Kreće numera "Milano - Driving cars onto Mars"
UVOD:
Vrlo često sam u ovom podkastu govorila
,,Hajde da zajedno negujemo svoje mentalno zdravlje“,
a ključ da to postignemo leži u adekvatnoj komunikaciji. U životu ste verovatno imali situacije kada do nekog konflikta sa ljudima dodje u stvari zbog loše iskomuniciranog problema ili dogadjaja. Dobra komunikacija je izuzetno važna za razumevanje, kako drugih, tako i samih sebe, a ona se, kao i druge stvari koje smo spominjali, uči i vežba. Ja sam Jovana Grabež, a sa nama je Olivera Kovačević, master psihološkinja, porodična psihoterapeutkinja, kao i trenerica asertivne komunikacije i emocionalne pismenosti. Ona nas sprovodi kroz temu komunikacije i postavljanja granica.
Jovana: Prvo pitanje – ,,Koje sve vrste komunikacije postoje“ i, Olivera, da li možeš da nam daš neke primere?
Olivera: Postoje različiti načini,na koje mi možemo da komuniciramo u zavisnosti od toga u kojoj se situaciji nalazimo, šta očekujemo od te komunikacije, kakva je osoba preko puta nas, koliko nam ona znači. Znači od svega toga zavisi kako ćemo da komuniciramo, ali ono što se susreće najčešće u literaturi jeste: asertivna, agresivna i pasivna komunikacija. (ispod svake reči je kratak različiti efekat: zvonce Ping, pa BOOM i tanki šljap)
Još nešto što, često, posebno to možemo da vidimo ovako i u okruženju i da čujemo, jeste ta pasivno-agresivna komunikacija. To vam je agresivnost koja je kulturna, ustvari tako malo ovaj da se našalimo, ali jeste to je to i vrlo je često u kulturama gde se kritikuje burno izražavanje emocija i uopšte izražavanje emocija pa je ovo nekako prikladnije.
efekat: Izađi napolje! (agresivno)
Olivera: Što se tiče agresivne komunikacije, nju najčešće možemo da prepoznamo po tonu kojim neko priča. Sad ja bih prvo rekla kakva je u stvari to komunikacija; da je to komunikacija gde mi branimo svoja prava, svoje emocije, branimo svoj integritet, ali bez poštovanja prava druge osobe koja je preko puta nas.
- Kako (i zašto) da usporimo?
- Mentalno preopterećenje
- Raskidi
- Emocionalna inteligencija i reči: da li su povezani?
- Kako finansije utiču na nas?
Ono što je karakteristično za agresivnu komunikaciju jeste da
mi njom zatvaramo bilo koji vid dalje priče i dolaženja do nekog rešenja
zato što ne dozvoljavamo prosto drugoj osobi da bilo šta kaže,
brzo zatvaramo taj kanal.
Neki primer eto najčešći, odnosno koji sam ja mogla prvo da se setim, jeste, ne znam, kad roditelj kaže detetu: „Nisi sredio sobu“ ,postavi pitanje i nastavlja: „Znala sam da nećeš jer si lenj i neodgovoran.“ To je primer, prosto ne mora uopšte ni da se povisi ton, komunikacija se zatvara, prosto ne postoji mogućnost da dete bilo šta odgovori, bilo šta da objasni. Zbog toga je agresivno. I ono klasično kad se nađemo negde u nekoj ustanovi pa sad uđemo, a pre nas je neko ušao, već postoji klijent, pa ono: „Izađi napolje“ ,ne postoji uopšte objašnjenja: „Trenutno imamo nekoga, možete da sačekate još malo,..“ To izađi napolje je isto agresivna komunikacija.
efekat: Ovaj, naravno, ja sam to samo predložila, ali ovaj, ako vi tako kažete, tako će biti...
