Kriza dvadesetih ili period odraslosti u nastajanju teme su treće epizode podkasta Umologija. Psihoterapeutkinja Jasmina Stanković govori o poimanju kriza, zašto one mogu biti i dobre, ali priča i o zdravim mehanizmima kako da se nosimo sa ovim periodom koji može biti više ili manje intenzivan. Milica Crkvenjakov, poznata i kao Draga Devojčice na mrežama je igrala igricu koju smo priremili specijalno za ovu epizodu.
Igrajte i vi sa nama igricu, pošaljite nam vaše odgovore (ili pišite na @fabrikapodkasta) za situacije u kojima se Mija, herojina u igrici, nalazi. Koji su vaši odabiri?
kreće numera: melodija 8 bit, elektronska, dečija: Ian Post - 8 Bit Samba
Sanja Đorđević: Hajde da igramo igricu. Vodiću vas kroz niz situacija, kroz koje ste verovatno već prošli. Vi treba da odlučite kojim putem ćete ići. Nema pogrešnih odgovora, ali znajte da svaki odgovor nosi svoje dobre i loše strane. Prepreke koje morate preći. Svakako ćete u pojedinim sitacijama kroz život misliti da ste pogrešili. U životu. Naša igrica nema baš toliko nivoa. I da, ostaviću vam sekundu pre svakog pitanja da date svoj odgovor.
Hajde da krenemo.
Sanja Đorđević: Upravo ste saznali da ste položili poslednji ispit i završili fakultet.
Da li ćete:
pod a: otići u Nacionalnu službu za zapošljevanje
pod b: otići kući, pisati svoju biografiju i slati je svim živim kompanijama
pod c: vratiti se kod roditelja dok ne smislite kuda dalje
efekat: sat otkucava
efekat: prelazak nivoa
muzika se nastavlja
Sanja Đorđević: Jeste uspeli da odgovorite?
Stigli smo do sledećeg nivoa. U vezi ste koja traje već nekoliko godina. Lepo vam je, razumete se, zabavljate.
Da li ćete:
pod a: zakazati venčanje – dugo ste u vezi, neka se ovekoveči
pod b: krenuti da živite zajedno
pod c: ostati u vezi i uživati u njoj
Tik-tok, tik tok…
efekat: sat otkucava
efekat: prelazak nivoa
Sanja Đorđević: Čestitamo! Upravo ste u ovih par minuta videli neka od pitanja, a možda i pritisak koji može da se oseća kada osoba uđe u krizu dvadesetih godina.
Kreće numera Milano – Driving cars onto Mars
Numerase utišava, novinarka:
Aleksandra: Slušate Umologiju, podkast u kom želimo da napravimo nove drajvere: putanje shavatanja i razmišljanja; poimanja sebe, svojih misli i emocija, ali i osoba i sveta oko nas. Da preispitujemo kako naša svakodnevnica utiče na dobrobit pojedinca. Da budemo dobro.
Numera se završava
Aleksandra: A kao što ste već i na samom početku odigrali, u ovoj epizodi pričamo o krizi dvadesetih godina. Ne samo o tome šta ona predstavlja i kako se izboriti sa njom, već i o tome kada se javlja, koja je razlika u odnosu na pronalaženje sebe i svog puta.
Ja sam Aleksandra Bučko, a u ovoj epizodi slušate i novinarku Sanju Đorđević.
Sanja Đorđević: O ovoj temi ragovaramo sa psihoterapeutkinjom Jasminom Stanković i Milicom Crkvenjakov, poznatom i kao Draga Devojčice na mrežama.
Imamo i herojinu naše igre, Miju, koja ima 24 godine. Ja sam je izmislila, za ovu igru i epizodu.
Milica je, slično kao i vi na početku, igrala sa nama igricu. Prolazila je nivoe koji zapravo predstavljaju razne situacije u kojim se našla većina osoba u svojim dvadesetim. I psihoterapeutkinja Jasmina je igrala istu igricu sa nama, samo što nam je ona davala neke drugačije uvide na te situacije.
Aleksandra Bučko: Takozvana “kriza dvadesetih godina” odnosi se na period u životu mladih odraslih osoba, kada se suočavaju s nizom izazova i preispituju svoje životne izbore. Ovaj period može biti ključan za mnoge aspekte njihovog života, uključujući karijeru, odnose i lični razvoj. To je period u životu kada se suočavamo s nizom izazova, od karijere do odnosa, i ponekad osećamo kao da lutamo u nepoznatom teritoriju.
