Kako da budemo dobro u ovom sistemu?

Razgovaramo sa psihološkinjom Vedranom Mirković o tome kako sistem utiče na sve nas. Kako se psihologija bavi problemima pojedinaca, a često su ti problemi tu upravo zbog sistema koji puca (pokazuju nam događaji iz 2023. pa i sada u 2024. godini). I kako da mi u svim tim dešavanjima imamo poverenja u sistem i budemo dobro? 
Nije sve pesimistično, tu si i inicijative ljudi, impulsi koji čine da sistem bude malo po malo bolji.

Vedrana Mirković: Ja se ustvari najčešće i pitam zašto državni službenici svakog dana ustanu i odu na posao. I neko vreme sam i radila u nekim državnim sistemima i to nije bilo samo moje pitanje, (efekat: brujanje ispod teksta) to je bilo pitanje svih kolega koje ujutru ustanu pa odu na taj posao – je to kao, „ja ne znam ni zašto dolazim na ovaj posao i radim za ovaj novac, a to su ustvari sistemi koji sad već ozbiljno pucaju. To je i prosveta, to je socijalna zaštita.

Da li se nekada osećate kao da ste u nekom kavezu (efekat ispod: škripanje gvožđa) i taj kavez se smanjuje?

Ili, da li se nekada osećate kao da učestvujete u bokserskom meču (efekat ispod: bokserski meč, udarci, publika) samo primate udarce i nikako da dođete do daha kako biste mogli da zamahnete i uzvratite udarac ili bar da se izmeknete udarcu?

Kreće numera, optimistična, energična: Milano “Driving cars onto Mars”

Aleksandra: Slušate Umologiju, podkast u kom želimo da napravimo nove drajvere: putanje shavatanja i razmišljanja; poimanja sebe, svojih misli i emocija, ali i osoba i sveta oko nas. Da preispitujemo kako naša svakodnevnica utiče na dobrobit pojedinca. Da budemo dobro.

Ja sam Aleksandra Bučko, a u kreiranju ove epizode učetvovala je i  novinarka Marija Marčeta. 

numera se završava

Kreirali smo jednu sličnu epizodu već, prvu u trećoj sezoni Ponašanje zvaničnika u kriznim situacijama u kojoj je isplivalo važno pitanje, odnosno problem.

Zvaničnici zapravo predstavljaju sistem. Ako se ne ponašaju u skladu sa svojom pozicijom ljudi gube poverenje u sistem.

Tako je na svim nivoima.

 A mi smo od početka 2024. godine (a sada je samo mart mesec) imali nekoliko uznemirujućih događaja:

Akušersko nasilje i smrt bebe, kao i neprimerene reči Ministarke zdravlja. Sve više žena svedoče da im se deselo akušersko nasilje.

Racija uz pretnje i uvrede u romskom naselju – 10. februara u beogradskoj opštini Palilula. MUP tvrdi da je sve urađeno u skladu sa ovlašćenjima. Zojani Demuš u čiju kuću je policija upala rekao je medijima da su rabili vrata, upali u stan,tukli ukućane i vređali ih na nacionalnoj osnovi.

Napad na LGBT osobe sredinom februara kada je policija ušla u stan i prema njima se ponašala brutalno, što je najteži slućaj koji je organizacija Da se zna ikada zabeležila, napisali su u saopštenju koje su izdali tim povodom.

A ima još događaja poput toga da ubice Slavka Ćuruvije nisu osuđene, da odlazeća premijerka staje u odbranu popisovača u Beogradu….

U jednom momentu, verovatno zbog nekih svojih uverenja koja imam, mislila sam da će ova epizoda biti poprilično pesimistična. Sistem je teško promeniti. A ljudi čine sistem i onda kao da se na nalazimo u nekom začaranom krugu. To može da bude preplavljujuće.

Kažu da kada imamo veliki zadatak koji treba da uradimo i uvek odlažemo taj zadatak – onda je potrebno da ga razbijemo u manje zadatke koje ćemo uraditi. Tako je i u ovom slučaju. Sistem je teško promeniti, ali ljudi unutar sistema rade korake ka tome da ljudi u sistemu i u društvu budu bolje.

Zato ćemo kroz epizodu čuti nekoliko primera i akcija gde su se ljudi pokrenuli kako bi poboljšali svet u kom živimo.  Te inicijative su veći ili manji impulsi u promeni sistema.

Razgovarala sam sa psihološkinjom Vedranom Mirković o ovoj temi. Ona je inače učestvovala i na lajv podkastu Umologija koji je održan krajem maja 2023. godine, kada je pričala veoma interesantno upravo o povezanosti sistema i dobrobiti individue.

Vedrana Mirković: Neminovno je psihologija uronjena u svet oko nas i neminovno ljudi dolaze sa problemima koji su itekako i dolaze iz sveta oko nas ili su povezani sa svetom oko nas, ali jeste jako važno i dobra pitanje je koliko psiholozi to zaista tako i posmatraju u praksi. Da probleme vide i kao društvene, a ne samo kao individualne.

