Sitnice koje znače

U drugoj prazničnoj bonus epizodi podkasta Umologija razgovaramo o sitnicama koje nam znače, ali i kako obraćanje pažnje, uživanje u njima i zahvalnost dodaju osećaju sreće i naše dobrobiti. Sagovornica, psihološkinja i psihoterapeutkinja Branislava Stević, objašnjava kratkoročna zadovoljstva ali i promentu mindseta sa naučne strane kroz istraživanja, funkcionisanje nas, našeg mozga, svesti i emocija ali i deli sa nama savete kako posmatrati stvari i život oko nas. 

efekat: Božični vetar i zvončići

efekat: kucajne na tastaturi

Aleksandra (sebi u bradu): Kako da budem srećna?

Aleksandra: Pitala sam ChatGpt “Kako da budem srećna?” i evo šta mi je napisao:

Postizanje sreće može biti složen proces, jer zavisi od mnogo faktora koji su individualni i različiti za svaku osobu. Da biste bili srećni, pronađite svrhu u životu, negujte zdravlje fizički i mentalno, izgrađujte kvalitetne odnose, postavljajte realna očekivanja i radite ono što volite. Samoprihvatanje, postavljanje granica i učenje iz negativnih iskustava takođe doprinose osećaju sreće. Važno je praktikovati zahvalnost, raditi na samopouzdanju i vežbati mindfulness kako biste se fokusirali na trenutak. Važno je napomenuti da je sreća subjektivno iskustvo, i ono što radi za jednu osobu možda neće raditi za drugu. Prilagodite ove savete svojim potrebama i pronađite svoj jedinstveni put ka sreći. Ako imate problema sa osećajem sreće, razgovor sa stručnjakom, poput psihologa, može biti koristan korak.

Uz to daje i 10 koraka koja vam kopiram i postavljam na našem sajtu, jer imaju smisla, ali nisu easy fix.

1. Pronađite svrhu: Razmislite o svojim vrednostima i ciljevima u životu. Pronalaženje svrhe može vam pružiti osećaj ispunjenja.
2. Praktikujte zahvalnost: Fokusirajte se na pozitivne stvari u svom životu. Svaki dan razmislite o stvarima za koje ste zahvalni.
3. Brinite o sebi: Fizičko i mentalno zdravlje igraju ključnu ulogu u osećaju sreće. Vežbajte redovno, jedite zdravo, dovoljno spavajte i praktikujte tehnike opuštanja.
4. Razvijajte odnose: Kvalitetni odnosi sa porodicom, prijateljima i partnerom mogu znatno doprineti osećaju sreće. Posvetite vreme važnim ljudima u svom životu.
5. Postavljajte realna očekivanja: Nerealna očekivanja mogu dovesti do razočaranja. Postavite ciljeve koji su izazovni, ali i ostvarivi.
6. Praktikujte samoprihvatanje: Prihvatite sebe s pozitivnim i negativnim stranama. Radite na samopouzdanju i samopostizanju.
7. Radite ono što volite: Ako je moguće, angažujte se u aktivnostima koje volite. To može biti posao, hobi ili nešto drugo što vas ispunjava.
8. Postavljajte granice: Naučite reći „ne“ kada je to potrebno. Postavljanje granica može vam pomoći da očuvate svoje emocionalno blagostanje.
9. Učite iz negativnih iskustava: Umesto da se fiksirate na negativnosti, trudite se da izvučete pouke iz izazova s kojima se suočavate.
10. Vežbajte mindfulness: Tehnike svesnog prisustva, poput meditacije ili joge, mogu vam pomoći da se opustite i fokusirate na trenutak.

Ovo sam uradila samo da bih videla šta će mi napisati. I većinu stvari zaista i radim otkako sam odlučila da želim da budem srećna. Ne idu mi sve baš od ruke, ali polako radim na njima.

Dve glavne stvari su mi u tome pomogle: kurs profesorice na Jejlu dr Lori Santos „Nauka doboribiti“ odnosno „The science of Well-Being“ (koji je besplatan na platformi Coursera). Savete sa kursa počela sam da primenjujem.

I druga: Već skoro dve godine idem na psihoterapiju minimum dva puta mesečno i radim na sebi. Da ojačam, ispravim uverenja i ponašanja koja za mene ne rade i da volim sebe kakva jesam (hvala mom psihoterapeutu).

