(transkript epizode)
Aleksandra: Ova epizoda Umologije će biti malo drugačija.
Donosimo vam 3 priče – tri glumice, umetnice koje pričaju svoju priču o tome kako su se odlučile na ovaj poziv i šta su zamišljale, a kako ga sada doživljavaju.
Sve tri sagovornice su u jednom momentu rekle kako je umetnički svet: svet glumaca, odnos prema glumicama pa i prema umetnosti i umetnicama zahtevan. Na momente nepravedan, traži previše od vas, a još ako ste žena – to je vrlo često dodatno izazovno.
Verujem da smo upoznati i sa drugim slučajevima odnosa prema glumicama koji su potresli javnost u Srbiji ali i regionu kada su glumice javno rekle kroz šta su prolazile u školama glume kao i na setovima. Kroz razna seksualna uznemiravanja i zlostavljanja. S Kada su javno progovorile o tome šta su preživele.
Zatim, neverovanja, razvlačenja po medijima, kao i sudski procesi…
Pre nego što počnemo, još jedna informacija o tome kako smo pristupile temi: Naša pitanja su uglavnom bila okrenuta tome kako su one zamišljale da izgleda taj posao i svet glume, i kako ga sada vide. Pitale smo ih kako su to doživljavale kada su odlučile da žele time da se bave, kako im je bilo dok su se za to školovale, a kako sve ovo sada vide.
Mi, sa druge strane bine ili ekrana vrlo često vidimo samo taj „glamurni deo“ – šta su obukle, kako su se našminkale, koje uloge tumače. Možda nekada razmišaljmo i o tome kako su određenu ulogu odigrale. Ali retko kada razmišljamo o tome kako je njima bilo dok su stizale do te tačke – tačke kada su stale u ulozi ispred nas.
Zato smo na tu stranu okrenule ove priče. To, naravno, ne znači da one nisu uživale ili čak i sada ne uživaju u tome što rade. Da se ne posvećuju svojim ulogama, da ne vole svoj poziv.
Ideja iza ove epizode nam je da demistifikujemo taj svet i položaj, „biti glumica“ ili „biti slavna“ i da pokažemo da, kao i u svakoj profesiji tako i u ovoj, postoji druga strana medalje.
Tri žene – tri glumice. Jedna na početku karijere, druga koja je ostala u glumi samo ne na sasvim standardan način, već na svojevrsni preduzetnički, i treća, koja se ima iskustva ne samo u glumi već u više polja umetnosti.
Zato je ova epizoda Umologije tako osmišljena da će vam one ispričati svoje priče. Nećete previše slušati moj glas. Osim:
Kreće numera
Slušate Umologiju, podkast u kom želimo da napravimo nove drajvere: putanje shavatanja i razmišljanja; poimanja sebe, svojih misli i emocija, ali i osoba i sveta oko nas. Da preispitujemo kako naša svakodnevnica utiče na dobrobit pojedinca. Da budemo dobro.
Ja sam Aleksandra Bučko, a u kreiranju ove epizode učestvovala je i novinarka Marija Marčeta.
Numera se utišava
Doroteja Vuković
Alekasndra: Prvu priču nam priča Doroteja Vuković. Ona je u ovoj, 2024. godini završila glumu na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Iako je skoro izašla sa Akademije umetnosti, Doroteja tumači glavnu ulogu u veb seriji “Seks, droga, nasilje i strah”.
Počinje inspirativna muzika, efekat listanja knjige koji se pretapa u ambijent pozorišta.
Doroteja Vuković: Čarobnjak iz Oza je bila predstava, a to je ujedno bio je prvi roman koji sam ja u životu pročitala i glavni lik se zove Doroti. Ja se zovem Doroteja tako da sam se u svakom smislu poistovetila sa tom pričom. Ali sećam se tog trenutka jako jako živo zato što se sećam i scenografije i kostima i onoga što su glumci radili i najviše od svega se sećam zapravo svog unutrašnjeg osećaja koliko sam se ja kao publika osećala posebno jer sam imala utisak da sam deo priče. Onda me je nekako zainteresovalo to šta glumci i šta ljudi na sceni zapravo rade a da izazivaju takve reakcije kod ljudi koji ih gledaju.
