Džez muzika nigde nije mejn strim. Džez je nešto što se dešava u momentu.
Andrija Gavrilović o džezu
Mnoge velike i kvalitetne stvari nastale su slučajnošću. Otkriće penicilina, Njutnovih zakona gravitacije…
Tako je i Andrija Gavrilović sasvim slučajno počeo da svira trubu. Sada je profesionalni muzičar koji živi i radi u Njujorku.
“To je bio moj 5. razred, znači da sam imao oko 12 godina kada sam došao u kontakt sa trubom i to jako slučajno, zapravo. Moja drugarica iz komšiluka je krenula da svira trubu i njenom profesoru je falio jedan đak da popuni klasu. Mene naravno to nije interesovalo. Upisali su me tamo i morao sam da se pojavim na završnom ispitu da se ne bi provalilo da sam ja, eto, veštački tu. Došao sam na ispit, profesor mi je dao trubu i video u meni neverovatan talenat. Naterao je mene i mog ćaleta da zapravo krenem da dolazim na časove. Počeo sam da se osećam posebno zato što radim nešto što moji drugari ne rade. Tako je počela moja ljubav prema muzici i sviranju muzike.
Zašto upravo ovaj instrument – Gavrilović objašnjava da mu je najbliži ljudskom glasu.
“Glas je nešto najprirodnije. Glas je nešto što najprirodnije može da prenese tu emociju koju ispoljavamo tom muzikom a truba je nekako samo nastavak našeg tela. Sve što izlazi iz trube – izlazi iz mene. Ona mi pomaže da pojačam to što želim da kažem. Ali, pre nego što sam zavoleo trubu nikad je nisam voleo.”
Kako kaže slušao je džez i ranije, ali nije zbog toga krenuo da svira trubu. Dodaje da se družio sa ljudima koji sviraju džez i da je hteo i on da svira džem sešne sa njima.
Kada se planovi ne poklope
Gavrilović je hteo da upiše klasičnu muziku u Hamburgu. Sticajem okonosti nije prošao audiciju:
“Iako, dok sam živeo tamo kod svog dobrog druga– nisam se osetio prijatno. Nisam se osetio kao da je to mesto gde ja želim da provedem neki naredni deo svog života”.
Na poziv svog prijatelja koji studira na Berkliju u Sjedinjenim Američkim Državama, odlazi tamo na audiciju i upisuje se.
“Prvo što sam ja naučio na Berkliju je kako da se pronađem u tolikom društvu. Šta je to što mene čini posebnim. To je prva stvar koju te Berkli uči – da nađeš svoj glas u tom moru ljudi. Mislim, ako vam kažem da je samo pevača na mojoj godini bilo 2 hiljade. Na mojoj godini. Dobro, trubača nema toliko ali gitarista, pijanista – možete samo zamisliti koliko ima ljudi tamo. I koliko ima ljudi koji rade skoro istu stvar koju ti radiš. I svi se bore. I kako sad ti na pravi način da se izboriš za svoje mesto tu, da pokažeš ono što stvarno ti jesi – odatle dolazi moj momenat vraćanje našoj muzici, tradicionalnoj. Našoj kulturi. Zato što tamo to niko nema. To je jedna stvar koju te Berkli uči. Druga stvar koja je dobra, ili nije, zavisi kako se razmišlja je: Berkli te uči kako da se prodaš. Kako da zaradiš novac na različite načine.”
Profesionalni džez i prestonica džeza
“Poenta je da samo shvatate zašto neko radi nešto u tom trenutku. Da li to vama zvučalo dobro ili ne, to je stvarno istinska emocija koja izlazi iz muzičara koji sviraju tu muziku. I ako vi na neki drugi način slušate tu muziku – jednostavno, neće vas dodirnuti. Tako da, otvorite srce, otvorite uši i slušajte šta oni rade zajedno, ne individualci iz benda”
Gavrilović objašnjava da prvi put kada je došao u Njujork, išao je turistički i bio je uplašen.
“Bio sam uplašen jer sam bio siguran da kada završim Berkli, Njujork je najbolja stvar za mene. I onda sam otišao prvi put turistički i shvatio da je to potpuno ludilo. Ali, posle dve nedelje sam imao prvu svirku u Njujorku i osetio sam se da ja doprinosim tom ludilu.”
Osim džez scene u NJujorku, koja je i jedna od najjačih na svetu, Gavrilović za “Fabriku kreativnosti” objašnjava i atmosferu u klubovima.
“Atmosfera se u nekim klubovima stvarno nije promenila. Postoji legendarni klub „Smalls“ koji je jedna obična rupa, gde se siđe niz stepenice, ima četiri klupe, bar i binu. I svako veče, ko god da svira – tamo možeš da sretneš nekoga od svojih uzora. Oni i dalje imaju tu tradiciju da izlaze da slušaju svoje prijatelje kako sviraju u tom klubu u kome ne možeš da se obogatiš niti bilo šta. Tamo su stvarno samo zbog muzike.”
Autorka: Aleksandra Bučko
Snimatelji: Slavko Bučko i Nenad Ilić
Montaža: Aleksandra Bučko, Slavko Bučko i Nenad Ilić
© Fabrika kreativnosti, 2019.