Božićna numera: “Deck the Halls” kreće

Aleksandra: Slušate Umologiju, podkast u kom želimo da napravimo nove drajvere: putanje shavatanja i razmišljanja; poimanja sebe, svojih misli i emocija, ali i osoba i sveta oko nas. Da preispitujemo kako naša svakodnevnica utiče na dobrobit pojedinca. Da budemo dobro. Da budemo srećni.

numera se završava

Ja sam Aleksandra Bučko, i u ovoj epizodi pričamo o sitnim stvarima koje čine da se osećamo lepo, da budemo sretni. Sa mnom u epizodi je i novinarka Sanja Đorđević.

Aleksandra: Na putu ka sreći čula sam više pojmova, priča zapravo nije jednostavna, ali evo nekoliko koji će nam biti korisni za ovu epizodu.

Postoje kratkoročna i dugoročna zadovoljstva.

Kratkoročna se odnosi na trenutne radosti, zadovoljstva i pozitivna iskustva koja se javljaju u bliskoj budućnosti. To mogu biti trenuci radosti, smeha ili zadovoljstva koje doživljavamo svakodnevno i često ima privremeni karakter.

Dugoročno zadovoljstvo, s druge strane, obuhvata trajniji i dublji osećaj zadovoljstva i ispunjenja koje proizilazi iz šireg konteksta života. To uključuje ostvarivanje dugoročnih ciljeva, osećaj svrhe i zadovoljstvo životnim putem. Dugoročno zadovoljstvo može biti rezultat stabilnih odnosa, ličnog razvoja, postizanja ciljeva i življenja u skladu sa svojim vrednostima.

Kratkoročno zadovoljstvo, može biti trenutna i prolazna, dok je dugoročna sreća često dublja i održivija, oblikovana životnim stilom i dugoročnim odlukama. Idealno, postizanje ravnoteže između kratkoročnog i dugoročnog zadovoljstva ili sreče doprinosi celokupnom emocionalnom blagostanju.

I još dva važna pojma:

savouring i gratefulness.

Odnosno, uživanje (iliti osvešćivanje trenutka u kom nam je lepo) i zahvalnost.

Mi se u ovoj epizodi fokusiramo na kratkoročna zadovoljstva, ali i na obraćnje pažnje na njih – znači uživanje u njima i zahvalnost.

Alekasndra: E sada, zbog raznih uverenja koje sam usvojila, tačnije da bih ih prevazišla, počela sam da pišem dnevnik stvari na kojima sam zahvalna, u kojima sam uživala, zbog kojih sam taj dan bila ponosna na sebe. Pa sam onda to malo proširila i dodala sam senzorne inpute. Uz sve to upisujem i kada zapazim nešto interesantno: nešto miriše – lepo ili ružno, neki pogled, doživljaj – kao na primer vrane koje se pozdravljaju kada im sleti društvo. Stariji čovek sa sivom dugačkom šiškom u stranu. Dan kada smrdi jako iz kontejnera. Dan kada sam na semaforu videla deda mraza kako drži na glavi suncobran na kom stoji lopta koja se vrti dok žonglira. I osim što je to super prizor sam po sebi još jedna stvar je bila super: nisam žurila. Stala sam i gledala njegovu tačku. Rekla mu zdravo i kako sam oduševljena njegovim performansom. Nisam brinula da li ću negde zakasniti zbog te 3 minute. Što je za mene bio baš veliki korak.

Taj dnevnik zapažanja pišem jer prolazim preko važnih i lepih stvari i ne obraćam pažnju na njih. Bilo da su to nagrade ili samo podatak da mi je neka čokolada baš prijala ili da sam napokon pronašla vino koje mi odgovara. Da sam ponosna jer sam neki izazovni zadatak na poslu završila ili da sam razumela ii mala strpljenja za ćerku dok je prolazila kroz tantrum.

I da, napravila sam to tako da bude brzinski.

Mala knjižica, pet stvari koje su mi označile dan, u tezama, da ih ne zaboravim.

Zašto vam sve to pričam? Možda i vama bude interesantno da počnete to da radite (a ako počnete, pišite nam da vas podržimo), ali i zato što je naša koleginica Sanja Đorđević bila poprilično skeptična oko tih stvari (ili sam je ja tako doživela) i zamolila sam je da i onda na nedelju dana vodi ovakav dnevnik. E sad, važna napomena: to što meni nešto pomaže, ne znači da će i bilo kom drugom. Ali, htele smo da eksperimentišemo.