Nekako mi se najviše čini, barem do sad dok sam istraživala sama sa sobom šta je to zapravo što mene privlači glumi, čini mi se jeste upravo ta mogućnost ta moć da svojim umećem i svojim radom ti izazoveš ili neku emociju ili određeno razmišljanje kod drugog čoveka ili više ljudi na kraju krajeva. Tako da verovatno je to ono što zašto sam se ja zalepila zapravo.
Ja sam izrazito maštovita, to mogu sigurno da kažem, pa jako sam volela sa ocem da gledam ne znam ni ja akcione filmove ili da idemo u pozorište da gledam mjuzikle i nekako uvek sam išla u svom osećaju na tu stranu valjda zato što to nekako izgleda brzo, spektakularno, primamljivo. Verovatno zbog toga.
efekat: ritmično hodanje, plesanje po pozorišnim daskama
Ali onda, kada sam upisala akademiju i sada kada se bavim ovim poslom nekako više imam potrebu da igram neke likove ženske naravno kompleksnije koji meni predstavljaju neku vrstu izazova likove koji imaju neko zanimljivo žarište koje ja mogu da istražujem i kome ja nešto zapravo mogu da ponudim. Tako da sad u ovom trenutku to više nije neka tipska uloga nego nešto što mene može da inspiriše da radim i da doprinesem tom projektu, priči, čemu već.
Ja skoro sam završila bukvalno pre par meseci sam diplomirala i dalje i dalje mi je to nekako i sveže a ujedno i daleko kao da se desilo pre 50 godina. Nekako, kad se setim početka to je bilo izuzetno izuzetno stresno.
ritmičko kucanje srca, koje se ubrzava
Još tokom studiranja mi imamo gomilu predmeta koji su fizički jako naporni, a i na kraju krajeva psihološki još se od nas zahteva naravno sa razlogom da nosimo crnu odeću crnu opremu i ti se konstantno nalaziš između četiri crna zida sa crnim zavesama.
Vrlo često ni ne znaš kad pada noć napolju ili je svanulo. Mislim nekako samo to okruženje stvara tu vrstu atmosfere a plan i program je doslovno rečeno zahteva od čoveka neku vrstu vojne discipline.
I pored tvog tog stresa definitivno ima lepih stvari na ovoj akademiji, a pre svega to su ljudi. Tako da sam na tome najviše zahvalna.
I kad bih htela nešto da kažem, ne bih nešto naročito mogla da ulazim u detalje ali da to se dešava na 1.000 različitih nivoada li nekad lascivnih, uvredljivih ili minornih, ne znam ni ja.
Tipa kada dobiješ menstruaciju pa te je sramota da kažeš pošto časovi jako, jako dugo traju i vrlo često se dešava da prva pauza bude posle 2/3 sata za toalet i nekad se desi u toku časa da devojke shvate da imaju menstruaciju da moraju hitno da odu do toaleta ali zato što proces rada je intenzivan i jako teško ga je zapravo prekinuti, ali opet tu kad postoji druga žena profesorka na primer dovoljno je samo da priđeš i da šapneš na uvo i da kažeš šta se dešava i znaš da će sve biti objašnjeno i da ti to neće biti uzeto za zlo. Ali nekako čini mi se da od tih stvari se i dalje preza jer neki muškarci nažalost nemaju baš svest o tome.
Na primer kada se zahtevaju, kada postoje scene gde se zahteva ili golotinja ili skidanje određenih komada odeće ili ne znam ni ja igranje intimnih seksualnih scena to nekako očekuje da možeš lako da se skineš i da se ti tu zapravo ne pitaš ništa. Sećam se jednog trenutka sa prve godine jednog komentara prva ste godina a stidite se da skinete svoje majice da budete samo u brushalteru. Nekako to je jako klizav i pipav teren zaista nemam ništa protiv golotinje, moram odmah da se ogradim i ona zaista može da bude efektna i divna u bilo kakvom umetničkom smislu, ali kada je tu čovek koji to treba da uradi postoje određene metode određene vežbe i određeno vreme koje je neophodno da bi se došlo do te vrste slobode a opet osećati neku dozu sigurnosti da to neće biti zloupotrebljeno ili iskorišćeno na bilo koji drugi način.
