Učenja za devojčice

U četvrtoj epizodi podkasta Umologija analiziramo Učenja za devojčice. Zapravo, govorimo o uticaju roditelja i odraslih osoba na formiranje vrednosti kod dece. Pričamo o društvu i sistemu, o tome zašto su mnoge stvari koje čujemo od roditelja aksiomi (i još važnije, zašto je potrebno da odrasli paze kakve poruke šalju deci). 

Tu je i kviz koji nam pomaže da preispitamo vrednosti koje imamo i da li smo u skladu sa njima, ali najvažnije – šaljemo nove poruke. 

Sagovornice u epizodi su: 

sistemska porodična psihaterapeutkinja i partnerska savetnica Olivera Kovačević,
dečija psihološkinja Milena Buđevac,
podkasterka i novinarka Iva Parađanin
i vi koji ste nam poslali poruke preko platfome SpeakPipe.

Aleksandra: Tri generacije žena koje smo pitali jedno pitanje: Kako se dobre devojčice ponašaju? Šta one rade?

Namerno smo uzele tri generacije da čujemo kakvi će biti odgovori, i da li će se oni razlikovati od jednog kolena do drugog i trećeg.

Marija 75 godina: Pa one su pitome, i slušaju oca, majku, sve redom.

Olenka 58 godina: I smatram da su dobre devojčice, kao prvo da imaju znanja. Da slušaju druge ali opet imaju neko mišljenje o datoj temi. Ipak se ponašaju ponekad pomalo.. pa ne onako kako svi očekuju od njih nego onako kako one zaista misle. Opet, važno je da budu kulturne i prijatne ali ne u toj meri da ih neko ponižava ili radi neke druga stvari koje su njima neprijatne. 

Ema 14 godina: Mislim da se dobre devojčice ponašaju tako što pomažu drugima i dobro se ponašaju.

Međutim, u ovoj epizodi ne istržaujemo koliko se precepcija dobre devojčice promenila u generacijama. Samo smo hteli da čujemo šta da li ima pomaka.

Tema ove epizode podkasta je Učenja za devojčice. Kakva su učenja koja nam odrasli, roditelji daju još kad smo deca i kako to onda utiče na nas kada u odraslom dobu.

I pre nego što uronimo dublje u temu, imamo 5 važnih stvari da vam kažemo:

Olivera Kovačević: Društvo se promenilo ali očekivanja od žena ne prate tu promenu.

Sanja Đorđević: Ovo je Olivera Kovačević sistemska porodična psihaterapeutkinja i partnerska savetnica. A sledi Milena Buđevac, dečija psihološkinja:

Milena Buđevac: Hajde barem da budem svesna da li je primer kakav dajem moj voljan izbor. Da li ja ovo želim, ovakvu poruku da pošaljem svom detetu?

Iva Parađanin: Ja sam Iva Parađanin i pozivam vas da u podkastu Umologija čujete nove i važne poruke.

Sanja Đorđević: I još dve važne informacije:

U ovoj epizodi Olivera nam pomaže preispitamo sebe i neka od svojih uverenja, ali, slušamo i vas. Podelili ste sa nama učenja za devojčice koja ste dobijali kada ste bili mali.

Kreće numera Milano – Driving cars onto Mars

Numera se utišava, novinarka:

Aleksandra: Slušate Umologiju, podkast u kom želimo da napravimo nove drajvere: putanje shavatanja i razmišljanja; poimanja sebe, svojih misli i emocija, ali i osoba i sveta oko nas. Da preispitujemo kako naša svakodnevnica utiče na dobrobit pojedinca. Da budemo dobro.

Ja sam Aleksandra Bučko, a sa mnom u ovoj epizodi slušate još i novinarku Sanju Đorđević

Numera se završava

Olivera kviz: Da postave sebi pitanje, u kojoj se situaciji očekuje od mene da budem:

• pristojna i lepo se ponašam
• lepa i doterana
• brižna, pa i na svoju štetu 
• poslušna
• ne budem ambiciozna 
• ljubazna, a ljuta sam
• i slično.

Zatim treba sebi postaviti pitanje zašto to očekujem? Da li to želim ja ili neko očekuje od mene? 