U dvadesetim godinama, mnogi počinjemo ozbiljnije da razmišljamo o svom identitetu, vrednostima i ciljevima. Ovaj introspektivni proces može aktivirati delove mozga koji su povezani s donošenjem odluka i introspekcijom. Mozak nastavlja da se razvija tokom dvadesetih godina, posebno u delovima odgovornim za planiranje, donošenje odluka i kontrolu impulsa.
Psiholog Džefri Arnet zaslužan je da osim tinejdžera, adolescenata i odraslih osoba imamo još jednu fazu, etapu u našim životima. On je uveo pojam emerging adulthood odnosno, “odraslost u nastajanju” kojim opisuje zaseban period prelaza iz adolescencije u odraslu dob.
Taj period može biti od 18, 20 godine do 25, čak i 30. godine u zavisnosti od vaše životne situacije.
Sanja Đorđević: Ključna pitanja na koja tražimo odgovore u “odraslosti u nastajanju” su istraživanje identiteta, eksperimentisanje/mogućnosti, negativnost/nestabilnost, usmerenosti na sebe ali i naše odnose sa drugima. Postavljanje sebe i kreiranje svoje pozicije u “svetu odraslih”.
Tako, postoje nekoliko ključnih razvojnih pitanja ovog perioda života.
Prvo, mladi odrasli često doživljavaju nejasnoće u vezi statusa odraslosti, osećajući se možda i zaglavljeno između ja sam mlada, bezbrižna osoba i “hej, sada sam odrasla osoba i treba da budem ozbiljna, znam šta radim i moram da plaćam račune”.
Drugo, odraslost u nastajanju nosi sa sobom period aktivnog istraživanja sebe i sveta oko sebe. Ovo istraživanje, iako inspirativno, može biti izazovno zbog brojnih opcija pred mladima.
Treće, dolazi do nestabilnosti u ulogama i odnosima, prilikom koje mladi odrasli pokušavaju pronaći svoje mesto u svetu odraslih.
Ovo je takođe i vreme ulaganja u budućnost, kada se postavljaju temelji za karijeru i lični razvoj.
Glavna odlika svakako jeste susretanje sa mnogobrojnim odlukama i izborima koje su pred nama. Neki to doživljavaju kao priliku da istraže svoje mogućnosti dok se kod drugih može pojaviti i osećaj nesigurnosti, pa čak i anksioznosti, najviše zbog naglog osećaja nestrukturiranosti.
Jasmina Stanković: Kriza je nešto što je sastavni deo života i iz nekog razvojnog ugla gledano je neophodna.
Kriza je neophodna da bi se bilo kakav sledeći stupanj razvoja desio u smislu da gledamo iz razvojne perspektive. Posebno recimo iz perspektive razvoja i pojedinca i porodice, postoje određeni broj i razvojnih faza koji slede jedna za drugom, smenjuju jedna drugu i svako od tih razvojnih faza čini i one podrazumevaju određeni broj radnih zadataka.
Aleksandra: Ovo je psihološkinja Jasmina Stanković i ona često govori o ovoj temi, krizi dvadesetih, i kaže da joj je važno da redefinišemo značenje reči “kriza”. U ovom smislu ona reč “kriza” ne posmatra kao krizu kakvu je mi doživljavamo, kao nešto problematično, već kao razvojnu fazu i izazov u rešvanju razvojnih zadataka.
Jasmina Stanković: Svaka kriza pa i ova, koja se tipično da kažem dešava u ovim godinama 20, podrazumeva nekad možda i percipiran problem ili izazov u rešavanju tih razvojnih zadataka. Nešto što se tipično dešava, recimo ako posmatramo i našu kulturu ali i globalnu neku priču ako gledamo, nešto što se dešava kad su u pitanju razvojni zadaci u dvadesetim godinama jesu: separacija i diferencijacija od primarne porodice, znači u tom nekom fizičkom i emocionalnom smislu. Tu je vrlo često donošenje onih ključnih odluka koji su u pitanju i koji su usko vezani za karijeru ili donošenje odluka za dalje napredovanje u karijeri ili kao što si pomenuo možda menjanje nekih stvari u karijeri. Postoje i određeni razvojni zadaci, opet kažem tipični, ne mora da znači da se to nužno tada dešava ali kada je u pitanju odabir dugoročnog partnerstva možda i zasnivanje porodice, možda u tom periodu, je l, neko preuzima ulogu roditelja takođe.