Aleksandra: Razgovorom o ovoj temi razmenjujemo mišljenja, a čućete, Vedrana daje puno primera upravo na temu kako sistem utiče na pojedince i pojedinke.

Vedrana Mirković: Na psihoterapiji kada se bavimo ljudima da si mi dominantno bavimo time što je problem individue i šta individua može da uradi da reši svoj problem. Ali to ima i smisla pošto nam samo individua i dođe na terapiju, naravno van grupne terapije ili porodične, ali sad govorim o tom nekom mainstream kako izgleda psihoterapija. I onda ima smisla da si mi samo na individualnom nivou bavim razrešenjima ali je neminovno psihologija uronjena u kontekst u kom se ona odigrava kao praksa ili kao nauka pa samim tim i bilo šta što mi radimo na psihoterapiji ustvari mora da bude uronjeno u to se čim, sa kojim svetom klijenti dođu na terapiju.

Vedrana Mirković: Za mene je to bilo potpuno vidljivo nakon trećeg maja, nakon Ribnikara. Ja sam imala ovaj tako ustvari taj doživljaj i kao stručnjak, i kao čovek da ja ne mogu da to, ne mogu da verujem šta se desilo i ne znam šta da kažem. Tako samo ćutiš. I bila sam ok sa tim svojim doživljajem, kao to lično. Ali sam onda shvatila kad je ono došao ponedeljak, utorak i kad su klijenti počeli da dolaze da ustvari oni dolaze kod mene i da i oni imaju svoje doživljaje i da oni nekako imaju očekivanje gde sad ja znam šta s tim da radim, pošto sam ja psiholog, i sad njihobo očekivanje potpuno je u redu. Ali ja nisam imala predstavu šta sa tim situacijama, i šta ja sad – svi klijenti te nedelje su došli, neki su nastavili, posebno kad radim sa roditeljima čija deca su u bilo kom vrstu povećanog rizika od nasilja. Ustvari oni su mnogo snažniji imali taj je doživljaj šta se sad ovo desilo i kako da mi ovo obradimo, i kako da se ja kao roditelj osećam bezbedno kada mi je dete na ulici. I to je bio trenutak kada potpuno kontekst uđe u ono što je do tog trenutka bilo tako neki individualni problem anksioznosti, zabrinutosti roditeljskih strategija, mislim šta god da je tema, posebna za klijente.

Aleksandra: Ona vidi tačku sporenja upravo u tome kako pojedini psiholozi gledaju na probleme koji možda jesu individualni, ali su tu zbog sistema. Da bi se rešio problem, zapravo je važnije rešiti, odnosno, poboljšati sistem, ne individuu.

Vedrana Mirković: Kada dođu klijenti iz korporativnih sistema koji su ustvari nezadovoljni svojim poslom, koji je osećaju da su u burn out-u, koji ustvari tako definišu svoje iskustvo, kao, „ja sam u burnout-u”, a ne ovaj sistem u kom radim je ustvari jako loš i po mene i po moje kolege.“ Oni dođu sa tim simptom burnout-a, sindromom i to sad, oni se informišu šta se njima dešava na internetu i mislim čitaju, čuju od drugih psihologa svejedno. I onda tako i dožive svoj problem, i onda dođu na terapiju da se bave time. Meni je uvek to pitanje da li ja zaista treba da se bavim time kao neki njihovim ličnim problemom ili da savetujem klijenta, vrlo jasno i neprofesionalno, da ode u sindikat da osnuje sindikat. I to je ta vrsta dileme na različitim drugim situacijama koje se dešavaju. Da li je sad pitanje: dobro, ako vidiš da ne valja, da ne valja tebi, da ne bude kolegi, da ne valja celom sektoru, a ti lepo mislim možeš da uradiš nešto po tom pitanju da se tiče – to je ta strategija – razrešavanje problema direktno ne sklanjanja, ne izbegavanja, ne prihvatanja da su stvari loše, nego hajde prvo da vidimo da može gde problem i nastaje da se razreši. Sad, to je pitanje sindikalnog organizovanja, to je pitanje aktivizma, to pitanje štrajkova, to je pitanje tako tih raznih ustvari društvenih alata za dosezanje do boljeg društva.

Vedrana Mirković: Mnogo veća zarada leži u tome da su problemi individualni, jer onda će individue i dolaziti na terapiju iznova i iznova i sve više njih, nego ustvari da stvari definišemo kao prevashodno društvene probleme, pa da se onda time bavimo, jer tu nema zarade u privatnoj praksi. To je pitanje aktivizma, to je pitanje osvešćivanja, mislim na razne neke  druge načine se time bavimo. Ne bavimo se nužno u privatnoj praksi u kojoj najveći broj najmlađih psihologa čini mi se sada raditi i uopšte traži karijeru.

Aleksandra: A kako onda protiv sistema i da li mora baš “protiv” da bude?