I nekako ja kada god imam takve scene ili kada se od mene zahteva nešto u čemu se ja osećam neugodno, smatram da je zapravo najvažnije reći zapravo šta se dešava i zbog čega je to tako i koji je moj cilj u radu jer vrlo često se i poseže za tom golotinjom iz manjka nekog umetničkog drugog rešenja ili iz manjka rada i tako dalje i tako dalje. Poteže se zapravo za tim kao za nečim što jedino može da prikaže odnos dvoje ljudi koji su zaljubljeni koji su u ljubavi i tako dalje. Nekako mi se čini da upravo zato što se to očekuje on nas stavlja se ogroman pritisak na nas i na naše telo mislim da je važno da glumac bude svestan svog tela i mogućnosti svog tela jer upravo ono je jedno od njegovih glavnih sredstava za profesiju kojom se bavi ali u isto vreme smatram da postoje neke prirodne granice jer posao zapravo nije sve na ovome svetu na kraju krajeva.
Dok sam bila mlađa nekako mi je sve to izgledalo nedostižno mnogo veće od mene čak u mnogim trenucima sam se osećala kao da ja nemam kapaciteta niti da sam dovoljno dobra da budem deo tog sveta jer nekako mi se čini da se kroz određene slike glumaca i glumica u medijima stvara taj pritisak na mlade ljude i postavlja se neki standard, imidž valjda mogu tako i reći koji treba ispratiti koji treba nekako onako kao ček-listu ispuniti da bi ti mogao da budeš uopšte deo tog sveta mislim u nekim grupacijama u okviru ove profesije zaista postoje takvi ljudi ali realno ne mora biti tako.
Nekako prvi put kad sam ja slobodno mogu reći glumu zapravo spustila na zemlju jeste kada sam došla da studiram i kada sam videla svoje profesora i profesorke i svoje starije kolege kako se zapravo ponašaju, a ljudi su koji se bave ozbiljno ovim poslomi koje možemo videti na 1.000 različitih mesta. Nekako sam shvatila da su glumci zapravo normalni ljudi koji vrlo često zarad marketinga ili zarad nekih društvenih normi da bi bili prihvaćeni oni oni se tako ponašaju tako da sad sad imam potpuno jasnu kristalnu sliku zapravo šta ovaj svet nosi sa sobom i glupo je reći ovaj svet kao da je to neki drugi svet ali šta ova profesija zapravo nosi sa sobom.
Sa čime se sve ljudi moraju suočavati, na kakve kompromise pristajati ili ne pristajati da bi opstali da bi se bavili onim što zapravo vole i da bi mogli pristojno da žive od toga.
Sanja Popović Petrov
Aleksandra: Drugu priču nam priča Sanja Popović Petrov, diplomirana glumica, voditeljka dramskog studija Šmiranti i jedna od pokretača nezavisne pozorišne scene “Radnički dom” u Novom Sadu.
Sanja Popović Petrov: Mogu da se setim kako sam počela da se bavim glumom jer zapravo nikad nisam imala taj momenat da sam odlučila da želim da budem profesionalna glumica.
A onda kada sam posle upisala kad sam prošla prijemni iz prvog puta onda je bilo okej neću valjda reći da neću to da radim kad mnogi žele, a meni je uspelo da upišem akademiju. Tako da me je nekako sam život kroz to vodio, a ja se nisam mnogo opirala jer sam uvek težila da u tome što radim da pronađem ono što mi prija.
Kreće lagana melodija
Utisci, mišljenja o svetu glume iz ugla devojčice koja ima 17 godina je nešto što je zabavno, interesantno, izazovno, drugačije, pruža različite mogućnosti koje kroz druge profesije ne mogu da mi se pruže. Ali i nešto što za sobom vuče veliki teret i pitanje da li će mi se posrećiti da zaista time mogu da se bavim i da pre svega od toga živim.
Škripanje dasaka
Ono što sam znala o glumačkom pozivu jeste da je teško, da nas ima mnogo, da posla nema toliko koliko ima glumaca ali se nikad nisam opterećivala, pokušavala sam uvek da nađem i izgradim neki svoj put pa i onda kad ne ide da sama prosto stvorim i nađem rešenje za sebe.
Šta je moja najveća želja da postignem? Moja najveća želja je da postignem kontinuitet, da budem prisutna i da se bavim poslom za koji sam se školovalia i koji volim. Čime tačno želim da se bavim? Želim da se bavim onim što me ispunjava ovo što trenutno radim me vrlo ispunjava i ne bih menjala svoj posao ni za jednu ulogu u ovom trenutku. A koje uloge bih volela da glumim? Ono što je mene uvek zanimalo jeste drama, jesu kompleksni likovi koji su emotivno teški za igranje, ispunjeni i koji prosto umeju da izazovu suzu u oku gledaoca.