Sve su to neke stvari koje su deo socijalizacije i deo su samim tim jedne grupe očekivanja koje ima društvo, kojima kultura pojedinca, koje ima porodicu pojedinca. Sve su to očekivanja koje su samim tim rekla bih prilično intenzivne, i toliko intenzivne da postanu internalizovane. Postaju prosto unutrašnji glas tog čoveka od 23,4,5 29 godina. Koji je samim tim manje ili više glasan ili manje, više kritičan. Sad u tom smislu koliko je kritičan i koliko zapravo mi sebi dajemo taj jako uzak ili možda jako rigidan ili možda manje rigidan prostor da dobro ili loše uradimo neke od tih zadataka. Dolazimo do manje ili veći manji ili veći od osećaja krize.
efekat: igrica, razotkrivanje misterije
Jasmina Stanković: To su svi oni osećaji koji su manje-više svima nama poznati. Posebno nama koji smo, ajde da kažem izašli iz tog perioda. To su možda simptomi koji se tiču anksioznosti, možda nekih depresivnih epizoda tog pa čak i osećaja beznađa. Osećaja da nešto moramo. Da prosto život ili vreme neumitno teku, a da mi želimo nekako da se uhvatimo tog vremena. Možda osećaj da kaskamo za nečim. Možda jednostavno stalno pripisivanje „šta ću sa životom?“ „Da li nešto treba da menjam?“, „Kako to treba da izgleda?“ Jednostavno tu postoji taj, to stalno pripisivanje i vrlo često taj osećaj preplavljenosti, ili preplavljenosti ili potpune zaglavljenosti zbog toga. Kao jedan friz koji kaže „OK šta sad da radim?“ Imam milion opcija i postoji to, je l, da kaže,m iracionalno uverenje da postoji samo određeni broj pravih opcija pod znacima navoda i onih tačnih odgovora. I oko njih promašim onda postoji šansa da se desi nešto strašno
Aleksandra Bučko: Stiže i igrica uskoro. Ostanite sa Umologijom.
kratka pauza
Sanja Đorđević: Možemo, ovaj da krenemo. Da li si ti spremna?
Milica Crkvenjakov: Jesam.
Sanja Đorđević: Ovo je Milica Crkvenjakov. Svi je znamo kroz njen profil “Draga Devojčice” na socijalnim mrežama.
E, ona je igrala našu igricu i prelazila nivoe. Ti nivoi, nisu nivoi kao u standardnim igricama, već prestavljaju različite situacije u kojima se osoba koja je u dvadesetim godinama nalazi. Neki smo prošli kroz to, neki i sada prolazimo.
Efekat: pokretanje igrice, muzika 8bit, elektronska, brza, asocira na igrice: Ian Post - 8 Bit Samba
Sanja Đorđević: Okej, igramo igricu. Ja ću proičtati situaciju koju, hajde da kažem da su nekako realne. Već su se desile. A ti ćeš mi na kraju svake situacije reći šta bi ti izabrala.
Imamo protagonistkinju. To je Mia. Ona je upravo pročitala mejl u kome je pisalo da je položila ispit i da dođe sutra da upiše poslednju desetku.
Mija je upravo završila fakultet.
muzika prestaje
Umesto sreće, euforije, rasterećenja, ona je postala uznemirena i nekako je po prvi put u životu, čini mi se, krenula da radi anksioznost jer je prvi put ušla u svet odraslih. Više nije ono šalalala student, najveći problem joj je ispit već razmišlja o tome šta da radi sa životom i kako da preživi i u kom pravcu da se kreće.
muzika za igricu se nastavlja
Da li će tvoj izbor je, da li ćeš u takvoj situaciji naći posao van struke kako bi preživela, ili ipak gurati ka tome da nađeš posao u struci? Da li ćeš možda pokrenuti sopstveni posao ili se vratiti u svoj rodni grad ili šta god? Šta bi ti radila u takvoj situaciji?
Milica Crkvenjakov: Pa mislim da bi svakako našla posao u struci ili neku praksu. Čak i neko volontiranje, zavisi šta je u pitanju. Ne u smislu kao ekspolatisanje u nekoj korporaciji. Sa strane dok tražim taj posao od nečeg se mora živeti, tako da bi nešto radila sa strane da preživim dok ne nađem nešto da preživim dok mi nešto ne započne karijeru.
Aleksandra: Psihoterapeutkinja Jasmina Stanković je takođe igrala ovu istu igricu. Samo ona nije birala putanje, već nam je davala neke drugačije uvide u celu tu situaciju. Od psiholoških i emocionalnih aspekata ove situacije do zdravih mehanizama kako se nositi sa njom.