Kako razmišljaš, doživljavaš ovakve stvari?

Sanja: Nedelju dana sam pratila i zapravo nedelja je bila slična kao i svaka druga, nisam previše izlazila napolje. Mogu da izvučem tri ključne reči: nagrada, riba i sladoled. Nagrada jer sam u toj nedelji dobila nagradu koja mi nije bila previše značajna jer svakako znam da sam dobro odradila posao, ali znači kada neko prepozna tvoj kvalitet rada. 

Riba – je sam posle uručenja nagrade u Beogradu sa dečkom otišla u restoran u kom se služi riba i meso. Kao dugoročna vegetarijanka, 12 godina, do skora nisam jela ni ribu, koja je dobra za nas. Ova riba u restoranu nije bila čak ni lepo očišćena, poluživa. Ali sam je pojela. Jer sam htela da istrajem u svojoj odluci da jedem ribu, čak i kada nije najbolje spremljena. To su male velike pobede. 

I sladoled – ti si mi pričala o tome da kada jedemo sladoled  na primer od vanile, onda treba da razmišljamo o tome kako je dobar taj ukus koji jedemo, a ne da razmišljamo zašto nije od lešnika. Zapravo sam primetila da meni dosta često fali lešnika i krenula sam da obraćam pažnju na to. 

I nastavak: da je sve bolje kada podelimo sa nekim. Naravno da sam odmah zvala mamu da joj to kažem i da je zovem da podelim sa njom i kada je nešto sa ili bez lešnika. 

Aleksandra: Da li vidiš dobre strane takvog zapisavanja za sebe ili ti je to ljiga?

Sanja: Nekako prelazimo preko tih stvari, a ako zapisujemo, onda ih osvešćujemo. Fokusirani smo na velika postgnuća, a kada ih postignemo ne znamo kuda dalje. A period dok idemo ka tim postignućima ne cenimo, ne obraćamo pažnju na njega.

Aleksandra: Ta i slična pitanja oko nauke kada je u pitanju funkcionisanje nas, našeg mozga, svesti i emocija postavile smo i psihološkinji i psihoterapeutkinji Branislavi Stević. Zato ostanite uz podkast Umologija. Uskoro se vraćamo.

Branislava Stević: Ono što nam govore naučna istraživanja je zapravo da je čovek u osnovi društveno biće. I samim tim, kada bude na bilo koji način primećen, uvažen pa makar jednom sitnicom, nekim znakom pažnje, nekim malim gestom – to uopšte ne mora da bude nikakav skup poklon ili neko preveliko iznenađenje ili nešto što zahteva abnormalan trud već samo jedan mali znak pažnje. Zapravo dolazimo do toga da se u tom trenutku fiziološki ustvari obavljaju oni procesi koji su zaduženi za povećanje lične sreće. To znači lučenje endorfina, hormona sreće i mi u stvari na taj način se zaista osećamo bolje.

Neka istraživanja kažu da su to kratkoročna zadovoljstva, odnosno da traju do 24 časa, ali da preko 65% ljudi na njih odreaguje. Ono što nam negde psihologija tvrdi je zapravo podatak da ne postoji psihički zdrava, uravnotežena osoba kojoj neće biti makar drago.

Možda se neće u potpunosti oduševiti i osetiti tako preveliku sreću, ushićenje,ne znam šta, ali će svakako uticati na razumevanje ustvari jednog vida uvažavanja osobe kao ljudskog bića i to ljudima generalno znači.

Sanja: Ovo je psihološkinja i psihoterapeutkinja Branislava Stević. Sa njom smo htele da razgovaramo zato što smo htele da čujemo šta kaže struka, ali… I da napravimo razliku između “misli dobro, bićeš dobro” i da li to zaista funkcioniše i na kom nivou.

Branislava spominje kratkoročno zadovoljstvo. Da li je to korisno i dobro samo na “kratke staze” ili i na “duge staze” da bi se osećali sretno?

Branislava Stević: Uvek idemo dan po dan. Autentično može toliko da traje, ali kad se prisetimo toga, kada vratimo u svesno, kada ga ponovo obradimo, kada razmišljamo o tome, kada vidimo to nešto što smo dobili, makar lepo napisana pesma ili neki lep stih ili neka lepa želja, stvar i svaki put pokrećemo ponovno iste reakcije. I to jeste ono što je u stvari jako važno na neki način da dolazi do praktično simbioze toga što smo tom trenutku videli, znači osetili perceptivnim čulom i ono što mi autentično osećamo. I to je jedna vrsta ljudske dobrobiti. Baš bukvalno jednog benefita od poklona što nas ustvari asocira metodom slobodnih asocijacija na nešto što je nama vredno i važno.

