(transkript epizode)
Sandra Nikač: Zaista se neko i nama bavi?
Da se osvrnemo na Sandrin komentar – u ovoj epizodi Umologije pričamo o „njima“.
O osobama koje nisu sigune kada voze, nije im svejedno, osećaju strah.
O osobama kojima se možda u sred raskrisnice ugasi avto. Pa drugi trube. Pa im je u glavi sto stvari, panika i lakše im je ne voze, nego da udahnu, ponovo startuju auto i krenu polako. Sačekali ste ih tih minut, dva – šta sad. Biće bolji sledeći put.
Ili o osoboma koje se plaše da neko negde neće stati iako bi po pravilu trebalo. Da će biti nezgode i neko će biti povređen.
Slika 1: Upoznajmo Sandru
Sandra Nikač: Brine me najviše mislim da to može sve da se podvede pod nekakvu ogromnu odgovornost koju osećam jer nekako to kad pogrešim mislim mogu nekoga da ubijem je l’? Tako da, to su te kako bih rekla neke ono fatalističke otprilike vizije.
Mislim da je iz čiste nesigurnosti onda je to neko nepoverenje u sebe i onda iz toga ide strah. Mislim da je to neki put kako se to razvija. Bukvalno mogu da prepoznam simptome i kod sebe dok sam vozila bukvalno to sa tim lupanjem srca, znojenje. Znači to su stvarno, kako da kažem , fiziološki znaci. Nije to sad samo u mojoj glavi kao “Jao frka mi je!” Znači bukvalno se sećam stojim jedva sam čekala da stanem na crveni semafor da se malo kao, da dišem i bukvalno sedim i čujem kako mi lupa srce doslovno u kolima tako da.
Aleksandra: Ovo je Sandra Nikač. Inače je scenografkinja i kreatorka lutaka, a kada smo dogovarali ovaj intervju, rekla je “zaista se neko i nama bavi?” Pod “nama” je mislila na osobe koje se plaše vožnje. Tačnije, plaše se da voze.
Ne pričamo ovde o standardnom strahu koji oseća verovatno većina kada sedne prvi, drugi put za volan, već i o jednom većem strahu. Koji ume da zakoči osobu da uopšte sedne za volan. Svako oseti strah na početku:
Sandra Nikač: Mislim da je to bilo na nekom od prvih 15 časova kad sam prvi put učila da vozim. Ali to tada nisam shvatila nešto preterano ozbiljno jer kao svima je teško na početku i nekako sam verovala da će to vremenom da ode. Međutim onda se dogodilo da sam položila, a da nisam vozila 13 godina i u stvari je tada taj strah zapravo postao ozbiljan, mislim onaj na početku nekako ni ne računam više.
Aleksandra: Svako na početku oseća strah. Možda je to čak i nesigurnost. Vremenom, kako osoba vozi ima sve više iskustva i ta nesigurnost se uglavnom smanju. Neki kažu “razbija” se trah. Međutim, Sandra nije odmah počela da vozi. Nije odmah radila na tome da “razbije” strah, da se navikne na taj osećaj vožnje. 13 godina kasnije sedanje na vozačko mesto izlgeda ovako:
Sandra Nikač: Napetost jedna celog tela. Sećam se kad sam vozila do Novog Sada sećam se kad sam stigla, izašla sam iz kola i shvatila sam da sam kao struna cela od glave do pete, kao sve bilo ok apsolutno mislim čak ono vozila sam 140 u svom autiću. Bila sam u fazonu kao “Super super, ja ovo mogu!” ne znam ni ja šta. I onda kad sam završila celo to iskustvo sam shvatila da mi je celo telo u nekom grču zapravo.
Aleksandra: Nije da Sandra ništa povodom toga nije uradila. Radila je neke “cake” kako bi umanjila taj strah, pogotovo strah od nepoznatog.
Sandra Nikač: Značilo mi je da vozim sa nekim ko je iskusan vozač. Pomagalo mi je takođe da pre nego što krenem negde da ono bukvalno Google Maps i idem tu rutu, prosto vizuelno makar da budem spremnija. Da budem spremnija, to neka praktična stvar koja mi je zapravo značila. I bilo je tih situacija kad sam ono prvi put kad sam sama vozila to sve isto super prošlo, međutim meni se dešavalo da svaki put kad se nešto tako dobro desi ja se onda opustim i budem u fazonu kao “Pa dobro je ovo mogu.” i onda se sledeći put desi neka glupost i onda se stalno osećam kao da se vraćam nazad zapravo. Nekako korak napred- korak nazad tako tako nekako.
Sandra Nikač: U principu i Shvatila sam u poslednje vreme da se između ostalog plašim i brzine zapravo. ovaj Tako da, nije samo vožnja nego ono i kad me neko drugi vozi poslednjih godina mi sve manje prija neka veća brzina. Tako da generalno to je valjda neki strah od tih nekih nepredviđenih okolnosti koje ne možemo da kontrolišemo i okej ja uradim sve kako treba ali ima budala okolo za volanom koliko ti duša poželi tako da to je ono druga strana toga u svakom slučaju mislim da sve to može da se podvede pod neki strah od gubljenja kontrole od nemanja kontrole i tako.