Jasmina Stanković: Kao terapeut bih sigurno još neke stvari pitala Miju. I nekako bilo bi mi važno da čujem pozadinu cele te priče. Tako ispričan slučaj jeste nešto što prolazi manje-više svaki student koji završi fakultet, posebno hajde da kažemo nekih poslednjih desetak godina pa i malo više. U tom smislu da mi dok igramo neku ulogu u ovom slučaju do ovog trenutka to je bila uloga studenta sa tačno Miji poznatim tekstom da tako kažem, u kome se ona savršeno snalazila. Pretpostavljam da je tako. U nekom slučaju ona imala verovatno izazove u toku tog perioda, a i ne mora da znači. Uspešno je završila fakultet i ona sad prosto dolazi do jednog perioda koji je i oslobađajući i prilično strašan. Strašan i oslobađajući zato što ona, da, ulazi u svet odraslih, ona sad ima možda i privi, a možda i u potpunosti jasan oseća i veće slobode. U tom smislu da ona ima veliki broj opcija koji može da izgleda kojem za jednu ili za više može da se odluči. Sa druge strane isto to može da bude i izvor straha. Kao sam rekla, postoji to uverenje da je samo određeni broj opcija od onih koji nam se pružaju ovo kapitalističkog društvu – prava opcija. I ako ja ne pogodim tu opciju nešto će se strašno desiti.
Međutim imam utisak jak i tokom svog rada, nekako da je jedan od osnovnih veština ako se može tako nazvati, a kojoj na niko živi ne uči: ne uče nas u porodici ili vrlo jako sporadično, sigurno ne učimo u školi, a to je jedna veština i gde zapravo, to je aspekt odnosa sa sobom, a to je poverenje u sebe. Svi imamo i možda ideju šta to znači ali retko ko ima taj puni osećaj da je to zasigurno doživeo. Svako od nas ima određeni nivo sumnje u sebe. To poverenje u sebe znači da „OK, pred sobom imam neko raskršće, možda neki test, gde se u manjoj ili većoj meri čak i potvrđuje ili postoji šansa da se ne potvrdi moja lična vrednost. Šta god da se desi, Ja ću biti Ok. Ja sebe prosto neću napustiti. To tako rečeno možda zvuči čudno, jer svako će reći „Pa da, što bi sebe napustio?“ Naravno, ja stojim iza sebe.
Međutim, većina nas i za sebe ima tu masu učenja koja kaže „samo ako sam nekakva, e onda ću biti, možda ću zaslužiti ljubav, poštovanje, toplinu, nežnost“ i uvek postoji taj uslov.
Taj uslov to je ono što me internalizujemo, odnosno pounutrimo u nekom trenutku u životu da bismo naizgled lakše navigirali dalje. Šta bih ja rekla Miji na osnovu ovako postavljenih stvari… Da zakorači. Svako od nas, ako ništa drugo i pored tog paradoksa brojnih opcija svi mislimo ako imam ogroman broj opcija, biće mi lakše da se odlučim, odnosno mirnije ću se odlučiti na neki način. Međutim, to očigledno nije tako. Zakoračiti i videti šta će se desiti. Tu i stoji možda i ono na neki način otežavajuće i disfunkcionalno uverenje da ja ne mogu da se predomislim, i šta će značiti ako se predomisli i mislim da svima nama fali to učenje da „ok, hajde da grešimo i da to kontinuirano na neki način psihološki preživimo“. I svaki put kad preživimo to još jedno iskustvo na koje nagrađujemo neki dalji život i posebno menjamo ugao gledanja uopšte na čitavu stvar.
efekat: uspešno završen nivo
Muzika za igricu se nastavlja
Sanja Đorđević: Prelazimo na sledeću situaciju. Mia, naša protagonistkinja je već par godina u vezi. Deluje kao da joj je ozbiljno ali oseća da joj je rano za neku institucijalizaciju odnosa. Iz iskustva svojih roditelja nema baš neki pozitivan odnos prema braku, ne doživljava ga kao nešto korisno i ne zna da li da nastavi da bude u ozbiljnoj vezi. Možda je previše mlada za vezivanje. Šta ti misliš o tome? Kako bi ti postupila?
