Dok se virus smiruje, razigrava, mutira u slabije oblike, a zatim ponovo preti da će sve da zarazi – na nama je da ne zataškamo potrebu da ispoljimo vlastitu kreativnost. Da maštamo, da zainteresujemo sami sebe za nešto novo i da se upustimo u neku novu avanturu – kakva god ona bila i u bilo kakvim okolnostima da se nalazimo.
U svemu tome sve nas već mesecima okružuju iste teme iz medija, problem je i što se ništa novo ne dešava u našim žviotima. Tako ni u životima naših prijatelja, kolega, komšija… Niko nigde ne putuje, niko nije bio svedok nečeg novog ili drugačijeg, nisu upoznate nove osobe, nije sklopljeno novo prijateljstvo…
Mnogi su uplašeni, čekaju da se sve završi razmišljajući da će tada nešto da urade. Ali ovo vreme se, za sada, ne završava. Neki to čak zovu i novo normalno stanje.
Potraga za avanturom
U svemu ovome tražim nove i drugačije puteve koje će da me odvedu u avanturu. Da li će to biti novo mesto za kampovanje, novo jezero koje ću preveslati u kajaku, novo brdo koje ću osvojiti biciklom ili samo novi kafić u Novom Sadu (iako priznajem, iz dana u dan – to bude samo isprobavanje nove vrste kafe).
Važno mi je da sam sebi napravim neku promenu koja mi sada fali u ovom “novom normalnom stanju”.
Poslednji vikend ovakav jedan put odveo me je na Zagajička brda u Deliblatkoj pećini.
Predeli koji veoma podsećaju na pozadinu iz, sada već penzionisanog Windows XP-a (mlađe generacije možda neće ni skontati o čemu pričam).
Ali, ovi predeli su tu, u našoj Vojvodini. Na tri sata vožnje od Novog Sadu, i još jedan sat pešačenja po vetrovitom Banatu. Po ataru između kukuruza i suncokreta, dok se turbine na vetrogeneratorima polako okreću.
Otvara se pogled kao na fotogtafiji. Tepih trave sa drvcem tu i tamo.
Avantura za fotografijom ali i za putem novih doživljaja jednog fotografa.
Autor fotografije: © Aleksandar Beserminji