Aleksandra: To da se osećamo sretno čak i kada se samo setimo događaja možemo da povežemo sa jednim interesantnim istraživanjem koje zapravo govori da mozak isto percepcira ono šta zaista radimo i šta zamišljemo da radimo. Istraživanje “Sviranje klavira u umu – fMRI (prim. ured. funkcionalne magnetne resonance) istraživanje o imaginaciji muzike i izvođenju kod pijanista” koje zapravo to i potrvđuje.

Sviranje klavira i čitanje muzičkih nota su prilično zahtevni zadaci koji traže dosta vežbanja kroz godine. Osim veštine u pokretima, tu su i brze i efikasne promene između onoga što osoba koja svira vidi i njenih pokreta prstiju, kao i obrada različitih delova muzike poput visine tona, ritma i strukture pesme. Cilj ovog istraživanja bio je da istraži kako mozak reaguje na sviranje muzike u poređenju s situacijom kada samo zamišljaš kako sviraš. Proučavali su 12 studenata muzičkih akademija koji su svirali desnom rukom deo pesme Bartoka, koristeći tehniku funkcionalne magnetne rezonance (fMRI). U oba slučaja, mozak je pokazao aktivnost u određenim delovima. Tokom sviranja muzike, ali ne tokom maštanja, aktivirane su i posebne oblasti odgovorne za pokrete prstiju.

Ovo istraživanje pokazuje da se isti delovi mozga koriste kada se planiraju pokreti (zamišljaju) i kada obrađujuju muziku ističući specifične karakteristike mozga.

Sanja: Tu su i savouring i gratefulness. Odnosno, kako smo na početku i rekle: uživanje (iliti osvešćivanje trenutka u kom nam je lepo) i zahvalnost.

Zašto su ovi pojmovi važni? U nekoliko lekcija na kursu profesorice na Jejlu dr Lori Santos „The science of Well-Being“  koji je Aleksandra spominjala ranije, dr Lori Santos govori upravo o ovim pojmovima kao, možemo da kažemo, delovima puzle naše sreće. Naime, ukoliko posvetimo vreme i razmislimo o stvarima na kojima smo zaista zahvalni i tako svaki dan, videćemo da zaista imamo lepih stvari koje upotpunjavaju naš život. E sad savouring – to je kada uživamo u nekoj stvari, događaju, senzaciji u trenutku kada se ona dešava. Šta to znači. To znači da ako jedemo jako dobar sladoled od vanile onda treba da uživamo u njemu. Da osvestimo to, da pomislimo “kako je dobar ovaj sladoled od vanile”. Kakva je tekstura, zašto nam je toliko lep, da li nas podseća na nešto lepo… I, jako važan detalj koji često radmo, čak se promoviše i u našoj kulturi, a zapravo nam kvari to uživanje u momentu: NE treba da razmišljamo o tome kako bi nam bilo bolje da… Na primer: jako je dobar ovaj sladoled od vanile, ali bi bilo bolje da je od lešnika. Ne. Uživajmo u nečemu što nam se sviđa i što nam prija takvo kakvo je.

E sad, za sve skeptike kojima smo i Alex i ja pripadale (ili pripadamo), morale smo da proverimo sa psihološkinjom i psihoterapeutkinjom Branislavom Stević. Da li ovo potpada pod popularnu (na momente čak i površnu) pozitivnu psihologiju “Misli dobro i biće ti dobro”?

Branislava Stević: Postoje prosto kognitivne tehnike kojima mi možemo da zamenimo kognicije koje su za nas, mi ih nazivamo, disfunkcionalne. Znači, one koje značajno remete kvalitet našeg života. Zašto nam je to važno?

Ja nisam pristalica popularne pozitivne psihologije kao “misli dobro i dobro će biti”, ali jesam pristalica da mi preispitamo svaku našu misao koja značajno remeti kvalitet našeg života.