Milica: Pa ja mislim da je brak čisto jedna legalna pravno – zakonska stvar. U smislu ako ne postoji neki razlog da ona zakonski da bi joj olakšalo da bude udata za nekoga onda ona svakako to ne treba da uradi. Mislim veze, koliko god duge ili kratke su potpuno validne bez obzira da li su u braku ili ne. To ne definiše koliko je neka veza ozbiljna ni da li će trajati. Tako da mislim da svakako, tako da ako nema neku potrebu – papiri, viza, porezi i ostali razlozi zašto bi trebali zakonski da se venčamo, onda kažem – Mija nemoj.
Jasmina Stanković: Nema tačnih odgovora, nema pogrešnih odgovora. Pretpostavljam da nije Miji prvo partnerstvo možda čak i nije prvo dugoročno partnerstvo ali vezano za ono nekako, spoljna očekivanja sa obzirom da je ona u određenim godinama postoji još jedan nivo očekivanja da sad stoji na njoj da obavi taj zadatak odabira partnera za ulazak u brak. Sva ta očekivanja već na početku pojačavaju tu anksioznost vezano za odabir, vezano za zapravo donošenje odluke kad je on u pitanju.
Ok imamo taj razvojni zadatak koji postoji tu i stoji kao jedna aktuelni razvojni stres u njenom životu. I vrlo je jasno da je to kod nje ukršteno i paralelno stoji u njenoj svesti i vrlo onako u antagonizmu sa jednim transgeneracijskim stresom. Ona ima učenje o tome šta partnerstvo ne bi trebalo da bude, kako partnerstvo ne bi trebalo da izgleda. I vrlo pametno razmišlja u smislu kao okej, ne znam da li imam dovoljno veština da ako znam šta ne želim, da li imam veština da prepoznam šta je ono što želim, šta je ono što bi dugoročno bilo dobro za mene. To ne možemo znati unapred. Mia nije pokupila možda u pravom smislu te reči znanja o tome.
Nisu to samo znanja, to su i neki osećaji i to je učenje na svim nivoima u porodici porekla.
Ali to ne znači da ona ne može da bude ta koja će formirati ta nova znanja možda sutradan za naredne generacije za svoju decu. A pritom tako stečena znanja koji se baziraju na našim da kažem autentičnim vrednostima koje ne moraju nužno da budu nasleđene vrednosti su po meni nekako iz mog ličnog iskustva mnogo vredniji, mnogo nekako korisnije za dalje život. Prosto Mija stoji ispred neke odluke koja se tiče ne samo nje, nego dvoje ljudi i možda je tema koju treba otvoriti sa partnerom upravo ta. Uvek nekako kažem mi imamo nekad ta tu ambivalenciju relacionu. Kao, da li da napravim taj korak, da li da ostanem, da li da odem, da li je da menjam partnera, da li da nešto tu ja… i tu relacionu ambivalenciju mi pokušavamo da rešimo sami kao pojedinac, a dešava se u relaciji hteli ne hteli. Tako da su to možda čak i neki teški razgovori ili dosad neotvorene teme koje valja otvoriti upravo sa partnerom.
efekat: uspešno završen nivo
muzika za igricu se nastavlja
Sanja Đorđević: Prelazimo na sledeću situaciju, situacija tri. Mija ima osrednje plaćen posao. Inflacija doprinosi tome da za isti novac može da kupi sve manje i manje stvari. Sada je već 15. u mesecu a na njenom računu nema ničega. Oseća se bespomoćno totalno i uveče kad svi normalni spavaju ona onako široko otvorenih očiju razmišlja da li da pronađe dodatni posao i tako rizikuje burn out? Ili da posveti svoje slobodno vreme nekim obukama za neke poslove koje možda neće odmah unovčiti ili neće unovčiti uopšte ili da skrati svoje potrebe, da se odrekne nekih lepih stvari, putovanja, luksuznosti da kažem. Šta da radi? Šta bi ti uradila u takvoj situaciji?
Milica Crkvenjakov: Mislim da je to jako teška situacija. Najteže pitanje do sada, rekla bi. Zato što je činjenica da su mnogi mladi u Srbiji u takvoj situaciji gde rade ful tajm ali nemaju dovoljno da prežive i to nisu uopšte neki veliki luksuzi. Naravno, ako nema uopšte para a ima neke luskuze na koje troši treba… čak ne želim ni da kažem da prestane da troši na te luksuze jer teba da nam bude osnovno životno pravo da mi možemo neke male luksuze da priuštimo i ne treba da treba ni na koji način da osuđujemo ljude koji poslenje svoje pare troše na neke stvari koje ih čine da se osećaju dobro.