Ja lično nisam imala iskustva sa nepravednim zahtevima ili sa nepravednim uslovima na snimanjima. Imala sam uvek razumevanja.
Sećam se u jednom momentu, snimala sam neku seriju i bila sam na početku trudnoće, skrenula sam pažnju reditelju jer se od mene očekivalo u sceni da padam, nešto da trčim i da padam i trebalo je scenu snimiti, snimala se recimo iz 10 kadrova. Skrenula sam pažnju prosto da bih morala da vodim računa na koji način to radim sa obzirom da sam u drugom stanju i imala sam za to naravno razumevanja tako da smo prilagodili tome da se ja ne povredim, a da se odradi onako kako je da izgleda onako kako je to sam reditelj zamislio.
Prisustvovala sam nekim nelagodnim situacijama recimo, snimali smo seriju na moru u februaru mesecu radnja serije se dešava uvek na neko proleće, kasno proleće, početak leta gde smo svi morali da budemo u bretelama, u kratkim kratkim rukavima, jedna koleginica je morala da uđe u vodu i da krene da pliva. Zašto je to moralo da se snima u februaru više se ne sećam ni ja ali eto nezgoda jeste bila da je da je morala da uđe u ledeno more Ali su isto tako posle i svi bili spremni da je ugreju, da je presvuku da su pripreme kola gde će raditi grejanje, ćebad i tako dalje.
Tako da dolazi do ono nezgodnih situacija, ali zavisi od ekipe. Ja sam zbilja imala sreće da radim sa ljudima koji su umeli da rade sa glumcima i koji su vodili računa o samim glumcima.
Moji utisci sada, mislim da ima previše glumaca, premalo posla iako se čini da naizgled postoji u ovom momentu neka hiperprodukcija mislim da ona nije dostupna svakom diplomiranom glumcu. Da su i dalje kanali dolaženja do uloga vrlo onako šturi. Mislim da je ponuda onako dosta upitna. Pod tim mislim da se sve češće podilazi publici i da se sve češće prave predstave koje bi trebalo da se publici dopadnu, da se ide na te komercijalne varijante protiv kojih nemam ništa ali da kako pozorište uvek bio mediji koji je trebalo i da postavlja pitanje i da se bavi različitim problemima, društvenim problemima tako da mislim da Prosto je neophodno da onako različite stvari budu različite predstave, različitih žanrovi budu prisutni i podjednako plasirani publici.
Ono u šta ja verujem i kako sam se ja uvek u svom životu ponašala to je da pre svega morate da verujete sami u sebe.
Da ne očekujete da bilo ko drugi veruje u vas nego da verujete da to što radite da je dobro da se trudite da radite najbolje što možete i da zbilja uvek budete svoji.
Da se ne prilagođavate trenutnim ljudima, trenutnim zahtevima i onome protiv čega ste vi sami. Jer na duge staze to dovodi do gubljenja ličnosti i onako jednog preispitivanja.
Glumci prolaze kroz razne faze jer zbilja je mnogo glumaca na tržištu i nemaju svi sreće da se aktivno bave svojim poslom, a još manje njih ima sreće da se finansira od svog posla dakle da svoje životne troškove pokriva baveći se poslom za koji su se školovali.
Tu dolazi do raznih problema, preispitivanja da li sam ja dovoljno dobar? Zašto neko drugi može, a ja ne mogu? Kako je njemu pošlo za rukom, a meni nije? I tako neka pitanja koja vode u sunovrat a defakto je tu puno stvari na koje mi sami ma koliko bili dobri ne možemo da utičemo, a ono što svakako moramo jeste da opstanemo pa bavili se glumom ili ne ali da opstanemo u zdravom razumu.