Mislim da kada razumemo suštinu zašto smo nešto do sada radili, onda tek možemo sebi da objasnimo, da osetimo olakšanje ako nešto ne uradimo jer mi sad nismo ta mala devojčica.  Prosto možemo da biramo. Nekada smo zavisili od porodice, sada više ne zavisimo. Odgovornost za svoje ponašanje imamo samo mi. Ako postavimo sebi pitanje i vidimo da odgovor ugalvnom nije zbog sebe, onda tek možemo da menjamo, a šta bismo drugo uradili, kako bi se drugačije ponašali, šta bismo sebi dopustili? 

Aleksandra: Ponovo smo čuli Oliveru Kovačević, psihoterapeutkinju koja je podelila sa nama neke cake kako bi mogli da vidimo da li ono što verujemo jeste u sustemu naših vrednosti ili smo to usvojili bez nekog pogovora. Odnosno, kao što ćemo čuti i u podkastu malo kasnije pomaže nam da  zastanemo i da preispitamo svoja uverenja.  Možda je to upravo način da radimo na sebi i da ta uverenja promenimo ako nas sputavaju. 

A kako dolazi do tih uverenja? Roditelji. Roditelji i odrasli.

Roditelji treba da vaspitavaju svoju decu. Treba da ih nauče kako da prolaze kroz život i, ovde u podkastu Umologija smo uvereni da većina roditelja želi da nauči svoje dete da bude nešto što poznajemo u našem društvu kao “dobar čovek ili žena”.

Roditelji preuzimaju ključnu ulogu u učenju svoje dece o pravilima ponašanja. Oni postavljaju standarde, određuju šta je dobro ili loše, i tako oblikuju osnovne vrednosti. Porodica se često smatra najvažnijim faktorom u formiranju ličnosti, gde roditelji igraju ključnu ulogu u oblikovanju stavova, vrednosti i mišljenja svoje dece.

Oni prenose na decu svoje znanje, koje su stekli, ali i koje su usvojili od svojih rodtelja i drugih odraslih u njihovoj okolini.

Sanja Đorđević: To znanje je ponekad može da bude ograničavajuće. Želeći da im deca budu i da odrastu u dobre, vredne, poštene i poslušne osobe, pružaju im poruke koje mogu da ih ograniče: i kako misle ali i kako se ponašaju.

Poruke koje nam roditelji, ali i drugi odrasli šalju mogu imati značajan uticaj na formiranje ličnosti dece. Poruke odraslih oblikuju emocionalni, socijalni i kognitivni razvoj deteta.  Svakako, nisu sva deca ista i različita deca mogu reagovati na iste roditeljske poruke na različite načine.

Kontekst poruka, kao i ukupna porodična dinamika, takođe igraju ključnu ulogu u formiranju ličnosti. Uzajamna komunikacija i podrška unutar porodice ključni su faktori za zdrav emocionalni i psihološki razvoj dece.

Ali prvo pričajmo malo o društvu i sistemu. Ono utiču a to koje poruke nam odrasli šalju i zbog čega.

sistemska porodična psihaterapeutkinja i partnerska savetnica, Olivera Kovačević govori jednu veoma važnu stvar: Svet se promenio. Žene su se promenile. Ali očekivanja od žena, pogotovo u društvu, ne prate tu promenu.

Olivera Kovačević 1:  Imam utisak da se ta uloga žene u odnosu na naše bake i prabake, znatno promenila, da smo se trudom, radom i zalaganjem izborile da se naša uloga dosta pormeni. Ali imam utisak da celokupno društvo sa svojim očekivanjima baš ne prati tu promenu, odnosno da još uvek postoje ta očekivanja kao u stara vremena od žene. Na prvom mestu bih rekla da i dalje postoje očekivanja od žene da prvenstveno bude majka i da se njena vrednost ogleda kroz tu ulogu. Naravno, u ovim uverenjima koje ste naveli postoji i taj deo da žena prvo mora biti majka. Verujem da su vaše slušateljke i slušatelji često mogli da čuju od ljudi iz okruženja i porodice – kada misliš da rađaš, pusti karijeru kada će beba. Imam utisak da taj pritisak koji društvo vrši na žene, ne dozvoljava ženama da izaberu da li žele ili ne žele da budu majke.  Da niko umesto nje ne odlučuje nego samo ona.