Ono što bi rekla jeste što si rekla na početku, da li da nađe neki dodatni posao i tako rizikuje burn out ili da radi neke edukacija. Mislim da i jedno i drugo podjednako dovodi do burn outa. Zato što da li ćeš radiš negde ili ćeš da isto tolko vremena utrošiš da nešto naučiš, negde se usavršavaš, i jedno i drugo troši energiju i može da dovede do burn outa. Ono što najviše utiče na mentalno zdravlje, bar je meni uticalo u takvoj situaciji je bio taj osećaj -alo nemam para da preživim, šta ću da radim. U tom slučaju svakako dođi dodatni posao. Ne mislim da je to rešenje. Rešenje treba da bude sistematsko, državno – veće plate, veći minimalci ali da je u toj situaicji 15. u mesecu – frka – preživi. Nađi dodatni posao.
Jasmina Stanković: Veoma aktuelna situacija. Dok o tome pričaš i dok čitaš taj primer, osećam i sama u telu neku dozu aksioznosti i nemira, što je prosto pokazatelj da je to svima nama vrlo aktuelno tema, u manjoj ili većoj meri. Ima tu taj taj slučaj zapravo opet jedne paralize pred opcijama. Ta paraliza pred opcijama opet govori o vrlo sskučenosti zapravo toga kakvi ćemo mi biti, kakvi ćemo se pokazati ako se odlučimo za jedno ili drugo. Prosto zvuči kao da ne postoji nazad.
Kao da je prosto – to je to. Sad ću se odlučiti i to će uticati na dalji tok mog života, što u jednu ruku jeste tačno, apsolutno jeste tačno u tom smislu da su 20, nisu više ono formativne nego su transformativne godine. U tom periodu odlučujemo o nekim stvarima koje će ostaviti traga na ostatak našeg života.
Ali se pitam koliko je ta vrsta pritiska uopšte korisna. Jer, da razmislimo zašto biramo da osećamo taj pritisak, zašto biramo da budemo u situacijama koje izazivaju određenu vrstu presije? Pa zato što to svi rade. To postaje deo i naše socijalizacije možda i čak i socijalizacije naše dece – da šta će za mene znači ti šta će o meni govoriti, kakav ću ja narativ o sebi formirati za sebe i za druge, ako ja nemam te dileme sada. Nekako čujem sebe dok pričam, javlja mi se ono kao da imamo opet taj kulturološki narativ da ako je lako onda nije vredno. Ako nije zaguljeno i ako nije teško i ako je prosto je li onda nešto radim pogrešno i onda nešto. U suštini, ona već sada ima neku svoju životnu situaciju i neki kontekst u kome radi. Opet mi se nekako otvara da tema poverenja u sebe.
Neku odluku treba doneti. Da li će ona biti prava – prosto je potpuno jasno da Mija to ne može da zna unapred, a dilema u kojoj je samo doprinosi jačem osećaju nesigurnosti, Samo doprinosi jačamo osećaju beznađa, pritiska u tom nekom psihološkom smislu koji u nekom trenutnku u može biti pritisak i u tom nekom fizičkom, zdravstvenom. I onda zaista dolazimo do produbljivanja burnouta. Iz burnouta ne možemo da budemo ni ni blizu zadovoljni kakvu god odluku da donesemo. Prosto burnout nije nešto što iz čega izlazimo tako što se odmaramo ili dođemo do nekog rešenja. Burnout je nešto što pod znacima navoda lečimo dugotrajno i onda tek kad potpuno promenimo sistem u okviru koga funkcionišemo, kada promenimo kontekstu okviru koga radimo. Iz te pozicije je prosto to nemoguće.
efekat: uspešno završen nivo
muzika za igricu se nastavlja
Sanja Đorđević: Sledeća situacija i poslednja situacija. Mia se ponovo probudila u sred noći jer Mia sad pošto ima napada anksioznosi ima običaj da samo širom otvori oči i ne može da zaspi. Srce joj jako lupa. Nije sanjala nikakav košmar ali u glavi premotava scene iz budućnosti koje se nikada neće desiti. Veće mesecima traje ova agnoija i umorna je od svog duševnog stanja. Između ostalog, pomisao da ode kod psihoterapeuta gde bi sebi dozvolila da bude ranjiva ta već pomisao izaziva anksioznost u njoj. Šta uraditi u takvoj situaciji? Da li dozvoliti sebi da pobedi strah ili biti hrabra i prepustiti se, pustiti da ti neko pomogne. Šta bi ti uradila u ovoj situaciji?