Olivera: Što se tiče pasivne komunikacije, kako nju možemo uopšte da prepoznamo jeste takođe po tonu, po neverbalnoj komunikaciji, po, ne znam, stavu tela, po nepostojanju kontakta očima, po isprekidanim rečenicama,… Ono što sam ja primetila i što sam i uopšte ja imala nekad u svom iskustvu jeste da, kad se mladi neki kolega nađe u situaciji da dođe u neki kolektiv, gde su starije kolege, on kad treba da kaže svoje mišljenje, zna da počne rečenicu sa: „Ovaj možda ja nemam dovoljno iskustva u ovome, ali ja mislim..“ Znači samim tim što je počeo tako rečenicu to je već pasivnost, odnosno: „Poštujem vaše mišljenje, ali moje možda nije toliko važno..“ To je pasivna neka komunikacija, ili onako:
(malo odvojeno i naglašeno blagim odjekom)
„Ja ne bih želeo da te uvredim, ali ovaj ne mogu sada da ti pomognem..“ Posle toga uvek sledi probijanje granica: „Ali molim te hajde sad..“ Znači to nije dovoljno jasno rečeno, to je pasivna.
efekat - Mini skeč: "Kasnim sa svojim delom ali sam htela malo više da se potrudim oko ovog projekta, za razliku od vas"
Olivera: Što se tiče pasivno-agresivno, to je jako zanimljivo, najčešće se koristi u poslovnom svetu pasivno-agresivna komunikacija. To je jedna komunikacije gde prosto druga osoba nema prostora da se naljuti na nas, čuje, odnosno oseti, agresivnost. Prosto na tom verbalnom nivou je vrlo rečeno sve asertivno, ali ono što osećamo je agresivnost i vrlo pogodno tle za manipulaciju. Hajde sad malo nešto da kažem i u odbranu ljudi koji su navikli pasivno-agresivno da komuniciraju.
Prosto to može biti navika, može biti namerno, ali može biti da su ti ljudi od detinjstva naučili da na taj način dođu do onoga što žele, odnosno da im je, na primer, u detinjstvu bilo zabranjeno da iskazuju emocije, da su naučeni, ne znam, da pokazivanje emocija znači slabost, da znači da će neko da nas iskoristi, onda bolje da ne pokažemo. Onda opet u razgovoru dominiramo i samim tim to više vuče kao agresivnosti nego nego ka bilo kakvoj asertivnosti. Evo imam i primer:
„Izvinite što kasnim, ali mislim da mi nećete zameriti jer, kako sam primetila, to je praksa kod vas.“ To je baš pasivna-agresija, upućivanje kritike, ali izbegavanje odgovornosti.
efekat: Poštujem sebe, a poštujem i tebe
Jovana: Spomenula si na početku i asertivnu komunikaciju. Kakva je to komunikacija i koje su njene glavne karakteristike?
Olivera: Može uopšteno da se kaže da je, asertivna komunikacija svaka komunikacija gde postoji aktivno slušanje i poštovanje, kako našeg mišljenja, tako i tuđeg. Znači ako ozbiljno shvatamo nas, naše potrebe, naše mišljenje, da isto tako shvatamo i mišljenje i potrebe osobe preko puta nas, to je asertivnost. Ono što je po definiciji, to je
jasno otvorena i iskrena komunikacija
gde poštujemo potrebe i prava druge osobe
kao i potrebe i prava na samih.
kratka pauza
efekat: puštanje play dugmeta i pokretanje
Olivera: Iskrena, jasna i otvorena komunikacija. Pod tim jasno može da se kaže i direktno,samo što to direktno ne podrazumeva da kažemo ono što nam prvo padne na pamet, nego je direktno ipak nešto što, kada mi umemo da prepoznamo koja je u komunikaciji naša potreba i koja je potreba druge osobe preko puta nas i otvorimo temu, znači kažemo otvoreno to što smo primetili i damo prostora i drugoj osobi da kaže svoje mišljenje kao što kažemo i mi.
Jovana: Da li to ,,direktno“ može da se shvati kao samouverenost ili kao samopouzdanje?
Olivera: Može, može, nekada uopšte osoba koja direktno govori ne mora da u tom trenutku, da ima toliko samopouzdanja. Zato što je asertivna komunikacija u stvari jedna tehnika, jedna vežba, mi naučimo na taj način da kažemo. Samopouzdanje se naravno uz nju stiče ali ne mora, možemo da naučimo kako da kažemo a da možda tada u toj situaciji baš ni nismo skroz sigurni.
Jovana: Ukratko asertivna komunikacija je „poštujem sebe i svoje potrebe, ali isto tako dajem prostora i drugoj osobi“
počinje numera "Sémø - Fractured Timeline"
– Zašto je asertivna komunikacija, pored navedenih karakteristika, zapravo bitna?