Aleksandra: Sada Sandra shvaća kako joj taj strah utiče na život.
Sandra Nikač: Koči mi život u smislu da ja i dalje ne vozim. Položila sam 2007 pa sam počela ponovo da vozim 2020. i vozila sam jedno godinu dana.
(kratka pauza)
Poslednji put kad sam sela u auto sam imala nezgodu takoreći očešala sam se o autobus celim autom, celom njegovom desnom stranom.
(kratka pauza)
Tako da meni na svakodnevnom nivou strah od vožnje pravi problem zato što ja više ne smem da sednem u kola i sad sam u nekoj fazi da zapravo aktivno osećam koliko me to koči iznad svega zato što bih ovaj volela da mogu samu sebe da odvezem van grada, između ostalog. I generalno nekako se osećam hendikepirano. Evo sad se nadam da je treća sreća da ću sad iz trećeg puta da neću prestati zapravo.
Aleksandra: I sada, kada pomisliš da treba da voziš?
Sandra Nikač: Zavisi, zavisi nekad mi je to užasno uzbudljivo, a u drugim situacijama sam prestravljena.
Aleksandra: Da se osvrnem na Sandrin komentar kada smo dogovarale intervju – U ovoj epizodi Umologije pričamo o „njima“. O „nama“ jer, slobodno mogu da kažem da se i ja ovde ubrajam. O osobama koje nisu sigune kada voze, nije im svejedno, osećaju strah.
Kreće numera
O osobama kojima se možda u sred raskrisnice ugasi avto. Pa drugi trube. Pa nama u glavi sto stvari, panika i lakše nam je ne vozimo, nego da udahnemo, ponovo startujemo auto i krenemo polako. Sačekali ste nas tih minut, dva – šta sad. Bićemo bolji sledeći put.
Ili o osoboma koje se plaše da neko negde neće stati iako bi po pravilu trebalo. Da će biti nezgode i neko će biti povređen.
Slušate Umologiju, podkast u kom želimo da napravimo nove drajvere: putanje shavatanja i razmišljanja; poimanja sebe, svojih misli i emocija, ali i osoba i sveta oko nas. Da preispitujemo kako naša svakodnevnica utiče na dobrobit pojedinca. Da budemo dobro.
Ja sam Aleksandra Bučko, a u kreiranju ove epizode učestvovala je i novinarka Marija Marčeta.
Numera se utišava i uplivava u izjavu:
Jelena Tucaković: “Pa što to radiš?” “Pa lečim živce.”
Aleksandra: Jelena Tucaković radi u marketingu u jednoj velikoj kompaniji.
Slika 2: Jelena se plašila. Pa prestala.
Jelena Tucaković: To pre nekih 9/10 godina nije bilo zamislivo jer prosto vožnja je za mene bila jedna od najvećih prepreka u životu sa kojima sam se susrela. Nisam sklona tome da se nečega bojim ili da se lako predajem, ali tom strahu sam se zaista jako dugo onako predavala i puštala sam ga da bude jači od mene.
Aleksandra: A, da. Jelena svoje društvene mreže, tačnije Instagram i TikTok naloge, koristi da priča o strahu od vožnje. I o tome šta ona radi kako bi uživala u vožnji. I kako je taj strah preprobila. Jelena nije instruktorka vožnje, ali koristi svoje iskustvo kako bi ličnim primerom pomogla drugim osobama koje prolaze kroz iskustvo kroz koje je ona prolazila.
Jelena Tucaković: Uživam u vožnji. Iz više razloga jer to gledam kao neku mini terapiju i mini relaksaciju od svega gde sam sama sa sobom uglavnom, zato što zaista vozim sama od kuće do posla i tako dalje. To koristim da negde izduvam sve ono što se u toku dana akumuliralo, volim da pevam u automobilu i to je ono što propagiram na svaki mogući način. Smanjuje stres i negde odradi svoj posao. Znači iz naše perspektive je terapija i potpuno mi je lekovito i često se desi da dođem kući i kažem “Sine idemo negde!” “Mama, pa gde idemo?”- „Ma bilo gde samo da se vozimo!“, što ja volim da kažem put pod noge odnosno put pod točkove.
Aleksandra: Ukoliko ste vozačica ili vozač – koliko puta vam se desilo da vas intervira druga osoba u saobraćaju?
“Šta si sada to uradio?” “Gde voziš to?” “Šta radiš bre…?”
Budite iskreni, sebi u bradu. 😊
Postoji značajan broj naučnih istraživanja o strahu od vožnje – amaxofobiji i načinima njegovog lečenja.