Vedrana Mirković: Jedan način da pojedinac prevaziđe loše stvari koje su oko njega, nad kojima nema kontrolu kao pojedinac, je da prilagodi svoja očekivanja. To sad zaista jeste parekselans nekako terapijsko pitanje je sa kojim očekivanjima ti odlaziš u svet, pa onda te taj svet povredi, razočara šta god, pa onda ti zbog toga imaš neke doživljaje koji su to, percipiraš ih kao negativne pa onda ideš, pa se ti baviš i tražiš rešenje. Nezgoda sa tim je što to je ista ta dilema. Da li ljudi treba da prilagođavaju neku vrstu očekivanja.

Aleksandra: Vedrana objašnjava i kako može da izgleda prilagođavanje očekivanja, na primeru odlaska kod doktora.

Vedrana Mirković: Da li treba da prilagođavam očekivanja ako ja odem kod doktora i taj doktor je dobar. Moja doktorica opšte prakse, zaista ja volim da odem kod nje. Jendom u tri godine odem na svu sreću. Ali kada odem kod nje, ja se jako negovano osjećam, zbrinuto. Ali ona ima 10 minuta za mene. I to nije njena želja i to nije njena odluka, niti moja odluka i želja da ona ima 10 minuta za mene. Ali mi imamo 10 minuta i sad u tih 10 minuta treba da uradimo šta god da treba da se uradi. Da li je razrešenje u tome da ja, kao i moja doktorica prilagodimo očekivanja u smislu: OK za 10 minuta može ovo, nećemo videti na krvnoj slici razne neke stvari i prodiskutovati. Fokusiraćemo se samo na ovo što u 10 minuta može da stane. Ili mi je to situacija kada mi ne treba da prilagođavamo svoja očekivanja iako je to teži put, nego da nas dve zajedno, ja kao pacijent, i ona kao doktorica sada nešto radimo sa ovim okolnostima gde smo prepušteni da za 10 minuta rešimo. Mislim doktor opšte prakse može nešto da sazna i donese neku procenu profesionalnu i da tretmman pacijentu, a da ja još sve to i razumem i onda odem kući i stvarno sve to radim kako mi je ona rekla. To je taj trenutak. Moguće je prilagoditi očekivanja, ja na svu sreću ni ne trebam više od 10 minuta kod nje u najvećem broju slučajeva i meni ova situacija kakva jeste u redu. Ali onog trenutka kada meni bude bilo potrebno više – moje prilagođavanje očekivanja „OK za 10 minuta ne može samo toliko“ – šta sad? Moram da zakažem sledeći termin za dve nedelje ili mesec dana ili dva meseca, u stvari neće biti dobro. Mnogo će teže biti za mene da se na taj način prilagodim spoljašnjem okolnosti, koje ja zaista doživljavam da je su promenljive.

efekat: peckanje struje

Sara Milačić: Moje ime je Sara Milačić i od malena volim da se bavim humanitarnim radom pa sam ovako kao odrasla osoba poželela da imam nešto svoje i tako je nastala humanitarna akcija „Dobri tvor„ igrom reči „dobrotvor“. Primetila sam da ima mnogo više ljudi sa ulice i porodica koja teško žive, a živimo u takvoj zemlji da znamo kako je nemati. Pa sam osetila potrebu da pomognem na neki način, a bilo je najbolje krenuti od onoga što je svima najpotrebnije, a to je odeća, obuća, hrana, kozmetika. Pa pre pet godina sam počela da se ovim bavim, sama, kad je ponestalo stvari napravila sam društvene mreže i potražila pomoć drugih ljudi. Mnogo njih se javilo i prijatno sam se iznenadila koliko ima dobrih ljudi, a pored toga sam i zahvalna što veruju da ću ja proslediti ustvari ove stvari u prave ruke. Pa vremenom na mrežama su me pronašle i ugrožene porodice kojima šaljem donacija, a ono što njima nije potrebno spakujem u kesice koje su ukrašene sa mašnicom i sa logom, pa takve kesice i te poklončiće poklonim beskućnicima jer želim da se i oni nekada obraduju poklonom jer naravno svi volimo poklone, a na neki način ove stvari šaljem pa sam ja u stvari neki poštar, a drugi ljudi u stvari čine to dobro.

efekat: peckanje struje

Aleksandra: Sada ćemo na kratko malo da se udaljimo od teme. Već duže vreme razmišljam o privilegijama kojih zapravo nismo svesni. Prvo, privilegije belog čoveka, belog muškarca. Pa zatim i privilegije mene kao žene bele rase, hetero, cisrodne, koja nema nikakvu invalidnost, akademski obrazovane koja živi u gradu, konstantno se kreće u krugovima ljudi od koji saznaje nešto novo…

I u razgovoru sa Vedranom se dešava upravo to – postavljam pitanje, a nisam svesna svog položaja.

Vedrana Mirković: Aleksandra: Kako možemo mi da se postavimo da bi bili bolje u tim situacijama i čitajući sve te stvari loše koje se dešavaju oko nas?

Vedrana Mirković: Dobro, ali sada kada kažeš kako mi možemo da se postavimo – Mi smo ko: većinska zajednica, mi smo ta marginalizovana grupa – ko smo mi?