Sanja Đorđević: Još jedna važna informacija koju Olivera deli. Nije direktno povezana ka porukama koje deca, pogotovo devojčice slušaju od roditelja i odraslih, ali sigurno utiče na to kakve poruke roditelji šalju deci.

Olivera Kovačević: Imam utisak da je je još od davnina sa time da je muškarac glava kuće, nekako mu je dato i pravo da u kući radi šta želi. Odnosno dato mu je pravo da time pokazuje svoju dominantnu ulogu. A ženina uloga u tom smislu porodičnom može da se okarakteriše kao uloga nekoga ko trpi i ko svoje potrebe stavlja na poslednje mesto zarad toga da bi porodica opstala. Ako u tom smislu gledamo jedan parnterski, bračni odnos onda možemo reći da tu postoje neke disfunkcionalnosti. Ono što je potrebno je da znamo da je za opstanak, da su za funkcionalnost odgovorni i muškarac i žena. Nekako mislim da je u toj priči to najvažnije, da žena ne mora da trpi, a da muškarac može, kao i svaki čovek da kontroliše svoje impulse, afekte i emocije.

Aleksandra: Stižu i učenja za devojčice uskoro, ostanite uz Umologiju.

krata pauza.

Sanja Đorđević: Hajde da uzmemo nekoliko sekundi vremena i da razmislimo šta su nam to sve roditelji i odrasli govorili?

muzika kao u čekaoniciundi

Aleksandra: Ja se sećam “Ne budi tako glasna”, “Ne moraš uvek ti”, “Što se guraš”, “vidi kako su ti noge u modricama, kao da si dečak”…

Sanja Đorđević: Tu su i “prekrsti noge”, “obuci haljinu, hajde da budeš lepa”, “daj joj tu igračku ona je baš želi, ti ćeš posle”, “poljubi tetku/teču/babu/decu oni te vole. Uvrediće se ako to ne uradiš”. “devojčice se tako ne ponašaju”.

Sa svim tim izarazima a ima ih još pregršt, šalju se poruke o vrednosti osobe, želja, o tome kako je  potrebno ponašati se, kada mi kao osoba vrednimo. I sve te poruke utiču na nas u odraslom dobu.

Da vidimo kako to može biti:

efekat: ping

            Sanja Đorđević: „Briga za druge je važnija od vlastitih potreba.“
Aleksandra: Ova poruka može potaknuti osećaj krivice kod devojčica kad izraze svoje potrebe ili žele postaviti granice.

efekat: ping

            Sanja Đorđević: „Budi tiha i slušaj.“
Aleksandra: Može rezultirati nedostatkom samopouzdanja u izražavanju sopstvenih mišljenja i stavova.

efekat: ping

            Sanja Đorđević: „Biti konkurentna ili ambiciozna je nepoželjno.“
 Aleksandra: Ova poruka može ograničiti devojčice u postizanju svojih ciljeva izvan tradicionalnih uloga. 

efekat: ping

            Sanja Đorđević: „Savršenstvo je ključ uspeha.“
Aleksandra: Ovo može stvarati pritisak za postizanjem nerealnih standarda i smanjiti samopouzdanje.

efekat: ping

            Sanja Đorđević: „Tvoja vrednost je određena spoljašnjim izgledom.“
Aleksandra: Fokus na fizičkom izgledu može uticati na samopouzdanje i samoprihvaćanje.

efekat: ping

            Sanja Đorđević: „Budi uvek pristojna i lepo se ponašaj.“
Aleksandra: Ovo može rezultirati potiskivanjem vlastitih osećaja i potreba kako bi se udovoljilo očekivanjima drugih. Psihoterapeutkinja Olivera Kovačević dodaje:

Olivera 3: Nekako imam utisak da je ženama u detinjstvu od strane važnih odraslih branjeno da osećaju neke emocije. Na primer time – ljubaznost znači žrtvovati se za druge ili budi uvek pristojna i lepo se ponašaj, budi tiha i slušaj. Nekako kao da postoji neka zabrana na

ljutnju. I onda kasnije kada žene sazreju i ne dozvoljavaju sebi da iskažu ljutnju, onda se dešava žene često koriste jedan stil u komunikaciji koji je pasivno – agresivan i ima dosta psihomatike upravo zbog potiskivanja ljutnje.

efekat: ping

Sanja Đorđević: I još jedna poruka koju smo često dobijali od odraslih:

Anonimna: Učili su me da kada se nekom dečaku sviđam, da je normalno da pokazuje bes i agresiju i da me vuče za kosu i tuče. I dalje mi nije jasno koja logika iza toga.

Aleksandra: Na taj način možemo da normalizujemo loše parnetske odnose i kreiramo uvrenje da ljubav zaista tako izgleda. Ovo je poruka koju smo dobili preko našeg naloga na Speakpipe-u. To je naš način da i vas aktivno uključimo u podkast Umologiju. Da čujemo vaša mišljenja ali i utiske. I veoma lako funkcioniše. Odete na link koji nam stoji na profile na našim mrežama i snimite poruku. Možete ostaviti vaše ime, prezime i mejl, a ne morate – kako želite. Mi te poruke, kao što ste čuli, uključimo u kreiranje podkasta. I hvala vam što se uključujete!

kratka pauza

efekat: putovanje kroz vreme

efekat: dečiji smeh

Aleksandra: Sada vratimo se malo unazad. Vratimo se u vreme kada smo bili deca. Zašto  nam je toliko bilo važno šta naši roditelji ili odrasli kažu?

Odnosno, zašto je važno da pričamo o porukama koje šaljemo devojčivama pa i deci. Da

pazimo kakve poruke šaljemo. Zbog toga smo razgovarali sa Milenom Buđevac, dečijom psihološkinjom. I veoma je prosto:

Milena Buđevac:  Deca u principu svoje roditelje doživljavaju kao idole, kao nekog potpuno nepogrešivog i to je negde biološki nama potpuno urađeno jer da bismo mi opstali moramo da verujemo da je taj neko ko brine o nama tako nemoćnima zapravo neko ko je savršen. I nekako ništa što roditelji govore mi kao deca ne dovodimo u pitanje. Odnosno to što oni nama iznesu za nas postane zakonitost. Odnosno to je on, ne dokazuje se, aksiom. I ustvari tako nastaju uverenja: mi slušamo nešto i to bude neko pravilo koje možda ne mora da bude ni jasno, direktno, verbalno izrečeno, ali je po ponašanju roditelja nama vrlo jasno šta je poželjno ili nepoželjno, kako se treba postaviti u određenim situacijama, znamo po tome da li nas nagrađuju ili kažnjavaju za nešto, da li znaš ono sklone sa strane, pa kao učutkaju ili tako nešto. Znači generalno,su to neka pravila koja mi usvojimo što direktno, odnosno ono što dobijemo od njih kroz verbalno i kroz neverbalno, ali je nešto što formira naš da kažem životni stav, odnosno formira to kako mi vidimo svet.

kreće numera Ardie Son - Brightest

Milena Buđevac: Sa tom svešću koliko su naše reči kao odraslih osoba upućene ka deci moćne, jeste nešto što bih volela da roditelji i uopšte odrasli jer ne formiraju stavove deci samo roditelji već je tu i vaspitači, učitelji, javno mnjenje ono što do dece dođe i kroz crtaće i kroz razne druge, bake i deke i tako dalje… Ali generalno mi je ta poruka, kad smo svesni koliko su naše reči moćne i koliko mi trajno negde utičemo kako će se formirati um jednog mladog bića onda sa tom svešću treba da tome priđemo i da zaista ono dva puta od merimo pa tek treći put presečemo šta ćemo reći.

