vrstu kritike Koju je dobila kroz društvene mreže. Način na koji uopšte počinje da sagledava sebe, opet govorimo najčešće o vrlo mladim osobama koji su još uvek u formativnom periodu gde jednostavno ne znaju na dobar način da razluče šta je nešto dobro za njih i šta nešto nije dobro za njih. Normalan deo u razvoju jeste da mi svi želimo da pripadamo nekim grupama da želimo da formiramo svoj identitet kroz interakciju između ostalog sa drugim ljudima da želimo naravno da se prikažemo u nekom određenom svetlu. 

Mislim, to su sve stvari koje se dešavaju i u realnom kad kažem realno ne mislim da ovo nije realno ali u svetu gde smo uživo sa drugim ljudima. A na taj način mi vidim u drugu osobu vidimo njenu reakciju verbalnu neverbalnu vrlo često možemo da osetimo emociju i na taj način možemo sebe da korigujemo.  Dok putem društvenih mreža i na internetu prosto nemamo taj prostor. Za nas je neko samo neko ime i vrlo često se gubi taj osećaj da je sa druge strane zaista neka realna osoba sa svojim emocijama, sa svojim razmišljanjima, sa svojim pogledima na svet. 

I uopšte smanjuje se jako ta taj osećaj da ustvari ta druga osoba može da bude povređena. Jednostavno vrlo često ideju da je sa druge strane zaista osoba ili ako na neki način želimo da tu osobu povredimo. To možemo vrlo lako da uradimo na taj način, zato što ćemo neki sadržaj koji možda nije voljno osoba dala tipa da je neko nekoga snimio da on to ni ne zna, podeliti na mrežama i na taj način napraviti ovaj ozbiljan problem drugoj osobi.

Jovana: Miljana nekoliko puta spominje (čućete kroz epizodu) da kada pričamo sa nekim uživo – mi tada zbog neverbalne komunikacije možemo da osetimo emociju i onda korigujemo sebe. Na internetu to ne možemo. Slika o mnogim aspektima života nam je zbog toga iskrivljena. Kako da znamo da nekome na internetu možemo da verujemo, odnosno kada treba da prestanemo da verujemo, pogotovo ako te osobe ne možemo da vidimo i da na taj način 

Miljana: Kada smo deca, efekat ispod: smeh dece kada smo mladi, mnogo smo skloni da verujemo ljudima – i da verujemo generalno u mnogo toga što nam se negde plasira. Kada treba da prestanemo da verujemo? Onog momenta kada se ne osećamo više dobro. Taj momenat može biti vrlo brzo ili može proći vremena, ali trenutak u kome mi više ne osećamo da smo dobro, mi kao mi, treba da prestanemo da verujemo. E sad problem toga jeste što negde deca polaze od toga da veruju u autoritetima kao što su roditelji, kao što su važni figure tipa nastavnici, učitelji i tako dalje, i negde se uče da kroz to što im veruju formiraju donekle stav i o sebi da li su nešto dobro uradili nisu, i onda nekako vrlo lako prelazimo da verujem svima. Ali ta naša unutrašnjost koji često ne slušamo, i to je normalno, ustvari je jedini važan i jedini taj koji nam daje odgovor na pitanje kako treba da prestanemo da verujemo, ako se druži vremenski period u nekom odnosu, mi ne osećamo dobro Taj odnos nije dobar za nas. 

Znači ako se ne osećamo dobro to je već prvi pokazatelj, ako se ne osećamo sigurno, ako se ne osećamo uvaženo prihvaćeno da nas druga osoba razume to su već prvi znaci da ne treba da verujemo i da neki takav odnos treba da se prekida, to isto i sa upotrebom mreža znači ako smo mi prijatelj sa nekim na mrežama i sad već vidimo da taj neko ima maliciozne komentare, prvi drugi treći put, postoji opcija da ga blokiramo i da on više nema pristup našem životu ne na taj način.

Jovana: Maliciozni komentari, da pojasnim, su isto što i zlonamerni, nepristojni, vulgarni,… komentari.

Jovana: A kada je potrebna pomoć?

Miljana: Onog momenta kada vidite da ne komunicira do kraja. Da je često vezana za internet, da se zatvara, da osoba može biti često plačljiva, neraspoložena, nerazgovorljiva sa svojim bliskim prijateljima da li to u krugu vršnjačke grupe, da li se roditeljima. I uglavnom ono što jeste dodatno izazovno, kad je pitanje pomoći, jeste što u tinejdžerskom dobu to jeste jedna normalna faza razvoja – da tinejdžeri nekada stvari doživljavaju malo intenzivnije. Još uvek nemaju mehanizme, emocionalne regulacije do kraja razvijene: da je to neki period, u kome njihov doživljaj njih je drugačiji nego kasnije i tako dalje. Što može da se pobrka sa ovim fazonu nekada budu ćudljivi nekada neraspoloženiji ili sa više ljutnje nego što što negde Hajde odrasli to mogu da razumeju ovaj i to nekada može da se preklopi i to je veliki izazov jer ne znate kada posmatrate svoje dete reći ću sada iz uloge roditelja ne znate da li je to normalna faze ili se nešto dešava u vezi tim ja sam uvek za to da se stvari provere znači da se razgovara.