Olivera: U suštini, uvek kada prepoznajemo naše potrebe prepoznajemo potrebe drugih ljudi, komunikacija je otvorenija, bliskost je veća i onda su i odnosi u koje ulazimo, ako na taj način komuniciramo, mnogo čvršći, odnosno mnogo funkcionalniji. To je na prvom mestu, osim toga da kad neko komunicira asertivno često može da se čuje ono: „Ja znam na čemu sam sa njim.“ To je zato što prosto čuju, čuju i nameru, sve čuju i potrebu i nameru i poštovanje i sve.
Završava se sekvenca u muzici - numera "Sémø - Fractured Timeline"
Jovana: U našem društvu je, nažalost, veliki broj ljudi naviknut na svaku vrstu komunikacije, sem na asertivnu. Možemo da zaključimo da je to zbog tradicionalnog razmišljanja našeg naroda, zbog generacijskih navika. Asertivna komunikacija zahteva ulaganje u odnose sa drugima, rad na sebi i menjanje starih navika, kako bi se postigla što bolja veza. Pasivnost komunikacije je nekako urodjena u naše društvo i na nama je da to spoznamo, učimo, podižemo svest ljudima oko nas, jer kao što je Olivera rekla odnosi u koje ulazimo, ako na taj način komuniciramo, odnosno koristeći se asertivnom komunikacijom, su mnogo čvršći i funkcionalniji.
Jovana: Kada smo to rekli, spoznali, drugi korak je da naučimo kako zapravo da budemo asertivni, a u tome nam pomaže Olivera, trenerka asertivnosti.
Olivera: Prvo mora da postoji odluka da želimo da menjamo svoje odnose, način na koji komuniciramo, da prepoznamo potrebu za promenom, da prepoznamo da nam je potreban neko stručan ko će nam pomoći u tome da otkrijemo koje su naše komunikacijske potrebe, koji su naši komunikacijski izazovi, koje su nam snage i da onda krenemo u tu,jednu što ja kažem, asertivnu filozofiju.
efekat: rečenica malo odjekuje kako bi se izdovjila
To je skroz ono učenje kako da budemo otvoreni pred sobom i pred drugima, a da opet imamo samopouzdanja i da prosto budemo okej sa tim.
Tako da svakako stručno lice je tu da pomogne.
Olivera: Kada nešto dobijemo kao informaciju, odnosno kao znanje, nikada ne može samo ta spoznaja da nam donese ništa novo, nego moramo da vežbamo, da prođemo kroz razne situacije gde nećemo uspeti, pa ćemo onda u nekim drugim situacijama opet uspeti, pa dobijemo samopouzdanje, pa kažemo: „Dobro ajde opet da probam.“ Pa tako mislim i evo ja mogu da kažem za sebe i dan danas ja nisam uvek asertivna, prosto to ne može da bude, ne znamo ni ko će biti preko puta nas, i od toga zavisi.
Jovana: Spominjali smo i u prethodnim epizodama da je deo nege mentalnog zdravlja postavljanje granica.
(ispod ide efekat: crtanje ravne linije po tabli, povlačenje linije)
Zašto je to važno?
Olivera: Da, to ima veze svakako sa komunikacijom, to postavljanje granica. Važno je da ih postavljamo jer na taj način mi štitimo sebe, štitimo svoj integritet, podižemo samopouzdanje, odvajamo sebe od sredine u kojoj živimo, odnosno, imamo neku svest o tome ko smo mi i šta mi mislimo o sebi od toga šta društvo misli, šta porodica misli o nama i što nama je sasvim okej, ali granica kad se postavi onda smo prosto razdvojili, napravili smo neku barijeru između ta dva sveta, tako da kažem.
Jovana: Okej… A kako te granice postavljamo?
Olivera: Prosto postavljanje granica je isto kao i komunikacija,to je uvek jedna izazovna stvar. Mi se nalazimo u različitim, ne prolazimo uvek kroz iste situacije, u suštini, i kako odrastamo i razvojni periodi su nam različiti tako i nailazimo na nove situacije kroz koje nikada nismo ranije prošli, i sa drugim ljudima, tako da je i postavljanje granica u stvari jedan onako zahtevan posao.
efekat: dete priča
Olivera: Ako se osvrnemo na odnos majka-dete, po prirodi stvari dete zavisi od majke,majka zadovoljava njegove potrebe i sad možete misliti koliko je važno, odnosno koliko je teško majci da shvati gde je tu granica, gde je to koliko ona treba da uradi, a gde već dete može samo. Na primer to je isto jedna izazovna granica u tom smislu roditeljskom.