Sanja Đorđević: Milena objašnjava i kako nastaju ta uverenja. Odnosno, uverenja se uglavnom ne kreiraju tako što smo mi jednom čuli nešto. Već smo videli obrasce ponašanje, reči pa čak i način na koji nam je nešto rečeno i tako smo zaključili šta je šta i kako da se ponašamo:

Milena Buđevac: Mnogo je veliko pitanje u kojoj situaciji je izrečeno, kakav i koliki je emotivni naboj. Kolika je važnost tih reči u tom trenutku. Jedan izolovan slučaj, kako da kažem, ja ne volim da nekako tako, sad kao jedna greška znači kraj. Nekako ne volim da razmišljam u tim terminima. Ali je poenta u tome da ako smo mi nesvesni poruka koje mi uopšte šaljemo, ako smo mi nesvesni u kojim trenucima i kako šaljemo… Znači baš je to, kojim tonom sam nešto rekla, kakva mi je bila postura, kako sam se ja, da li sam se ja nadvila nad to dete ili onako preteći mu nešto rekla, ili sam procedila kroz zube rekla „budi ljubazna“. To je onda ono što negde mnogo veći trag ostavlja. Ali veći ponder, ajde da tako kažem, od samih izrečenih reči ima to kako se ponaša najčešće istopolni roditelj. Mislim negde je identifikacija sa istopolnim roditeljem veća, u zavisnosti od uzrasta, ali da sada ne ulazim u detalje. Ali generalno, ono, gledaš kako se mama ponaša tako se ponašaš i ti. I onda se to negde vremenom usvaja. Nijedno našo roditeljsko ponašanje se neće sad jedan na jedan ja sam ovo rekla i to sad dete odmah nauči, usvoji i to je tako zacementirano. To se najčešće ponavlja u različitim situacijama, različitim kontekstima, i onda kad dete shvati da je to zapravo upravo to, neka pravilnost, neka doslednost stoji iza svega toga, onda se to ukači kao „Aha OK, ovo sada postaje pravilo po kome se ti to ponašaš“. Tako da, nije to jedna rečenica, nije to jedan izolovan slučaj, vrlo često nije to čak ni jedna osoba. Jer upravo ste i krenuli tako kulturološki nekako da posmatramo stvari. Jer tako kako se ponaša moja mama, vrlo verovatno se ponaša jako slično i moja baka i moja druga baka i možda čak i moja komšinica ili… To je onda poenta, da negde jedno biće, a sad pričamo o devojčicama, usvoji, ustvari gleda i onda te podatke sve da ide sažima i na taj način usvaja.

Aleksandra: Meni je odmah u glavi izgovor: “šta, ima samo godinu/dve ni ne razume šta

pričam”. Zato sam upravo to pitala Milenu. Kada se kreiraju uvrenja. Jeste, uverenja se menjaju, ali koji je period kada ih usvajamo. Milena mi je objasnila da to prvenstveno zavisi od razvojnog zadatka detata. Nije isto ako mi o važnosti učenja i rađenja domaćih zadataka govorimo detetu od dve godine i od sedam. Naravno, utiče to i na dete od dve godine, jer odrasta u određenoj klimi, hajde da kažem. Ali neće imati baš toliki uticaj kao kada to pričamo sa detetom koji je pred polaskom u školu ili je već krenulo.

Milena Buđevac: Ali te neke bazične stvari u životu, da ne kažem percepcije kako ja vidim svet, kako ja doživljavam, da li su ljudi dobri ili loši, Da li je ovaj svet bezbedno mesto i koje je moje mesto u svemu ovome, to je ono čuveno „Da li ja vredim?“ „Da li sam ja voljen?“ i tako dalje. Znači to negde samopoštovanje ono sržno, taj doživljaj o sebi kao biću se formira jako rano. I stoga je odgovornost roditelja da rade na sebi u tom smislu zato tako velika. Jer, ako je mama neko ko je strašnljiv, ustukne pred svakim mrkim pogledom ili, ne znam,neljubaznošću nekoga onda je velika verovatnoća zaista da će nekako dete koje se ogleda u majčinim očima ustvari shvatiti iz njenog ponašanja i njenog pogleda „aha, ovo nije bezbedno sredina“, „aha kad se mama, na primer, u komunikaciji sa drugim ljudima, aha ona se povlači, nije tako opuštena, aha onda ovo nije mesto u kome sam i ja treba da budem opušten“. Tako da, te neke bazične stvari se formiraju u prvim godinama života. Znači to, prve dve, tri, četiri. Zaista negde ono i što je Jerotić stalno pominjao, ono kao to, prve tri su ključne, eventualno prvih pet kao tada se volite, budite dobri i ostalo. Stavovi i uverenja se i te kako, milsim ono naopako da ne mogu da se menjaju. Stvarno bi bilo velika šteta da je to jedan ireverzibilan proces, ali je poenta u tome da je l, sve se to da negde promeniti. Ali je,ono što kažu, lakše je podići zdravo dete i bolje je, nego popravljati kasnije odraslog čoveka.