Aleksandra: Aha, da. Mislim na…. Pa hajde prvo idemo ovako: mi kao većinska grupa, pa ćemo onda i mi kao marginalizovana grupa

Aleksandra: Jeste čulo ovu pauzu u mom odgovoru? U tom momentu shvatam da tu izbijaju iz mene privilegije.  Da ja kao osoba koja uživa te privilegije ni ne razmišljam da odgovor na moje pitanje zavisi od toga koliko i na koji način neka osoba jeste ili nije privilegovana – što znači: jeste ili nije strejt, cisrodna, pripada nekoj nacionalnosti ili rasi…

I zapravo shvatim da čak i kada pričamo o temi poverenja u sistem i kako da budemo dobro u sistemu – mi pričamo o raznim dimenizijama života. Ne samo globlano, već i ovde u Srbiji. Čućete uskoro na primerima koje Vedrana daje da su tu u pitanju razne dimenzije života.

 Već je Vedrana spomenula njeno iskustvo kod doktora. Njoj je sada dovoljno 10 minuta, ali šta se dešava sa osobom koja je teško bolesna, iz nekog zabačenog sela u nerazvijenoj lokalnoj samoupravi?

A kroz epizodu ćete upravo na tim primeri videti kako mi živimo svoje živote u svojim balonima ili dimenzijama. Da pojedini ljudi razmišljaju da li da daju otkaz na poslu jer se ne osećaju srećno kada ujutru ustanu i moraju da odu na njega, dok za druge ta opcija ni ne postoji, jer oni razmišljaju da li će pasti u nesvest. Ili da pojedini ljudi tek nakon velikih i strašnih tragedija osete strah za svoju bezbednost, dok drugi to žive jako dugo samo zato što nisu hetero i cisrodni.

I sad, nije “problem” (u navodnicima) to što mi tako živimo. Samo treba toga da budemo svesni i da onda iz toga proizađe da imamo više razumevanja i empatije za druge. Da neke stari ne odbacijemo “jer se to desilo nekom drugom” već da nam bude važno da pojedine stvari nikako ne smeju da se dešavaju.

Šta hoću da kažem: ukoliko si ti, kao i ja, hetero cisrdona žena – znači voliš mušakrce i pol i rod ti je u skladu sa onim koji ti je dodeljen na rođenju, i  osećaš se sigurno i bezbedno (ili donekle bezbedno) – ne treba zbog toga loše da se osećamo jer neka transrodna žena nema ista prava. Već da budemo svesne toga i da znamo, brinemo i na svoj način borimo se za to da se i ta transrodna žena oseća jednako bezbedno kao i mi.

Da većinska grupa razume da je svako nasilje validno.

Vedrana Mirković: Mama sa kojom radim, ona ima dete koje transrodno i sad njeno dete je već odraslo, ali mislim ono je i dalje dete za nju. Ona je sa svojim detetom kroz razne faze suočavanja sa našim sistemima, prevashodno školskim, prošla i zaista je često, ustvari najveći teret njoj, u tome da podrži svoje dete iako je želela. Jer je bilo „dobro, ali šta će s tobom biti?“ U smislu kad odeš na ulicu, kad odeš u školu, kad se uveče kasno vraćaš kući i kad odeš da prošetaš psa. Znaš, kao kako ćeš ti završiti te iz škole, kako ćeš ti naći posao, kako će tebi ljudi tretirati na poslu, je l tebi rešenje da odeš iz ove države. Da se razumemo, ona je od kada je saznala za transrodnost svog deteta svedočila jezivim napadima na transrodne osobe u Srbiji, na to da minimum 1 ubijena za sve te godine transrodna u Srbiji, i tako dalje, i tako dalje. Znači ono što je blisko iskustvo njenog deteta se njoj već dešavalo. Kada se desio Ribnikar ustvari roditelji su se sa tim mogli da se povežu u smislu strahova, jer vide sličnosti između te dece i svoje dece. Sećam se kada ona došla na trapiju i onda ona rekla ovaj sad kao ovo sve zaista stravično i zastrašujuće, potpuno tako reakcija usklađena sa događajem, ali je bila u fazonu „ali, ja sada vidim da ja za ovo već imam mehanizme. Ja vidim svoje kolege koji imaju decu koje nisu transrodna i koja sada brinu na načinu na koji sam ja brinula pre 15 godina, zato što sam ja ovde već bila, oni su ovde prvi put. Oni su svesni sada odjednom da za njihovu decu postoji ozbiljnI…“ naravno, ne te vrste ali mi ni ne pričamo da se konkretno taj događaj ponovi, nego u sveopšte ugroženoj bezbednosti dece. Ona kaže „Ja sam ovde već bila i ja vidim kako ja njih tešim i shvatam da u stvari za mene nije novo, u smislu, nije novo jedno razbijanje ideje da su moja deca bezbedna u školi“. Jer njeno dete nikad nije bilo bezbedno u školi.