udah pauza
Efekat: kancelarija – zvoni telefon, žamor ljudi
udah pauza
Olivera: Onda, ne znam, na poslu, gde je granica između toga da mi zadržimo svoju individualnost, a gde je da pripadamo timu i gde da poštujemo pravila tima, gde je granica između toga da mi imamo svoje mišljenje, ali možda to mišljenje neće uvek biti ispoštovano, odnosno ne ispoštovano, nego uvaženo u smislu da se uradi kako smo mi mislili, tu treba isto postaviti granicu.
efekat: stariji glas: aaaa zar nećete ovako? uzdah
Onda ne znam, kada formiramo svoju porodicu i često se dešava da su izazovne i te granice koje postavljamo sa porodicama porekla. Posebno ako imamo taj, ne znam, pomoć od bake, baka servis za čuvanje bebe ili ,ne znam, ako nam porodice porekla finansijski pomažu, tu je isto teško postaviti granicu, ali ono što je jako važno jeste da znamo da uvek mi sami radimo na tome da granice menjamo. Nema veze i ako su u nekom periodu jako propustljive, mi možemo da ih izgradimo. Odnosno da ih napravimo tako da ne budu više toliko propustljive. Tu smo mi odgovorni, mi to radimo.
Jovana: Interesantna je granica majka – dete. Jer zapravo, to su prve situacije u kojima učimo o sebi i o postavljanju i prelasku granica. Da li možeš da nam prikažeš kako u toj situaciji može da izgleda postavljanje granica?
Olivera: Majke i deteta na primer može da bude da, ako dete već dostigne razvojno neki stadion da nešto može da radi samo, na primer, ne znam, često se dešava da umesto dece, krevet nameštaju majke, a oni su već dovoljno zreli, prvi razred,recimo 6 godina, prvi razred, mogu već sami to da rade, ili ne znam da majke hrane decu već u periodu kad oni mogu sami da jedu. Ali prosto ta potreba majke da zaštite dete ili potreba majke da zadovolji potrebu detetovu, a to je, ne znam, da bude sito, brzo zbunjuje majku gde je sad tu granica, u smislu: „Šta ja treba da radim, a šta već može dete?“ Nekad to ide nesvesno, nekad ide iz trans-generacijskih obrazaca da su i one tako odgajane, ali je to jako važno osvestiti. I onda malo pomalo puštamo, odnosno pravimo jednu jasnu granicu i onda se dete razvija, razvijamo se i mi kao osoba.
Jovana: E sad, gde je razlika izmedju moje postavljenje granice i nečije druge?
Olivera: U suštini, poenta je u
aktivnom slušanju uvek.
Često sa srednjoškolcima pričam o tome kad mi dođu pa sad, ne znam, posvađaju se, ili dođe do nekog konflikta i sad osoba koja je nešto rekla uvredljivo zna često da kaže: „Pa ja ne znam zašto se ona uvredila kad sam se ja šalio.“
Olivera: I onda mi pričamo o tome šta je zapravo šala, ko određuje da li je nešto duhovito ili nije, da li taj koji kaže ili taj kome je upućeno? Uvek taj kome je upućeno. Zbog toga što nekada meni ne mora da bude uvreda „Jao što si se ugojila“, ali ako ja to uputim, na primer, tebi možda tebi jeste uvreda i ja čujem onda kakvu si ti granicu meni postavila, odnosno da li si mi je postavila, da li je to tebi okej,da li nije, to može kroz komunikaciju da se uspostavi najbolje,
udah pauza, neka malo odjekuje
Ali je poenta u aktivnom slušanju, a ne u polaženju iz ličnih vrednosti, ličnih stavova i onda prebacujemo to na drugoga, a ne slušamo u stvari sagovornika.
Jovana: I još jedan primer, da utvrdimo.
Ako pričamo o komunikaciji između druga i drugarice veoma je opisna situacija ako se nešto desilo kada smo svi zajedno u društvu. Poenta je da se problem iskomunicira nasamo. U redu je da toj osobi, koja nam je uputila šalu dok smo bili svi zajedno i time nas je povredila, nasamo kažemo da mi razumemo da je to šala za nju, ali da bi i ona trebala da shvati da za nas nije isto.