Jovana: Kada već osetimo da nešto ne štima, nešto nije u redu – kako da pomognemo osobi?  Dve stvari me sada interesuju. Prvo, i roditeljima da pomognemo – kako oni da nastupe i kako da pomognu svojoj deci? 

Miljana: Nekad roditelji, pogotovo u poslednje vreme, ja to pratim kroz svoju roditeljsku ulogu, instaliraju deci na telefonu neke aplikacije za praćenje, pa koliko su bili na internetu pa na kojim tačno, koje tačno aplikacije su koristili tako dalje. To sa jedne strane jeste korisno za roditelje. Sa druge strane je to narušavanje granica kod deteta i opet dolazimo do onog da dete samo ne uči kako da se čuva i na koji način da postavlja granice, nego tu korektivnu funkciju vrši roditelj. Što u nekom daljem vremenskom periodu može da se stvori problem jer dete će negde naučiti da su mu već narušena granice.  Ono što je meni recimo uvek preporuka kada su roditelji i dete u pitanju, ja kažem ispratite sadržaj toga što vaše dete gleda. To najčešće bude ekstremno dosadno za nas odrasle, Tipa raznorazni blogeri youtube-ri i tako dalje influenseri, Instagram, i ovaj, ali ja uvek kažem: „Ok sedite sa decom i pogledajte šta oni gledaju razgovarajte o tome“, da li je to dosadno? Jeste. Da li je to nešto što apsolutno nije oblast vašeg interesovanja? U pravu ste. Ali Pokušajte da se prosto investirati u to, ne na način: „ovo ne smeš“ kao ishod, „ovo ne smeš“ ili „ovo smeš“, prosto da razgovarate.

Miljana: Tako da ideja u stvari o tome jeste ideja da negde stariji, opet ću negde bazirati, braća, sestre, roditelji, uključe se u sadržaje koje deca i tinejdžeri prate, pogotovo ako imaju iole relativno dobru povezanost i odnos, deca će biti spremna da podele ustvari sadržaj, kada nisi spremna, kada negde imaju ideju da će ih opet odrasli odbaciti, prosto „Ma šta to gledaš, to su gluposti“, ili „šta to pratiš, ma to nema veze sa životom“, i samim tim njihova interesovanja ste preklopili. Dobro mene možda ne zanima neki sadržaj ali ću biti spremna da neko vreme posvetim tome da pogledam gde sadržaj i da ih razumem kao da su sadržaji koji su meni od životnog značaja, i to je način kako opet, možemo da tu celu priču koja, koju možemo posmatrati negativno okrenemo u pozitivan jedan kontekst.

Jovana: Druga stvar – kako da nastupimo: i roditelji ali mi, kada treba da pomognemo prijatelju ili prijateljici? 

Miljana: Na prvom mestu, kad god govorimo kako prići nekoj osobi uvek govorimo socijalna podrška, razgovor sa drugima, ljudi koji mogu da ti pomognu. 

Razgovori su jako dobri ukoliko sa nekim niste bliski, a primećujete da se nešto menja. Najčešće neko poznaje nekoga iz okoline te osobe i prosto, što više ljudi se uključi u tu priču i osoba će se osećati prijatnije, ajde da tako kažem ili slobodnije eventualno da podeli neki problem koji ima nego ako direktno negde mi krenemo. Pogotovo ako nismo bliski sa tom osobom da joj govorimo da mislimo da se nešto promenilo, da mislimo da se nešto desilo i tako dalje. Znači neophodno je negde da više ljudi sagleda tu situaciju i kao i u većini naših problema –  što imamo više ljudi koji su spremni da nam pomognu to ćemo negde lakše izaći iz problema.

Jovana: Kako najbolje da pružimo podršku? 

Miljana: Definitivno razgovor, davanje prostora osobi da izrazi kako se oseća, neodbacivanje. 

Jovana: Miljana objašnjava da mi odrastamo u društvu u kome je obrazac nasilja dosta prihvaćen. Kako? Normalizujemo ga kroz rečenice koje vrlo često čujemo. Evo koje su to, odmah će vam biti jasno na šta mislimo: “to su dečija zadirkivanja”, “boys will be boys”, “i mene su roditelji tukli, pa šta mi fali?”