Aleksandra: Ne razmišljamo često o tome, ali se ta misao provuče – da postoji ideja da da marginalizovane grupe sa sobom nose odgovornost ako su žrtve:

Vedrana Mirković: „Eto, da ti samo nisi to ti je onda ni ne bi bio“. „Da ti samo nisi transrodna osoba ti negde žrtva“ ili „da ti samo nisi Rom“ ili „da nisi takav Rom“. Ili da nisi takav Rom, koji je već ne znam kakav, jer nisu svi Romi, ali ima Roma koji nisu žrtve jer ne pričaju o tome, jer i imaju neke resurse kako da se sa tim izbore, nisu prepušteni isključivo i samo sistemu. Ili ima LGBT osoba koja… Znači isti princip, svejedno je koja je grupa u pitanju. Ta ideja, da mi toliko držimo pod kontrolom život i to je za ljude jako važno da imaju osećaj kontrole na životom, jer da nemamo taj osećaj, mislim, kako bismo živeli? Ali, na kraju se svede na to da taj osećaj kontrole je iluzija. Iluzija je da je moje dete zato što nije Rom zato što nije LGBT, zato što ne odskače, zato što ovo, zato što ono, zato što je dobar đak, ustvari njemu se to neće desiti. Mi ne možemo da kažemo da mu se neće desiti jer to nije pitanje toga kako je tvoje dete nego je pitanje toga kakav je sistem kom tvoje dete pripada. I onda, ta iluzija se razbila. Onda kada se ta iluzija razbije ili kad dopustimo sebi da pustimo tu iluziju da to mom detetu ne može da se desi zato što šta god, je dobar đak, ustvari onda ta anksioznost je preplavljujuća ali istovremeno ta anksioznost može bude jako dobra šibica što upali vatru, znači jako dobar katalizator promene, da ja ne pristajem da se osećam ovako nebezbedno u svom okruženju.

Aleksandra: I kada je reč o rodno zasnovanom nasilju i nasilju u porodici – stručnjakinje i stručnjaci često naglašavaju veoma važnu stvar, a to je da svi možemo da budemo žrtve.

Ono što kao korisnici ovog sistema i situacijama u kojima se nalazimo možemo da vidimo: Marginalizovana ili osetljiva grupa mogu da budu svi: deca, trudnice, porodilje, osobe nižeg ekonomskog statusa… Ne samo ljudi koji su Romi ili ljudi iz LGBT zajednice.

Vedrana Mirković: Većinska populacija da razume da i kad je transrodno dete, i romsko dete, i dete bez roditeljskog staranja, i usvojeno dete – kada se nešto dešava i njemu, to može da se desi i vašem detetu. Vaše dete ne mora da bude zaštićeno nužno te patnje. I na tom nivou da postoji empatija. Ako je moje dete ugroženo ili ako je tuđe dete ugroženo to nekako ugrožava i mene kao roditelja i potencijalnu bezbednost za moje dete. Sad pozicija većinski zajednice je to da je svako nasilje istom da je svako naselje jednako neprihvatljivo, da je svaka policijska brutalnost jednako neprihvatljiva, bilo nad Romima ili LGBT populacijom, bilo na protestima ovaj sad već pre godinu dana ili kojim više kada se dešavalo policijska brutalnost.Da je svaka brutalnost neprimerena i nedozvoljena i da na svaku mora da se reaguje, bez obzira na to ko je žrtva.

efekat: peckanje struje

Marijana Kresojević: Dragi prijatelji, moje ime je Marjana Kresojević. Ja sam jedna od članica našeg udruženja „Obrok za porodicu 3M“.  Zajedno sa mojom sestrom Minom Gavrilov i majkom Mirjanom Mutuc smo pre više šest godina započeli našu akciju koju smo nazvali „Obrok za porodicu„. Na tu ideju smo došli tako što smo mi kao porodica se jako često okupljali, družili naravno gde se okuplja porodica tu je i hrana. I dosta nam je hrane ostajalo, te smo jednom prilikom odlučili da taj deo hrane koji nam je ostalo poklonimo jednoj prijateljici koja se našla u teškoj finansijskoj, generalno situaciji. I mi smo njoj tu hranu poklonili i ona se zahvalila naravno i tu našu priču prosledila nekoj svojoj prijateljici i tako dalje. Gde smo mi vremenom kako su nas ljudi kontaktirali i tražili da li možemo možda i njima nešto da pomognemo i tako dalje došli na ideju  da otvorimo grupu o“Obrok za porodicu“. Najpre smo počeli sa grupom na Facebook-u, da bismo se vremenom dosta proširili. Da bismo imali puno zahteva, kako korisnika, tako i samih donatora. Te smo pre tri godine osnovali i udruženje. Tako da je ta naša ideja došla sasvim spontano i jako nam je drago što je došla spontano zato što iz nečeg tako spontanog se izrode ubedljivo najbolje ideje i akcije.