Da li postoji neka druga opcija, malo drugačija, možda modifikovana, drugačije formirana, koja će nama pomoći da me u stvari suštinski razmišljamo o nečemu, ne na tom površnom manifestnom nivou “sve će biti super, sve je super, sjajno, hajde nadajte se nečemu pa će se to i desiti” nego da zaista na dubljem nivou mislimo odakle nama takve misli. Kako smo mi došli od jednom do uverenja koja su za nas bolna, koja kod nas izazivaju određenu vrstu patnje, koja kod nas u stvari diskredituju i nas kao ličnost. Jer istraživanja nam govore da smo mi nekako formirajući se kao ličnost usvajali sve ono što smo dobijali i spolja i iznutra. Kako smo napravili taj balans koji u jednom trenutku zapravo za nas ne bude prihvatljiv i ne bude odgovarajući. Šta možemo mi kao pojedinci da učinimo da popravimo kvalitet našeg života, odnosno da te kognicije zamenimo kako bismo mi rekli realnim logičnim ali podržavajućim za ličnost.

Aleksandra: Već smo pričali o uverenjima koje stičemo u epizodi “Učenja za devojčice”. Psihološkinja i psihoterapeutkinja Branislava to dopunjuje:

Branislava Stević: Znači, da ne budu one patetične ili nekako površno trivijalne, nego da zaista jednoj osobi daju dublji smisao pomoću kojeg će on svaki put kad pomislim na nešto što je do tad uznemiravala dozvoliti sebi i da misli o tome ali i da izabere da misli o tome ne jedan potpuno drugačiji način od svakog puta kako je to činio dosada. Zašto nam je to važno? Mi vrlo često nismo skloni da preispitujemo ili kako bi smo mi stručno rekli da disputiramo naša uverenja. Nego ih mi držimo kao takva. Mi tako mislimo, mi tako razmišljamo, mi tako rezonujemo. (kreće numera “Ardie Son - Brightest”) Ali se nikad nismo pitali „Dobro, u redu, imamo pravo na to. Samo to tamo odgovor Zašto?“ Zašto mi mislimo na određeni način? Kako smo mi formirali to mišljenje? Ko nam je u tome pomogao, a ko nam je u tome odmogao? Ko je doprineo da mi formirano mišljenje na određen način? Znači, sva ta pitanja su za nas od krucijalnog znacaja jer način na koji razmišljamo zaključujemo i rezonujemo znači svi kognitivni procesi određuju upravo jednu vrstu emocionalnog rezonovanja.

numera se poglašnjava kratko

Branislava Stević: Pa onda postavljamo nad-cilj. Da li je naš cilj da mi u životu konstantno kritikujemo sebe, druge ili život kao takav, ili želimo da u ovakvom životu kakav živimo pronađemo ono najbolje za nas. I ustvari se onda vodimo time.

Ako se ja osećam ovako kako se osećam – da promenim stvarnost ili okolnosti teško da možemo kao pojedinci. Ali da promenim način gledanja na te okolnosti – to možemo i na dnevnom nivou.

Pitanje je koliko znamo, koliko smo motivisani i koliko smo naučeni na neki način podučeni da dozvoljavamo sebi da mislimo drugačije od onog što smo naučeni. I tu stvari ta fina, da kažem, tu je ustvari ta fina caka gde mi možemo značajno pomoći sebi, a zapravo samo dozvoliti da razmišljamo na nekoliko potpuno različitih aspekata, nivoa i dozvoliti da čujemo sebe drugačije.

Sanja: Možda vam se čini da smo se udaljili od teme ali i nismo. Jer često nam uverenja ne dozvoljavaju da našu pažnju posvetimo kratkoročnim zadovoljstvima. Kao što je Branislava rekla, sitnice koje nas uvažavaju kao osobu. Ili kojima mi uvažamo druge.

Aleksandra: Na primer, mi na našem spratu imamo komšiju koji kad god ispeče pite sa višnjama ili jabukama podeli svim komšijama. Jednog dana mi je neko kucao nav rata (da ne probudi bebu, možda spava) i pojavio se komšija koji na tanjiriću drži pitu od jabuka. Da se zasladimo.

A naša koleginica sa početka sezone Sanja Kosović, koja se više ne druži ovde sa nama jer je započela svoju avanturu na jednom velikom mediju, pripremila je jednu priču. Naime, ona već nekoliko godina sa svojim prijateljima posećuje jedan kafić. Tamo su se svi zbližili i često se desi da jedni za druge urade nešto lepo jer “eto tako”. Ili “volim da kuvam, a nema ko da jede, pa sam vama doneo”.