Povezano:
Rut Bejder Ginsberg, sutkinja
Luiz Buržoa – umetnica
Gertruda Elajon- farmakologinja i biohemičarka
Ivana Iv Milovanović
Aleksandra: Ivana Iv Milovanović priča treću priču. Ona u svom opusu im glumu, likovno i vizuelno stvaralaštvo, alternativnu scenu:
Ivana Iv Milovanović: Atipična je situacija. Zapravo nisam toliko želela da se bavim glumom koliko sam želela da pobegnem iz školskog sistema koji mi je doslovno psihički emotivno i mentalno ubijao. Potičem iz jedne disfunkcionalne, nažalost disfunkcionalne porodice, ali porodice koja je živela u stanu zatrpana knjigama i umetnošću i umetnicima. Dakle, glumačko dete sam. Majka mi se bavila izdavaštvom tako da tu osim glumaca i muzičara bili su prisutni književnici književnice i u toj nekoj problematici našoj porodičnoj ja sam stvorila neku hipersenzitivnost prema stvarima koje zaista ne valjaju. Mene su frustrirale stvari koje zaista nisu bile dobre: dakle u školskom sistemu bilo mi je jako teško da sedim 8 sati u gimnaziji, na tim monotonim časovima, gde se pitanja ne postavljaju, da se ne razvije kritičko mišljenje, gde se samo buba, buba, buba i buba.
Efekat: zvoni za kraj časa, ubrzano disanje i hodanje
Pobegla sam iz gimnazije, upisala sam glumu posle treće godine gimnazije i to je kao bila neka vrsta bega od sistema. Spašavanja glave od sistema.Međutim se dešava?
Dešava se da ja na glumi nailazim na jedan drugi sistem. Moj profesor glume je bio onako, pripadao je staroj školi, old school fazon i on je nas naučio disciplini, naučio nas je klasicima. Naučio nas je jako važnim stvarima. Što se tiče studija tu sam možda mogla da dam nekakve primedbe ili ne, ali momenat nakon diplomiranja, kada ja treba da krenem da radim – opet počinje sudar sa sistemom.
Dakle, prvo ja imam strašno osećaj u nemogućnosti da se izrazim kreativno u pozorištu koje se manifestuju kroz jednu zgradu, scenu i gledališe. Ta scena je za mene kutija košta obična kutija. (zatvaranje vrata) Ja imam želju da se bavim nekakvom alternativom, želju da se bavim političkim pozorištem, angažovanom umetnošću, da doprinesem. Takođe, nailazim na probleme kad je u pitanju odnos okoline prema jednoj glumici. Znači, naravno da sam doživela to je ono, kao, podrazumeva da sam doživela da me reditelj napadne, mislim da krene na mene… Kao na ženu. Sad, jasno je na šta mislim… I to ne jednom… Mi smo i tokom studiranja doživele da nas pitaju “Zašto ne dođete doterane na fax?” “Pa vi treba sebe da promovišete vi treba sutra da radite.” Takođe sam se vreme slušala kako do 30, 35 treba da radim i da posle, ako do tada ništa ne uradim, ništa nisam uradila, jer posle za starije žene, molim vas, posle 35 godine, kakav ejdžizam, ne postoje tekstovi, ne postoje klasici. Vi izađete sa Akademije, bar u tom periodu kada sam ja studirala sa jednim pritiskom – da li ste dovoljno lepi, doterani, da li ćete da odigrate sve moguće uloge do 30, 35-te godine i posle toga možete da legnete i da umrete. Ili da čekate matore godine pa da igrate bake.
Pa onda, ne znam, odem na kasting i osećam se kao na… Farmi. Mislim, to prosto tako funkcioniše. To, to, to ček ne mogu ni u jednog pojedinca, ne želim da uperim prstom. Ljudi rade onako kako sistem nalaže. To tako izgleda.
Efekat: Udarac zvona
Meni se to ništa ne sviđa. Da ne pričam o tome da je nemam pare, ja treba da radim, ne mogu da zaradim sada. I počinjem da radim nešto potpuno mimo glume, čisto da preživim i odlučujem, šta ću, potpuno sam neuklopljena i meni usled tog neznanja, a usled nekog nagoveštaja religije, koja se sad tu niotkuda pojavljuje, ja odlučujem da upišem Bogoslovski fakultet. Možete misliti… A potpuno nisam vernica. Ja ne znam da kada sretnem čoveka u mentiji da treba da mu poljubim ruku… do te mere. Već ja sam u fazonu da treba da istražujem, da ću se tu baviti nekakvim tekstovima, nekakvim dekodiranjem stvarnosti, upoznavati onostrano, kroz neku filozofiju. Jedna potpuno ideja pogrešna o svemu. Odlazim u sredinu koja je potpuno patrijarhalna, konzervativna, isključivo tradicionalna ima tradicionalno odnos prema ženi. Krajnje formalisticka sredina, gde je forma… Tamo je sve forma zapravo. I to toliko nema veze sa mnom da ja tek tu sebe dovodim u pitanje, pogotovo što mene to najmanje ne inspiriše na veru. Znači apsolutno. Mene ne da nisu prilibližili nikakvom Bogu, nikakvoj religiji nego su me još i oddaljili od toga.