Mi bismo voleli ako možemo da apelujemo na naše sugrađene, da nam se pridruže. Da vide kako je to lepo kada se nekom pomogne. Sigurno imate u okruženju nekoga kome biste rado pomogli, ali ne znate kako da mu priđete, kako da pristupite, a da se taj neko ne uvredi. Slobodno možete da nas kontaktirate putem Facebook grupe „Obrok za porodicu 3M“ ili na bilo koji broj telefona možete to lako pronaći na internetu ili na našoj stranici ili pitajte prosto prijatelje u Novom Sadu, neko sigurno zna za nas. Šalu na stranu mi smo tu da vam pomognemo, niste sami, ništa nije nemoguće, razumemo vas. Niste jedini, mi smo tu za vas i pomoći ćemo koliko god možemo i kada god možemo. Još jednom ja sam Marijana Kresojević i budite slobodni da nas kontaktirate ako imate bilo kakav problem ili vam treba hrana mi smo tu. Isto tako, ako želite da vi ili vaša kompanija, slobodno pošto smo sad i udruženje, možete i u vidu namirnica, u vidu donacija, u vidu uplata na račun. Koji god način vi mislite da je za vas odgovarajući možete slobodno da nam pišite, mi ćemo vas uputiti dalje i da postanemo i prijatelji i sa te strane. Puno vas volimo i ljubimo i ne zaboravite niste sami. Voli vas vaš „Obrok za porodicu 3M“.!

efekat: peckanje struje

Aleksandra: A ono što nam je svima potrebno jeste osećaj pripadnosti i zajednice. Pogotovo ako se osećam ugroženo ili jesmo žrtve nasilja.

Vedrana Mirković: Ono što vidim da itekako postoji je ta vrsta solidarnosti i podrške za ljude koji su prebrodili nasilje, za ljudi koji su bile žrtve bilo koje od tih vrsta nasilja. Da je okupljanje zajednice koji su slični ljudi, koji dele iskustva, ljudi koji potencijalno mogu da dele ta iskustva jer pripadaju sličnim klasama, sličnom grupama društvenim i tako dalje, da kada se loše stvari dese ustvari da to može da bude onako bafer da ljudima pomogne da se oporave. Sa druge strane nekako ulaziti u svet sa samopouzdanjem da to, imam leđa, nisam sam u ovome čak i ako se loše stvari dese, takođe može da dovede do toga da ljudi lakše izađu na kraj sa rizicima, sa provokacijama. A na kraju dana, čak i ako se loše stvari dese da da lakše mogu da se vrate i da dobiju podršku. Ukoliko Važno je stvari izbeći taj osećaj usamljenosti. Usamljenosti ukoliko se nasilje desi i nakon nasilja, ali osećaj usamljenosti u smislu „ako se meni nasilje desi to nikom neće biti važno, to niko neće videti to niko neće primetiti, ja neću biti vest.“

Aleksandra: Priča sa Vedranom dovela nas je do još jednog primera koji ponovo pokazuje na to da iako smo u Srbiji, različiti ljudi žive u različitim dimenzijama.

Vedrana Mirković: Komšinica u mom selu, ona je sada ne živi u Srbiji našla je posao, otišla je da radi u inostranstvu jer vidi da je tu izlaz. Ona je radila neko vreme u jednoj od ovih svih cenjeni tigarski fabrika koje su otvorene po Srbiji u Šumadiji. I ona je otišla na posao i došla s posla i priča mi, sad mi pričamo kad ja dođem tamo, ja nju pitam kako je to bilo, jako sam zabrinuta za nju jer radi u tim okolnostima. I onda je ona rekla da se jako iznervirala pošto je njena ta šefica smene, poslovođa njene smene, otišla na odmor i bila je sad tu neki drugi poslovođa koja je toliko loše da ona u stvari uopšte nije znala šta da radi sa koleginicom koje se onesvestila. One rade u limenim halama na 40 stepeni leti. Leto je bulo. I ona bila jako iznervirana na tu novu poslovođu zato što ova žena, kad se ova onesvestila, nije znala da je pružiti prvu pomoć. I sad ja nju potpuno razumem zašto bi ona bila iznervirana jer ona očekuje od svog poslovođe da bude u stanju da reaguje na situaciju na poslu, ali tu je potpuno preskočen deo zašto bi se neko onesvešćivao na posalu i zašto poslovođa treba da zna prvu pomoć. Ali u njihovoj realnosti je toliko ukorenjeno, njenoj realnosti i realnosti njenih koleginica u tom smislu je toliko ukorenjeno da je u redu da se te stveri dešavaju. Dobra stvar je što nije ta koleginica kriva što se onesvestila, u smislu „ma ona je slabić, ma ona je ovakva, ma ona je onakva“. Znači super je što ne postoji taj narativ, ali postoji to očekivanje „ovaj poslovođa treba da bude bolji“. Ja se sad pitam bokte kako je onda biti i poslovođa tu. Pošto ko je tebe u toj nekoj fabrici koja se bavi šivenjem ili gumama ili sad već ne znam, ona je u raznim tim fabrikama radila, koja je tačno ta bila. Kako je u redu biti poslovođa da ti sad treba da znaš i neke osnovne principe iz zaštite zdravlja kad ti se radnica onesvesti – da li zato što je dehidrirala ili zato što se umorile ili šta god. I njihova realnost i realnost toga kako se oni oni… Mi u stvari uopšte ne možemo da razgovaramo na tom nivou kako se oni osećaju kad idu na posao. Taj nivo razmišljanja kako se ja osećam ujutru kad ustanem i treba da odem na posao je zahtev koji njima nije dostupan na ovaj način na koji je dostupan tipa mojim klijentima iz IT sektora koji ovde dođu pa onda pričaju o tome kako se osećaju kad idu na posao. Ili kad ja pričam o svom poslu, što sam IT, mislim ja da radim privatnoj praksi. Ja pričam kako se osećam kad idem na svoj posao i onda u odnosu na to razmatram da li mi se posao sviđa ili mi se ne sviđa.