Ona je za Umologiju sakupila nekoliko lepih sitnica koje oni međusobno rade:

Marko: Eto baš mi nije išao ovaj mesec, kraj godine, decembar, svi su u nekoj gužvi, jurca se oko posla: međutim ono šta me obradovalo jeste da su me moji prijatelji iznenadili za rođendan i to je uspelo da mi popravi ovaj mesec.

Igor: Za mene su nekako čokoladice uvek bile te sitnice, bilo da ih ja kupujem nekome nakon milion sati učenja, pa sam uzeo neki enerdy bar da bi se ta osobe rifrešovala – ili sam ja bio loše raspoložen pa mi uzela drugarica čokoladicu bez razloga. To su neke stvari koje su mi značile.

 Irena: Jako se i ja trudim naravno i jako mi prija kada su i drugi ljudi u životu ljubazni, nebitno kada smo bliski ili nismo. Takodje naravno prija mi kada neko udeli kompliment, za izgled ili nešto drugo što sam uradila – i ja se isto tako trudim da se ophodim prema drugim ljudima.

Sofija:  Jedna stvar koja mi je ostala u sećanju je da je moja jedna drugarica iz Londona mi često slala pozivnice za žurke u Londonu i pre nego što sam se preselila tamo. Nije mi ta promena bila toliko teška kada se desila, pomogla mi je da se pripremim za dolazak u London. Dan danas sve te stvari koje mi ulepšavaju dan su te porukice, znaci pažnje, neko pokazuje da razume tvoje potrebe i probleme i da je tu da ti pomogne, da te sasluša, da ponudi neka rešenja za tvoje anksioznosti i strahove.

Stefan: Mislim da mi jako znači da neko u javnom prostoru koga nikad nisam video ili ne poznaje se ponaša pristojno. To su sitnice koje treba da se podrazumevaju i koje me obraduju kad ih vidim. Obraduje me kada vidim da uradi te sitnice neko za koga sam imao predrasude da ih neće uraditi. Em što me obraduje pozitivno, em što mi pokaže koliko smo puni predrasuda i da ne trebamo suditi knjigu po koricama.

Sanja: Negde krajem godine ili početkom nove volimo da podvlačimo crte, da vidimo gde smo bili, šta smo uradili. Naša percepcija tog spiska znači jako puno, objašnjava psihološkinja i psihorerapeutkinja Branislava Stević. Kako mi posmatramo taj spisak. Da li se fokusiramo samo na stvari koje nismo uspeli, gde smo pogrešili ili sa druge strane, samo na stvari koje smo uspeli. I, nama jako važno pitanje, kako napraviti balans? Da ne budemo previše kritični prema sebi, ali i da ne gledamo naš život kroz roze naočare, jer na kraju krajeva, onda nećemo ni napredovati.

Branislava Stević:

Postoji jedna fina tehnika koja se zove analiza dobiti i štete.

Gde mi uzmemo jedan A4 papir, podelimo na pola i u levu kolonu upišemo sve ono što mi smatramo da smo na kraju krajeva u ovoj godini učinili, realizovali, promisli, a što je za nas bilo dobro ili što je za nas bilo efikasno. I mi na taj način imamo tu jednu vrstu stvari, pa da kažem percepcije, ono što je za nas pozitivno. Na drugom delu papira napišemo sve ono ne nužno što smo uradili loše, ali čime nismo bili zadovoljni, šta bismo voleli da je drugačije, šta bismo voleli da je bolje i važno je zaista čak voditi računa i o rečima koje upotrebljavamo kada govorimo o sopstvenim postupcima, ali i o postupcima drugih ljudi, jer je to takođe jedan od načina gde možemo da vidimo kako uvažavamo dostojanstvo i sebe kao pojedinca ali druge osobe. I kada nabrojimo sve to što smo možda želeli, ali nismo stigli ili tehnički nismo bili u mogućnosti, da nam to ostane samo kao jedan mini skript ili plan za neku narednu godinu ili za neko naredno vreme.

A ne kao dokaz nekog neispunjenog cilja neispunjenog zadatka i da ustvari imamo taj doživljaj da je potrebno da sami sebe kaznimo zato što zbog nećeg što prosto nismo uspeli. Zašto su nam bitne te obe strane? Zato što imamo onda jasan pregled da nismo fokusirani samo ona nešto što je apsolutno dobro ili na nešto što je apsolutno loše.