Sad ja treba da se bavim svetovnim slikasrtvom, a ja nemam dovoljno radova ni za udruženje. Mislim, da se glumom bavim… pokidala sam niti… I šta počinjem da radim, počela sam da radim kao model po ateljijama jer mene su jednostavno zvali to da radim. I sad tu doživljavam, počinjem da imam probleme je vi pozirate ili u kupaćem ili u šorcu i majici. I desilo mi se da me profesor vajanja napadne, da me asisten vajanja napadne.. Mislim, to je bilo.. ja u ateljeu jednom poziram tu dolaze neki muzičari, kao šetaju da vide… Mislim to je jednostavno jedna percepcija devojke, žene… Nema veze što je to meni posao… Oni me gledaju… Jednostavno, ljudi ne postavljaju sebi granicu.
Ja nemam posao, nemam pare, imam dve diplome, imam talenata koliko hoćete, potpuno mi se ne sviđa meinstrim umetnost, mejnstrim scena, ništa. Tu se ne nalazim, radije ću na trafici raditi nego snimati, filmove, serije, klasične filmove i serije i ići u neku kutiju pozorišnu i raditi stvari koje su za mene previše politički korektne. I sretnem na ulici koleginicu koja ima svoje dečije pozorište. Međutim da biste vi opstali viigrate po dve, tri predstave dnevno. Najčešće po vrtićima. To se pretvori u… Prvo, ja sam jedva skrpila kraj sa krajem. Vi završite radni dan do 1 sat popodne i i ne znate gde se nalazite od umora. Pri tom, tu se izgubi taj umetnički izraz…
Ne mogu da opstanem tu, počinjem da radim na ulici, dva, tri meseca nemam od čega da živim, prodajem gitaru. Šta se dešava? Nailazim u aprilu, srećam se, na kasting. U međuvremenu sam ja radila neke večernje prestave, dve, tri godine, paralelno sa tim dečijim predstavama koji su isto bili nezavisna kulturna scena. Ali ja sam sa tim nastupima paralelno sa ovim nastupima za decu uspela da skupim dovoljan broj nastupa da mogu da konkurišem za status i ja imam status slobodne umetnice preko udruženja dramskih umetnika i tu mi ide staž. Eto, bilo i nekog dobrobita od toga. Dakle, dalje šta se dešava, nailazim na jedno pozorište organizuje kasting. Pozorište jako dugo, relativno dugo postoji. U pitanju je nezavisna kulturna scena, angažovano pozorište, angažovana umetnost, alternativna umetnost alternativna scena za naše podneblje. Poznato je i taj kasting traje bukvalno mesec dana. Znači vi idete svaki dan na nekakvu radionicu. Ukoliko niste primljeni imali ste dobrobit i toga što ste prošli jednoesečnu radionicu koja se inače plaća. Ja sam tu primljena, i tu sam ostala šest godina.
Meni se tu jako dopalo. To su predstave koje se bave aluzijama, simbolima, asocijacijama, koje se bave određenim sistemom vrednosti, delegiranjem sistema vrednosti, koji nije podoban sistemski, koji nije podoban režimski. To je pozorište koje slobodno govori. Dakle, sada sam opisala nezavisnu kulturu svemu u Srbiji koja skapava.