efekat: peckanje struje

BUM je osnovan 2010. godine sa ciljem da odgovara na probleme i potrebe naših sugradjana. U proteklih par godina primarni fokus nam je bio na unapređenju participacije građana procesima donošenja odluka.  U ovu temu smo se najviše upustili Iz razloga što kad smo radili istraživanje sa našim sugrađanima na uzorku od nekih 1.300/1.400 ispitanika dobili smo odgovor koji nas je poprilično iznenadio, odnosno više od 51% naših sugrađena je odgovorilo da smatra da nema pravo na uvid u budžet opštine Bečej. To je bila polazna osnova da se fokusiramo na unapređenje participacije građana. I to smo u suštini uradili i radimo kroz više različitih projekata programa i aktivnosti. Primarni cilj nam je da upoznamo građane sa budžetom, to takodje radimo kroz različite naše teme i aktivnosti.

Pre svega u saradnji sa srednjim školama gde organizujemo niz radionica za srednjoškolce koji se na taj način upoznaju sa budžetom i kako budžet fukcioniše. Kako se puni budžet. Kako se budžet realizuje i tako dalje, odnosno sa nekim osnovnim temama i pojmovima vezanih za sam budžet. Takođe, osim toga cilj komplet tih aktivnosti jeste da naravno građani utiču na kreiranje i donošenje budžeta za teritoriju odnosno za opštinu Bečej. I to naravno realizujemo u saradnji sa opštinom kroz projekat, odnosno program koji se zove „Budžet po meri građana, i ti se pitaš“. U proteklih više godina smo kroz ovaj set aktivnosti organizovali odnosno unapredili učešće građana u izradi samog budžeta. Na primer u proteklih godinu i više od 3.000 građana glasalo za svoje budžetske prioritete. Ceo ovaj koncept, spušten je do najnižeg nivoa, odnosno do nivoa mesnih zajednica. U saradnji sa lokalnom samoupravom organizujemo okrugle stolove pred kraj svake kalendarske godine. Kada se na okruglim stolovima diskutuje o lokalnim problemima i naravno o budžetskim prioritetima.

Nakon toga, odnosno pre toga, a nakon te aktivnosti imamo i još drugi niz različitih koraka u ovoj akciji. Pre svega prikupljamo budžetske prioritete od strane građena putem papira odnosno putem mesnih zajednica, štandova i drugih događaja i online putem portala participativni-budžet.rs, gde se nalazi kompletan set informacija vezano za ovu akciju. Nakon prikupljanja svih tih budžetskih prioriteta od strane građana sve te njihove ideje, predloge pretačemo u glasački listić. Odnosno na osnovu tih svih predloga kreiramo glasački listiće, odnosno predloge po mesnim zajednicama. Gde se za svaku mesnu zajednicu izdvaja određeni broj budžetskih predloga i onda organizujemo vikend odnosno da dva dana kada građani mogu lično u mesnoj zajednici, odnosno putem papira da glasaju za svoje prioritete, a naravno mogu i to da urade isto putem interneta, putem pomenutog portala.

Nakon prikupljanja svih tih i obrade svih tih informacija, sve to što su građani predložili prezentujemo lokalnoj samoupravi, odnosno javnosti. I na osnovu toga se svake godine iz budžeta opštine Bečej rasporedi 100 miliona dinara, odnosno minimum 100 miliona dinara se izdvoji za investicije, odnosno za predloge koje su predložili i izglasali naši sugrađani. Nakon toga, to se naravno inkorporira u budžet i mi pratimo u toku sledeće godine kako se budžetski prioriteti realizuju, odnosno kako se rešavaju problemi građana koji su izglasani kroz ovaj proces.

Osim budžeta po meri građana uveli smo još jedan mehanizam. On se zove „Građanska stolica“ i taj mehanizam je isto nastao tokom kampanje zagovaranja kada smo zagovarali da se izmeni poslovnik o radu skupštine opštine Bečej. Odnosno da se građanima po jasno definisanim procedurama omogući da se obrate odbornicima po tačkama dnevnog reda koje su taj dan na sednici. Ovaj mehanizam još uvek nije dovoljno razvijen, iz više različitih razloga te u narednom periodu planiramo dodatno da se posvetimo razvijanju ovog mehanizma odnosno što većem uključenju građana u procesu donošenja odluka.

efekat: peckanje struje

Aleksandra: Psihološkinja Vedrana Mirković ukazuje na još jedan način na koji možemo da utičemo na to kako ćemo biti i kako ćemo se osećati u sistemu u kom živimo zavisi i od toga na koji način, u kojoj meri i koje medije pratimo.