Milica Crkvenjakov: Ja, ja sam uvek za terapiju. Mislim da terapija mora da bude obavezna za sve uvek. Jednom nedljno svi na terapiju, da država plati. Apsolutnu na terapiju.
Ja već jako dugi niz godina idem na terapiju i sve svoje bliske … kad ne ide na terapiju to je meni red fleg. Znam iz svog ličnog primera i iz priče nekih drugih ljudi koliko terapija spašava živote i pomaže. Naravno, postoje stvari koje terapija ne može da reši. Baš sam nedavno videla nedavno jednu terapeutkinju koja je tvitovala “ja kao terapeutkinja mogu da bez problema kažem da bi se većina problema mojih klijenata mogla rešiti novcem.” I da stvano većina problema koje mi imamo u životu uglavno dolaze od nedostatka novca za neke osnovne potrebe. To može biti konflikt – em nemaš para da preživiš pa ti to stvara mentalne tegobe, em treba da izdvojiš dodatno para jer, besplatna savetovališta su najbolja stvar na svetu ali su prebukirana da ne može da se dobije redovna dugoročna terapija tamo. Ali bilo ko ko može sebi da priušti terapiju – do it!
Jasmina Stanković: Već u startu imamo vrlo tipično zalepljene etikete oko toga šta podrazumeva snagu, šta podrazumeva slabost. Čitava da rekla bih priča oko krize dvedesetih godina i oko svih nekih situacije koje tipično se dešavaju tada, baš bih rekla zbog tog ne deljenja i baš bih rekla zbog toga ne povezivanja sa drugima oko tih tema dovodi do stvaranja i održavanja narativa da je to vrlo unikatna stvar. Da se to dešava nekako samo meni ili možda tamo nekim još ljudima koji nisu dovoljno sposobni, nešto nije u redu sa njima, nisu dovoljno jaki, ne umeju da donesu odluku, nisu dovoljno snalažljivi, nisu dovoljno snažni, inteligentni i tako dalje.
Sve to zajedno pod jednom kapom nečeg negativnog generalno shvatamo. Uvek kažem ljudima da ništa nije toliko unikatno, ništa nije toliko o tvoje i neponovljivo, a da se pre toga i nakon toga nije desilo i neće se desiti još milionima i milionima ljudi. Prosto, taj momenat, mi sad, naravno, živimo u kontekstu naše kulture koja postoje vrlo individualistička.
Normalno to je neka priča koja nam se nameće i koja kaže kao, povezati se i deliti neku svoju vulnerabilnost i ranjivost govori o tebi da ti nešto nisi dovoljno jak, nisi dovoljno nekako.
Povezivanje oko toga – nije tu samo problem ispričati prijatelju koji možda nosi istu tu neku dilemu sam ili se poveriti nekome drugom ili profesionalcu. Stvar je u tome šta se dešava kad mi to radimo.
Da to prija nekad. Može čak i da bude možda i neprijatno. Ali ono što se dešava je da mi skidamo sa sebe jednu što sam zaista pomenula i ponavljaću stalno tu dozu stida. Taj stid koji govori i vrlo je iracionalan da kaže: ne samo da se ja nosim sa nečim što je neprijatno, ne samo da ja trenutno ne uspevam da uradim nešto, nego ja kao ličnost nevaljam. Kada podelimo to, kad mu damo ime, kad to postane otvorena tema razgovora sa drugim individuama koje se možda nose sa sličnim stvarima, taj tidgubimo nad nama. A stid kao takav je nešto što nas izoluje. I iz te izolacije zapravo podriva problem kao još dublje i dublje. I mislim da je stvarno nešto što bismo trebali iz ranijih neki koliktivističkih shvatanja i jedne kolektivističke kulture kakva smo bili ranije, barem to da ostavimo. Kao kad podelim biće lakše, neko će drugi takođe podeliti. Povezivanje. To je mislim ono što je što je možda ključno.
efekat: uspešno završen nivo
efekat: dobitak
kratka pauza
Aleksandra: Svako doživljava ove situacije, bira svoje putanje i verovatno se i preispituje. Nekome je to više, a nekome manje intenzivan period. Ako se, vi koji slušate ovo, možda trenunto nalazite u intezivnijem periodu – dve poruke imamo za vas: prva je, kao što ste i čuli – niste sami. A druga – psihoterapeutkinja Jasmina Stanković deli sa nama kako se nositi sa krizom dvadesetih godina i koji su to zdravi mehanizmi za prevazilaženje ovih radnih zadataka.