Budžet u Srbiji, državi Srbiji budžet za kulturu počinje sa 0 zarez nešto. Od toga određena količina para treba da ide nezavisnoj kulturnoj sceni. Odnosno, treba da ide na konkurse. I ide na konkurse. Međutim, ti konkursi kada ih neko ko je konkurisao od pozorišta ili bilo koji umetnički projekat da je u pitanju dobije, pare izostaju. Prvo kasne i konkursi. Kada se i dobiju pare koje su uvek manje od traženih, one kasne. Vi ste dužni da u određenom roku završite projekat ili predstavu ako ste konkurisali. Pri tom vi novac ne dobijete, a trebate da već izlazite sa premijerom da platite ljude, da platite prosto da utrošite taj novac. Pod takvim okolnostima, gde ja, na primer, kao glumica bukvalno samo u situaciji da ono dolazim u pozorište i da moram da čistim salu jer mi nemamo svoju salu, preko toga da ušivam kostime,da pravim scenografije, da radim istraživanja… Novac koji to pokriva je dosta slabašan, sve mi je uvek bilo plaćeno, sve u tebi svaki ugovor je ispoštovan, ali to su ugovori koji… Ja zapravo jedva krpim mesec i raspadam se od posla i u jednom momentu meni ta mašinerija proguta, guta.
Efekat: kucanje srca
Nije to to. Izostaju druge stvari. Ja krećem da se bavim sobom, upisujem Centar za ženske studije, to je prvo što sam se setila i što me zanima je feminizam. Zašto? Zato što je feminizam nešto što uzdrmava kompletan sistem. I ja sam međuvremenu inspirisana Centrom za ženske studije, literaturom koju sam pročitala, predavanjima koje sam slušala i svojim ličnim kompletnim iskustvom, ženskim iskustvom ja sam osmislila prvusamostalnu izložbu. Odnosno, to nije prva samostalna izložba ali je prva samostalna izložba koja zaista ima smisla i kloja ima koncept. Ove do sada koncept im je bio da budu lepe i dobre. Izložba se zove “Feminizam nam drma lance”
Efekat: pisnje
Ali, sve u svemu… Ja dok sam živa ja ću raditi stvari koje smatram smislenim i koje smatram da doprinose. Ja se dobro osećam tako. I uvek ću se truditi da dovedem i sebe u pitanje. Ali sam naučila da napravim meru u tome, jer ja sam zapravo jako dugo sebe dovodila u pitanje, mislila sam da sa mnom nešto nije u redu s obzirom na to da se ne uklapam. I tako sam opstala i na jednom fakultetu i na drugom, i bila na nekim kastinzima… ali onda kada sam upoznala nezavisnu kulturnu scenu, kada sam upoznala feminizam, kada sam upoznala neke stvari, shvatila sam da zapravo sve vreme imam otpor prema stvarima prema kojima treba imati otpor.
Aleksandra: Dakle, u ovoj epizodi podkasta Umologija, zavirili smo u svet umetnica – njihove priče, snove, borbe i izazove.
Kultura je, na neki način, puls društva, nešto što nas sve povezuje i što govori o nama kao zajednici, a ipak je prva na udaru kada dođe do krize – bilo kakve – male, velike, ekonomske, političke, društvene… . U pričama koje smo čuli, postaje jasno koliko umetnost oblikuje naše živote.
Dve važne poruke iz ove epizode:
Ivana Iv Milovanović: Ja dok sam živa ja ću raditi stvari koje smatram smislenim i koje smatram da doprinose.
Sanja Popović Petrov: Da se ne prilagođavate trenutnim ljudima, trenutnim zahtevima i onome protiv čega ste vi sami. Jer na duge staze to dovodi do gubljenja ličnosti i onako jednog preispitivanja.
Aleksandra: Slušali ste podkast Umologija, podkast u kom želimo da napravimo nove drajvere:
putanje shavatanja i razmišljanja; poimanja sebe, svojih misli i emocija, ali i osoba i sveta oko nas.
Ovu epizodu su kreirale: Marija Marčeta i Aleksandra Bučko.
Zvučni efekti: Gregor Quendel, UNIVERSFIELD, Jurij i Pixabay
Uvodna numera: Guitar Electro Sport Trailer – Gvidon Levkin/Bardyuzha sa Pixabay
Produkcija: Fabrika kreativnosti
Fabrika kreativnosti u svom radu koristi veštačku inteligenciju (VI): generički jezički model poput ChatGPT-ja, kao i programe za transkripciju. Svi alati VI koriste se isključivo uz nadzor novinarki, podkast producenata i potpadaju pod uredničku nadležnost kako bi se potvrdila istinitost podataka.
Poslušaj još i:
Snaga počinje tamo gde prigrlimo svoju osetljivost
Zašto žene žrtve nasilja teško dobijaju besplatnu pravnu pomoć