Vedrana Mirković: Ustvari ta sveprisutnost medija – to je nova stvar. To sad nije nova stvar za mene pošto sam mlada, ali u kontekstu ljudske istorije to izuzetno nova stvar. Kad gledam filmove iz 1920 godine na primer gde je radnja – onda si imao taj fazon, ovaj prodaje na ulici novine i onda on viče što je u novinama i sad ti prođeš čuješ, ili prođeš ne čuješ, ili ni ne prođeš i nemaš nikakav način da saznaš šta je novo. Sada ustvari mediji viču konstantno na tebe sa svih strana sa novim informacijama. Jako je važno, tokom pandemije znam da se puno pričalo o tome i da je bilo izuzetno važno dozirati sebi količinu informacija koje primaš, jer da se razumemo, nisu baš ni ljudi stvoreni da prvo uzmu sve moguće informacije u obzira, a onda da donesu jako tako zrelu i svesnu odluku kako da deluju. Naš aparat ne funkcioniše tako. I to je jedna stvar da se prevashodno zaštitimo od onog sadržaja koji je za nas ugrožavajući i da se postepeno izlažemo, ako nam je važno da taj sadržaj zaista i konzumiramo, da se njemu postepeno izlažemo kada smo dobro, kada znamo da ćemo moći da nekako to izdržimo to što nameravamo da pročitamo, što smo riziku da ćemo saznati.

Aleksandra: Još jedna stvar jeste da se dele prave infromacije i da se okružimo sa ljudima koji imaju iste vrednosti kao i mi. Zbog toga smo i u našem balonu, ali to nužno ne mora da bude loše, ukoliko se pravilno infromišemo.

Vedrana Mirković: Da se deli i da se priča sa ljudima oko sebe i da ustvari, ukoliko postoji reakcija da se onda upravo o toj reakcija razgovara sa ljudima koji takođe imaju akciju. Ne sa ljudima koji su u fazonu „Ma dobro pusti to, što se uopšte informišeš?“ Pošto mi nekako doživljaj da ljudi odu na prostest i onda ih protest razočara i onda se samo potpuno povuku iz sveta i kao „eto, pokušao sam“. To su dosta, baš onako radikalno preskakanje iz jednog u drugo. Nego nekako da pronađemo ljude koji su sličnih vrednosti, sličnih potreba za tim vrstama informacija i da onda, opet kažem u grupi ljudi, nekako to obradimo.

Aleksandra: Verovatno u onom kapacitetu koji imamo.

Vedrana:  Pa da, da. Uvek je to pitanje praćenja toga koliko je za mene dobro da je ovoga budem svesna ili da ja ovo obrađujem, ili da ja uopšte znam ili da…

Aleksandra: I još jedna važna stvar, koja se provlači kroz celu epizodu. Empatija. Saosećanje sa drugim ljudima.

17 Vedrana Mirković: Ja ustvari, kao neko ko je korisnik ovog sistema u kom živim, zdravstvenog, ovog onog, u stvari imam taj doživljaj da je i za mene najbolje i za taj sistem najbolje kada bih ja uspela da uđem u kontakt sa njim bez tih predrasuda. Da mi svaka nova situacija gde mene iznervira šalteruša, gde mene doktor ne primi kad meni treba, gde ne znam šta se desi u Centru za socijalni rad, ne bude potvrda „eto kako je sve užasno“ nego da ustvari imam dovoljni otklon da zaista razmislim o toj situaciji: da li je to stvarno pitanje sistema, pitanje neke radnice koja je eto, ne znam, samo bezobrazna ili pitanje radnice koja je potpuno prepravljena i saogrela i više ne zna kako da izađe na kraj

Aleksandra: Ako sistem ne možemo tako lako da promenimo – možemo svoje ponašanje i delanje, a sa tim ćemo sigurno i našu okolinu promeniti. Videli smo na primerima inicijativa Dobri tvor, Obork za porodicu 3M, Šašava Keleraba, Bečejskog Udruženja Mladih (a ovakvih inicijativa ima još puno) – da naše organizovanje ima uticaja i ima smisla.

Tu su i empatija i razumevanje koji nam je preko potrebno da bi bili dobro. Da bi bili bolje u ovom sistemu koji, dešavanja u 2023. 2024. godini su pokazali – puca. I da bi se pokrenuli na akciju – makar na našem mikro nivou.

Jedna od akcija jeste i da nas podržite. Podelite ovu epizodu sa osobama kojima će biti korisna. Zapratite nas na na instagramu i fejsbuku i pišite nam.

Kreće numera, optimistična, energična: Milano “Driving cars onto Mars”

Aleksandra: Slušali ste podkast Umologija, podkast u kom želimo da napravimo nove drajvere: putanje shavatanja i razmišljanja; poimanja sebe, svojih misli i emocija, ali i osoba i sveta oko nas.   

Ovu epizodu su kreirale: Marija Marčeta i Aleksandra Bučko.

Završava se numera

Zvučni efekti:  Pixabay

Uvodna numera: Milano – Driving cars onto mars

Produkcija: Fabrika kreativnosti