Mini skeč, u hodniku u školi. Izdvojen glas, a u pozadini se čuje žamor tinejdžera i zvono:
Osoba 1: Znaš, ona šala da sam se ugojila, mene je to povredilo, to nije okej. Znaš dobro da se ponekad osećam loše zbog toga kako izgledam. Možemo da se šalimo, ali hajde da vidimo koje su to teme koje su nam svima smešne.
Jovana: Takodje, da predložimo neko rešenje. U ovom primeru je to recimo da se šalimo na način na koji nam oboma odgovara. Da zajedno iskomuniciramo kako do toga da dodjemo, naravno ako su obe strane zaintresovane za nastavak komunikacije i poboljšanje odnosa.
Naglašeno, blagi odjek
Ukoliko primetimo da nas sagovornik ne sluša, ne uvažava naše primedbe, treba da se pomirimo da jednostavno nekad neke osobe ne žele da iskomuniciraju problem i onda se od njih udaljimo.
Jovana: Za kraj, Olivera i ja smo se složile da je izuzetno bitno spomenuti romantične veze i postavljanje granica u takvim odnosima. Razgovarale smo o primeru gde je momak u društvu podelio intimnu stvar iz veze, sa čime se devojka nije složila jer želi da njihove lične stvari iz veze ne dele sa drugima.
Olivera: Da, dobro, ovo sad što si rekla to je u stvari postavljanje granica sa spoljašnjim svetom u odnosu na neki ljubavni odnos. Koliko ustvari druge osobe treba da znaju ono što je naše intimno i to je stvarno moguće da partneri različito sagledavaju, odnosno različito definišu. I sve što se dešava u jednom partnerskom odnosu može da se postigne, odnosno može da se nađe neki kompromis, pošto smo svi različiti, komunikacijom. Odnosno time što iskomuniciramo ono što mi mislimo, odnosno naša očekivanja.
Olivera: Ako na primer ja očekujem da našu intimu znamo samo mi i niko više, ja ću onda to tako preneti, odnosno pokrenem temu sa svojim partnerom o tome, ne znam, o situaciji koja se desila u društvu, pa sad zašto je.. Znači bez, mislim da je to jako važno, ne napadati, nego razumeti i pitati, uvek pitati. Zašto je njemu bilo važno da on to kaže i onda ćete čuti uvek: „Pa nisam ja to mislio ništa ozbiljno“ ili tako nešto, ne znam, „to je bilo baš smešno, meni je bilo duhovito, želeo sam da podelim s drugima,..“ Šta god, nešto ćemo čuti. I onda mi kažemo naše mišljenje „Dobro okej, razumem da je to tebi bilo zanimljivo, smešno, ali meni se to ne sviđa, ja ne volim da našu intimu delimo sa drugima. Može onda date neki predlog, pa, ne znam: „Okej je da pričamo o nečemu što je bilo generalno ovako sa društvom, ali to što se dešava između nas dvoje ja baš ne volim da pričam, da li ti je okej da to ne pričamo sa drugima“ – znači uvek pitate.
SCENA II
Škola, hodnik, odmor. U pozadini se jako tiho čuje „Milano – Driving cars onto Mars“
Jovana (u glavi)
: „Okej, sada kada sam već naučila prinicpe asertivne komunikacije, trebalo bi da popričam i sa drugaricom.“
Jovana (govori drugarici)
: Znaš, kad si me pre nekoliko dana prozvala da sam štreberka? To me je pogodilo i nisam se osećala prijatno.
Polako se pojačava numera “Milano - Driving cars onto Mars”
Jovana: U ovoj epizodi smo razgovarali o vrstama komunikacije, postavljanju granica pomoću njih i važnosti svega toga. Dobrom i zdravom komunikacijom ne samo što poboljšavamo medjuljudske odnose, već i lični stav o nama samima, kroz spoznaju i učenje.
Hvala Vam što ste slušali ovu epizodu i nadam se da vam je značila! Pošaljite je onome kome će značiti!
ODJAVA
Slušate podkast “Umologija” Fabrike kreativnosti. Podkast u kom želimo da napravimo nove drajvere: putanje shavatanja i razmišljanja; poimanja sebe, svojih misli i emocija, ali i osoba i sveta oko nas.
Novinarka: Jovana Grabež
Dizajn zvuka: Jovan Živković
Urednica: Aleksandra Bučko
Produkcija : Fabrika kreativnosti