efekat: deca na igralištu se igraju

Sanja Đorđević: Kao što smo već čuli, često smo okruženi uticajem odraslih koji oblikuju naša uverenja i vrednosti. Ova uverenja, prenesena kroz reči, postupke i obrasce ponašanja, postaju temelj našeg identiteta. No, psihoterapeutkinja Olivera Kovačević predlaže da preispitramo neka od naših uverenja, izazivajući nas da se suočimo s pitanjem da li su ona zaista u našem sistemu vrednosti ili smo jednostavno prihvatili one koje su nam nametnute. U ovom kontekstu, kako se možemo osloboditi od nepotrebnih terete?

Olivera Kovačević: Ono možda što bi bilo dobro da se povremeno uradi jeste da se zastane i da se prispitaju stavovi. Odnosno, kada nešto radimo, možemo sebe da zapitamo da li mi ovo radimo zato što mi to želimo, ili zato što prosto želimo da zadovoljimo očkevianja nekog drugog. Često se uopšte ne zapitamo nego onako automatski reagujemo. Mislim da je dobro zapitati se kod nekih važnih životnih odluka, da li ja ovo želim zaista ili zadovoljavam očekivanja društva, partnera, porodice, sad zavisi oko čega je odluka, ali postaviti sebi to pitanje?

Aleksandra: Olivera nam priča o jednoj veoma interesantnoj sposobnosti. Sposobnost da nekoga razočaramo. Nikada nisam o razočaravanju razmišljala kao o pozitivnoj stvari. Naprotiv.

Olivera Kovačević: Imam nekako utisak da mi vrstu sposobnosti ne razvijemo. Ne razvijemo da prosto pustimo nekoga da razočaramo, nego uvek predupredimo taj deo. Ni ne dođe do toga da razočaramo. Ili ako razočaramo onda se javlja taj osećaj krivice, i onda nas to mori pa se vrtimo u krug ili vraćamo na početak pa ispunimo isčekivanja. To da pustimo da razočaramo nekoga, da razočaramo sebe, porodicu, da razočaramo partnera, da to samo pustimo. Pročitala sam da je to jedna vrsta sposobnosti. I to se vežba.

Sanja Đorđević: Pitala sam Oliveru i za preporuke za čitanje koje bi nama i našim slušateljima bile korisne. Bacite pogeld i na naš sajt, tamo smo ih izlistali. (šapat: uključuje knjige koje govore o ženama koje su se borile za svoja prava kada ih nisu imale. Olivera smatra da je korisno osetiti snagu tih žena koje su se borile za sebe tad, i iskoristiti to kao inspiraciju za sebe danas):

Preporuke psihoterapeutkinje Olivere Kovačević:

Serija i knjiga “Izgubljeni cvetovi Alis Hard”, autorke Holi Ringland.

Nefertiti, autorke Mišel Moran

Papa Jovana od Done Vulfolg Kros. 

efekat: melodija najave

Olivera Kovačević:  Ono sa čime smo činimi se i počele a sada i završile, jeste da, bilo bi lepo, funkcionalno vežbati da pratimo svoje želje, potrebe, vrednosti, a da više vežbamo to da možemo da razočaramo druge, druže žene, partnera, porodicu, decu,  i da je to sasvim u redu sve dok smo mi sebi, sada kada izgovorimo bi delovalo sebično, dok smo mi zadovoljne. Zadovoljna žena koja prati svoje potrebe može dalje da širi ljubav. Može da bude dobra majka, dobra supruga, kolega, ćerka, štagod.