Miljana: To je poruka koja ustvari odbacuje to kako se druga osoba oseća. Ako druga osoba, pogotovo neka koja je izložena takvoj vrsti, cyberbullying-u, ona ima svoje stanje u kome se sada nalazi:tužna je neraspoložena i tako dalje. I ideja toga da mi nju bukvalno ugasimo time što ćemo reći: Ma to je šta je to za tebe. Ma samo se isključi sa mreža.- Mi odbacujemo to kako se ona oseća i to je put kako će se osoba definitivno zatvoriti i kako nam neće reći dalje šta se dešava. Znači koliko god nama neki problem delovao minorno u odnosu na nešto što smo mi postigli,važno je mlade osobe i detetu dati prostora to iskaže. 

Što smo stariji imamo više iskustva,stvari drugačije vidimo i nekada i nenamerno iz te pozicije umemo da se postavimo – ma sve će to proći, možda u tom trenutku i ne želimo time da se bavimo. Ali je važno osobi dati prostor makar da izrazi kako se oseća i makar da izrazi kakav doživljaj te cele situacije ima. Kad kažem prostor to je da da osoba može da vam se poveri bez da donekle otpišete ono što ona misli ili oseća. Opet kažem, bez obzira u ko u kojoj poziciji bio. Odrasli-dete ili dete-dete.

Možda vas interesuje još i:

Počinje numera carefree, serius, Cosmonkey - Old Sneakers

Efekat: coktanje (iz dosade)

Jovana: Da li vam se dešava da vam je na času dosadno? Malo treba nešto “da preseče” da se odmorite? Ili, ako gledate seriju ili film – sporo vam je, potrebna vam je dinamika? Videe koje gledate na socijalnim mrežama, ako su duži ILI ako ne krenu dovoljno dinamično – skrolujete dalje, ne možete toliko dugo da čekate da bi video došao do poente? Evidentno je da nam je pažnja sve kraća zahvaljujući internet sadržajima i kompanijama koje tu našu potrebu za kratkim i eksplozivnim, spektakularnim sadržajem potkepljuju. Šta Miljana možeš o tome da nam kažeš?

Miljana: Važni elementi koje treba da vežbamo jeste tolerancija na dosadu i tolerancija na frustraciju. Te dve stvari nam dosta pomažu da možemo da budemo strpljivi, da negde možemo da provedemo više vremena, da bolje razumemo dosadu, da možemo da damo sebi prostora da nam bude dosadno. E sad ono što jeste i izazov, pogotovo za budućnost, jeste taj što su deca poslednjih, Pa hajde Reći ću za dvadesetak godina, od dana jedan poprilično izložena audiovizuelnim sadržajima, to je kroz televizor, to je kroz telefone, to je kroz tablete, računare i to je deo naše stvarnosti, mi ne možemo to da zanemarimo, samim tim počinje da se javlja to da li kroz gledanje crtanih filmova koji su, opet se vraćamo na na tu priču, konstantno dostupni svima nama, sadržaj, pa i deci recimo crtani filmovi,Vraćamo se na to da dete nema to da iščekuje nešto, da iščekuje crtani film, da iščekuje neki sadržaj nego jednostavno sve je tu, sve je prisutno i može skoro beskonačno da se dešava i sa tim ta neka dosada i i frustracije koje bi trebale da se jave i s’ kojima bi mi trebali na neki način da funkcionišemo u smislu frustracija je neka naša neostvarena želja, ako je naša želja da pogledamo određeni sadržaj, a moramo da sačekamo na njega, mi vežbamo da budemo strpljivi i da čekamo taj neki određeni sadržaj koji nam je važan. I sve što se dešava, dešava se skoro po beskonačno, mi kada listamo Instagram ili Facebook ili bilo koju društvenu mrežu, mi možemo do bukvalno beskonačno da je listamo i ideja jeste da mi na taj način ostanemo konstantno uključeni u sadržaje koji nam se pružaju, da li su to reklame, da li su to neki drugi sadržaji, ovaj što i jeste problem jer sve manje imamo strpljenja.

Jovana: Kako tu lošu naviku možemo da razrešimo?