Nego možemo vrlo pragmatično obe strane da posmatramo istovremeno, a da ih u nekom smislu osvestimo na način koji za nas neće biti ugrožavajući nego će biti čak i motivišući da vidimo, aha pa ako smo sve ovo uspeli sa leve strane, zašto, gde su nam dokazi da ovo sa desne u nekom trenutku nećemo uspeti. I to je već dovoljni motivator ili pokazatelj da mi na jedan sofisticiran način možemo da pratimo realizaciju i naših želja i naših ciljeva. Bez ikakve osude, bez toga da sebe kritikujemo, bez toga da budemo skloni nekakvim teškim rečima, rečima koje ustvari ne prijaju zapravo čoveku.

Sanja: Branislava sa nama deli jedan veoma važan savet.

Branislava Stević: Postoji vrlo jednostavna ustvari sugestija. Ne mogu baš reći savet, ali to je da je jako važno da čovek živi u skladu sa svojim uverenjem i da zapravo radi ono što njemu prija, bez obzira na mišljenje drugih ljudi ili šta će neko drugi reći za to. Mi to u psihologiji kažemo da nekako izneguje sebe. To može da bude nekad neka fina muzika, može da bude nekad neka omiljena kafa iz neke fine šolje i da ustvari sebe uvaži u trenutku. Da ne odlažemo stalno kad nešto završimo, pa ćemo onda nagraditi sebe. Kad nešto uspemo pa ćemo tek onda dozvoliti sebi da se osećamo na određen način. Nego da sami, istražujući sopstvene porive u svakodnevnom životu, u svakom danu makar na nekoliko minuta pronađemo ono što nas čini srećnim, što nas ispunjava, zbog čega ustvari mi vrednujemo život kao život vredan življenja i gde nekad čak i pronalazimo smisao. To nekad mogu biti zaista jednostavne životne stvari jer mi uvek očekujemo nekakva velika dostignuća, pa onda eto kao zaslužili smo. Ne.

Samim tim što živimo ovaj život zaslužili smo da ga živimo na najkvalitetniji mogući način.

Od toga kako će to biti najvećim delom zapravo zavisi od nas samih. Kako ćemo ga mi urediti. Kako ćemo ga mi posložiti. Koliko ćemo prema sebi biti nežni i što je jednako važno koliko ćemo biti i empatični i prema drugima. Jer mislim da zaista istinska sreća ne može da bude samo pojedinačna ili samo lična s obzirom da smo opet ponavljam rođeni kao društvena bića. Da ustvari i zadovoljstvo pronalazimo i u tome kada su ljudi oko nas ispunjeni, zadovoljni i srećni. Ako smo još mi tome doprineli onda je naša sreća ustvari mislim nekako dvaput veća.

Sanja: Sugestija koja naizgled zvuči jednostavno, ali je tako lako zaboravimo jer nekako, nismo tako navikli. Nisu nas tako vaspitali.

Zato ne zaboravite da živite u skladu sa svojim uvrenjima. Da makar nekoliko minuta na dan činite nešto što vama prija. Uživajte u tome, osvestite ga i budite zahvalni na tom trenutku, pa i sebi što to radite.

Aleksandra: U jednom podkastu sam čula da je sreća kao guma, može i lopta . Potrebno ju je s vremena na vreme naduvati, dodati tog vazduha. Tu veliki udeo imaju sitnice i mali gestovi koje radimo za sebe i za druge. Kratkoročna zadovoljstva.

Sanja: Kao na primer, kada poslušate epizodu podkasta Umologija.

Aleksandra: Ili kada je podelite sa drugima.

Sanja: Ili, kada nam pišete na instagramu ili nam snimite poruku na SpeakPipe-u vaše utiske o epizodi.

Aleksandra: Hajde da zajedno radimo na tome da budemo dobro. Da budemo srećni.

Božićna numera: “Deck the Halls” kreće

Aleksandra: Slušali ste podkast Umologija, podkast u kom želimo da napravimo nove drajvere: putanje shavatanja i razmišljanja; poimanja sebe, svojih misli i emocija, ali i osoba i sveta oko nas.  

Ovu epizodu su kreirale: Sanja Đorđević, Marija Marčeta i Aleksandra Bučko.

Završava se numera

Zvučni efekti: Pixabay, Senna from Pixabay

Numera “Deck the halls”: Maksym Dudchyk from Pixabay

Produkcija: Fabrika kreativnosti