Sanja Đorđević: I pred kraj, lepe poruke. Jelena je preko SpeakPipe-a sa nama podelila osnažujuće iskustvo i poruke koje su joj poslate kada je bila mala:

Jelena: Mene i brata su posmatrali kao dve osobe, a ne kao princezu i naslednika. Svi smo sve radili, nije bilo muških i ženskih poslova. Zahvalna sam roditeljima na tome jer sam danas jaka, odlučna i ne dozvoljavam da me neko doživljava manje vrednom samo zato što sam žensko.

Aleksandra: Glavna ideja ove epizode je bila da vidimo tri stvari:

1. kako se poruke koje nam šalju roditelji i odrasli utiču na nas u odraslom dobu
2. zašto su nam reči odraslih kada smo deca, toliko važne i tako ih usvajamo i:
3. da pošaljemo nove poruke. Da budemo primer koji damo rešenje.

Zato smo pričali sa Ivom Parađanin, podkasterkom Tampon Zone. I zamolili je da pošalje sa nama nove poruke za devojčice.  

Iva Parađanin:  Mislim da smo ovde mi često učene, ajde moje generacije, verujem da se to sad menja, ali da živimo unutar nekih okvira. Bilo da su to profesionalni okviri, emotivni okviri, u svakoj nekako sferi života nam se nameće da budemo u određenim okvirima. Da se ponašamo na određene načine, da reagujemo na situacija na određene načine. I volela bih devojčice danas krenu sa rušenjem tih okvira, i ono što ja volim često da kažem ja sada bih volela su devojčice danas malo neposlušnije. Jer stalno smo tako bivale ućutkivane da treba da budemo poslušne, dobre i smerne. Mislim da je vreme da potpuno obrnemo to i da zapravo pričamo devojčicama da treba da budu neposlušne, da slušaju sebe, a ne druge i negde da shvate da očekivanje drugih nisu toliko važna koliko samo očekivanja koje one izgrade od same sebe. I da su to zapravo očekivanja jedina koja treba da ih vode kroz život i da ih usmeravaju. Postoji taj naziv pipl plizeri i mislim da moja generacija to i kad pričam sa drugaricama, baš dosta nas se nalazimo, identifikujemo i shvatamo tek sad šta je to danas i kako. Mislim da je dobro što sada roditelji, milenijalci koji sad postaju roditelji, da čine promenu i ja vidim to na svojoj devojčici. Vidim kako ona razgovara o emocijama, kako se ona nosi sa nekim situacijama, prvim nekim konfliktima i tako dalje. Tako da mislim da već svedočimo nekom dobrom talasu, ali je važno (počinje osnaživajuća numera Ardie Son - Brightest) da to negde raširimo i da to bude ono što je vladajuće, a to je usađivanje empatije i možda te neke vrste emocionalne inteligencije koje nama bila potpuno strana.

Sanja Đorđević: I sa ovim ćemo i završiti.

Aleksandra: Samo, još jednom da ponovimo nova učenja koja šaljemo:

Budimo poslušne – ali slušajmo sebe.

Samo tvoja očekivanja su važna.

Ta očekivanja treba da te vode kroz život.

Razvijajmo empatiju i emocionalnu inteligenciju

Sanja Đorđević: I slušajte podkasta Umologija i podelite ga sa osobama kojima će biti koristan. 

Alekasndra: Čekamo vaše utiske na našim mrežama. Pišite nam. I snimite nam poruku na Spekapipe-u – zaista nam je stalo da čujemo vaša razmiljašanja.

Završava se numera Ardie Son - Brightest

Kreće numera Milano - Driving cars onto Mars

Aleksandra: Slušali ste podkast Umologija, podkast u kom želimo da napravimo nove drajvere: putanje shavatanja i razmišljanja; poimanja sebe, svojih misli i emocija, ali i osoba i sveta oko nas.  

Ovu epizodu su kreirali: Sanja Đorđević, Sanja Kosović i Aleksandra Bučko.

Hvala i dizajneru zvuka Jovanu Živkoviću.

Završava se numera

U ovoj epizodi korišćeni su efekti sa Pixabay.

Sound Effect by UNIVERSFIELD from Pixabay

Waiting music by Oleksii Kaplunskyi from Pixabay

Produkcija: Fabrika kreativnosti