Miljana: Tako što ćemo vežbati efekat: čuje se vežbanje u teretani  kao i bilo šta drugo. To je jedna navika jedna vrlo ,onako u, navika duboko u nama, što znači da bismo je jako teško zamenili i negde je važno da vežbamo da sami sebe korigujemo koliko ćemo se izlagati nekom određenom sadržaju. E sad, ono što jeste zanimljivo, kada su recimo deca u pitanju je negde ta roditeljska ideja – pa skloniš telefon i onda sad dete treba da nešto radi u tom periodu. Problem je u tome što mi kroz upotrebu ovakvih sadržaja strukturišemo svoje vreme mi odrasli,deca, svejedno i sad kao i kod bilo koje druge zavisnosti kada pričamo kada oduzimamo neki neku nefunkcionalno ponašanje neophodno je da ga zamenimo nečim drugim. Samo ideja toga da ste vi oduzeli nešto i da osoba u svojoj strukturi vremena odjedanput ima previše vremena koje je prazno slobodno kako god, neispunjeno. I ideja koja nas opet vraća na to da ćemo ovako posegnuti za nečim što što će nam umanjiti taj osećaj neprijatnosti koji ćemo imati. Što znači da je važno razvijati to šta drugo može da se radi umesto ovoga i na koji način. Važno je negde sebe da nateramo na to, znači dok god nemamo mi neku unutrašnju želju da nešto promenimo i nemamo jake stavove i čvrstu ideju kako treba da idemo, time će taj put biti teži i time ćemo se mnogo teže odvikavati od svega toga. Ako treba da zamenim ne znam listanje beskonačno recimo knjigom da svi ćemo primetiti da nam je sve manje pažnje usmereno na to koliko dugo možemo da čitamo kakve sadržaje i tako dalje. 

E sad, tu nastaje ono ako sam ja danas odlučio, neki onako čvršći stav i struktura, ako sam ja danas odlučio da želim da pročitam 50 strana ja moram negde sebe da nateram. Taj deo je naše volje i i naše discipline veoma važan. Neće doći prirodno ,da se razumemo, kao eto sad ja sedim i promišljam o tome i onda to dođe, ne, nažalost, mora postojati deo naše korekcije i uticaja nas samih na sebe i na svoje ponašanje. 

Jovana: Miljana nam takodje govori o važnosti okretanja, razmišljanja o procesu same promene koju želimo da postignemo i kako da olakšamo sebi.

Miljana: Ako stavimo visoke ciljeve negde da se vratimo na sam početak priče, visoka očekivanja od sebe i od drugih mi ćemo dug vremenski period boraviti u neprijatnosti u osećaju lošeg,u tome da smo neuspešni i sve ćemo se osećati udaljenije od drugih ljudi od nas samih od prijatnosti i sebe ćemo doživeti kao nekoga ko je loš tako ću reći, ja ne volim taj izraz ali loš. Vraćanje sebi, vraćanje tome što želimo,svojim potrebama, svojim željama, svojoj autentičnosti je dugačku put i onog momenta kad uspemo da se orijentišemo da razmišljamo o putu odnosno o procesu a ne o cilju, mnogo će nam biti lakše. I to jeste važan ugao gledanja. Hajde da se vratimo na proces i da uživamo sa svakim danom u nekoj našoj promeni najmanjoj ili makar ono makar ovaj u tome što smo uspeli danas da uradimo neki deo od neke veće promene nego gledanje na neke visoke ciljeve.

Scena 2:

muzika “MILANO - Driving Cars onto Mars” 

Jovana: Uh, dobro je, moja koncetnracija neće postajati sve kraća i kraća. Treba da vežbam i samnjujem koliko sam na mrežama i tim sadržajima, ali okej, moguće je. 

Zatvara laptop, gasi lampu. Baca se na krevet.

Baš mi je pomogla Miljana. 

Da… da sumiram razgovor sa njom: važno je šta dajemo na mreže, koliko se otvaramo, važno je da znamo i da se podsećamo da na socijalnim mrežama nije sva baš tako kako se prikazuje, ili ako jeste, ne znamo uvek pozadinu toga. 

Ako ste loše ili ako je neko iz vaše okoline loše – razgovor i podrška, slušanje i razumevanje mogu da pomognu! MOramo da zovem Anu!

Čuje se uzimanje telefona, kuckanje broja, zvoni telefon. Pojačava se muzika.

Slušate podkast “Umologija” Fabrike kreativnosti. Podkast u kom želimo da napravimo nove drajvere: putanje shavatanja i razmišljanja; poimanja sebe, svojih misli i emocija, ali i osoba i sveta oko nas.  

Novinarka: Jovana Grabež

Dizajn zvuka: Jovan Živković

Urednica: Aleksandra Bučko

Produkcija : Fabrika kreativnosti

Podržite naš rad – podelite ovaj podkast i tagujte nas – možete to uraditi na socijalnim mrežma. 

Ovaj podkast i rad Fabrike kreativnosti podržava Švedska u okviru programa Beogradske otvorene škole „Mladi i mediji za demokratski razvoj”.

Author

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.