Jasmina Stanković: Glavni recept je dati prostor, šta god da se oseća, dati tome prostor. Nijedno osećanje, nijedna emocija koja se javlja vrlo onako intenzivno u datom trenutku vremenski ne traje dugo, znači bezbedno je da budemo sa njom. I druga stvar pričati o tome. Pričati o tome, pisati o tome, razgovarati o tome, da li je u pitanju neki unutrašnji razgovor, da li u pitanju razgovor sa nekim – jednostavno priznati to. Jer svako od nas ima skup različitih aspekata selfa, skup jastava. Ako sam ja predominantno snažna, to ne znači da se ne susrećom sa nekim emocijama koje kulturološki gledano ne spadaju u tu grupu. Ako sam snažna, ako sam jaka i ako sam sposobna, ne znači da nemam trenutke kad sumnjam u to. Ako sam spremna za život i osećam se samouvereno ne znači da nemam trenutke kad se osećam potpuno bezvredno u nekom slučaju, kao ne znam, doživim neki neuspeh ili šta god. Pisanje dnevnika je strašno dobra stvar. Mislim taj unutrašnji dijalog koji propagira to unutrašnje, rekla bih, samoprihvatanje, to je samo stranica papira koja može da primi šta god, to niko ne mora da čita, to je možda i prvi korak ka deljenju sa drugim ljudima. Ali to je to, kad mi posle vidimo te svoje misli, sa druge strane, kad ih pročitamo one gube ili ta osećanja zapravo pretvorena u reči, ona gube svoju težinu i gube taj kvalitet ne prebrodivog
Sanja Đorđević: A oporavak?
Jasmina Stanković: Vreme će se samo pobrinuti za to. Mislim eto, zvuči malo onako bajkovito, ali činjenica da jeste tako. Prosto da, sa početka naše priče, kriza se dešava – pa se dešava periodičnog našeg života, i usudila bih se da kažem dobra je vest što se dešava. Jer ona jeste neki pokazatelj i jeste način da nas život podseti da okviri u kojima smo da li to jesu okviri nekog našeg vrednosnog sistema ili su okviri nekih uverenja, više ne rade posao. Obukli smo jaknu, ona je sad tesna. Treba da je skinemo i obučemo neku drugu koja više prija. Prosto, mora nešto da nas žulja, da bismo se pomerili. I dobro je da se dešava. Oporavićemo se tako što uspešno, manje ili više za našu percepciju uspešno obavljamo te razvojne zadatke i prelazimo na sledeću razvojnu fazu. To je već, ako gledamo na taj način tipično, možda taj period tridesetih.
Aleksandra: Kriza dvadesetih, kao izazov u kom se nalazimo kada prelazimo iz doba adolescenata u odrasli dob je stvarna i javlja se, vrlo često jer postoje kulturološka i tradicionalna očekivanja od osobe. Ta očekivanja ponekad mogu da postanu i unutrašnji pritisci.
Možda bi trebali da izdvojimo dva tradicionalna učenja koja se prenose u našem društvu, nismo ih verovatno uvek svesni, a često nas mogu kočiti u mnogim aspektima naših života. Prvo je: šta sada odlučim – to je to. Plus, da nemam pravo da promenim mišljenje.
Sanja Đorđević: Što zapravo, nije tako. Možemo da promenimo mišljenje. Možemo da upišemo fakultet, završimo ga i nikada se ne bavimo tom profesijom jer smo pronašli neku drugu koja nam prija i u kojoj uživamo. Ili se predomislimo u vezi sa brakom. Ili u vezi sa poslom koji imamo a koji je, na primer, na neodređeno vreme u državnoj kompaniji. Ne mora da znači da ćemo, ispunjavajući društvene norme, ili učenja koja dobijamo, biti srećni i ispunjeni.
A možete raditi na tome da budete srećni i tako što slušate podkaste koji se istražuju teme vezane za poboljšanje života i dobrobit, kao što je podkast Umologija. I, da ga preporučite nekome kome bi mogao biti od koristi.muzika se završava.
Kreće numera Milano - Driving cars onto Mars
Aleksandra: Slušali ste podkast Umologija, podkast u kom želimo da napravimo nove drajvere: putanje shavatanja i razmišljanja; poimanja sebe, svojih misli i emocija, ali i osoba i sveta oko nas.
Ovu epizodu su kreirali: Sanja Đorđević, Sanja Kosović, Nemanja Stevanović i Aleksandra Bučko.
Završava se numera
Produkcija: Fabrika kreativnosti
1 comment
Comments are closed.