Strah od vožnje može biti uzrokovan različitim faktorima, uključujući traumatična iskustva, poput saobraćajnih nesreća, opšti anksiozni poremećaj, ili čak genetsku predispoziciju ka fobijama.
Jelena Tucaković: Ako se vratim u te dane i onako tu ću se potruditi da budem potpuno iskrena i otvorena da biste mogli da shvatite šta je mene prosto dovelo u tu situaciju. Ja sam to dobila kao poklon za rođendan od rođenog brata, negde sa 17/18 godina sam počela da se obučavam i sećam se da me je pozvao i rekao sutra imaš prvi čas. Ja sedim u dnevnoj sobi i plačem kažem mami “Ja neću da vozim, ja stvarno ne volim da vozim, mene tone zanima.” I onako jako sam bila gruba i odbojna, i ne i ne i ne.
Susrećem se prvi put sa instruktorom vožnje koji je potpuno hladan, nezainteresovan. Ja pravim greške, ali negde nakon tih grešaka ne nailazim na to zašto su se greške desile.
I tako čas po čas, čas po čas ja pravim sve više grešaka. Neki od grešaka je bilo da sam pustila volan na sred prometne ulice, jer mi je golub išao u susret. Ja sam mislila da ću goluba ubiti, a mogla sam zaista da napravim svašta nešto i njegova reakcije je bila potpuno normalna pitao me je ” Šta radiš bre to?” Iako se mi nismo slagali, reakcija je bila na mestu, ali nakon toga nismo došli u situaciju da me pita “Zašto si pustila volan?” Jer bih možda progovorila. I tako sam ja izvozila tih 40 časova i rekla sam samo ovo da završim i nikad više u životu automobil da ne vidim.
I zaista od tog trenutka prošlo je dobrih 9/10 godina znači od 2007 do 2017 ja nisam htela ni pod tačkom razno da vozim.
Imala sam razne teorije od toga da nemam novca da kupim automobil koji želim. Od toga da ako ne mogu da vozim bezbedan auto, ne nov auto nužno nego neki koji je kao malo noviji neću da sedam.
Bio je avgust kada sam se onako prvi put susrela oči u oči sa svojom nemoću, mislim prosto nisam bila u mogućnosti da pomognem svom sinu da ga odvezem u bolnicu. Bila je oluja, bila je noć prosto i da kreneš pešaka još gore ćeš napraviti. Nakon toga bili su neki majstori u kući i ja kažem šta mi se desilo, kako mi se desilo i on mi kaže “Pa moja žena je instruktor vožnje, evo ti Anitin broj i pozovi je ti, ispričajte se.” Mene njegova supruga pozove da dođem kod nje u kancelariju i ja sam joj ispričala da se ja bojim, da mislim da će nešto da mi se desi. Ja ne smem da vozim dete u kolima, kako šta ću ja sad da radim. I ona kaže “Ajde ti uzmi neki dopunski čas, pa ćemo da vidimo.”
I ja uzmem te časove i kao prođe 10 časova, prođe 20 časova, 30, došli smo do 40 dopunskih časova i ona kaže: “Stani, ugasi auto, obezbedi auto!” Kaže: “Slušaj ja para više da ti uzimam neću, ti znaš da voziš, ajde ti devojčice lepo kupi kola kakva možeš i koliko možeš i počni da voziš. I tako stigne meni moj auto prvi. On je 100 puta stajao, meni su svi trubili oko mene, ne znam da dodam gas, ne znam kako, bukvalno ne znam gde je levo. Nakon toga ja godinu dana nisam dala nikome da sedne sa mnom u automobil baš iz straha da ne daj Bože. To sam uvek pričala, ako se nekome nešto desi, desiće se samo meni ja se nadam, neću nikoga ugroziti ni na koji način i to je onaj najveći strah da mi nekoga ne ugrozimo.
Povezano:
Krivica i sram: emocije koje nosimo, a nismo birali
Deca: želja, pritisak i FOMO
Podsve(s)t: Anksioznost ne mora biti negativna etiketa
Slika 3: Platforma za podršku
Aleksandra: E sada, kako od toga „Plašim se da vozim“ do toga da posveti svoje platforme upravo tome da promoviše razbijanje straha od vožnje.
Jelena Tucaković: U početku sam bila inspirisana negde svojom borbom i zaista sam htela da ispričam jednu priču o kojoj gotovo niko ne govori na način na koji se trudim da govorim iz perspektive iskustva.
Ja nisam tu da govorim o veštini vožnje, kako da voziš ili kako da naučiš da voziš. To rade zaista stručni ljudi to rade Instruktori, niti sam tu da govorim o tome koje su tehnike najbolje da se savlada strah, to rade psihoterapeuti/psiholozi i zaista ljudi koji su maestralni da nam u tome pomognu i zaista i to mi uopšte nije strano i to preporučujem kao mogućnost.
Aleksandra: Ono što je i nama i Jeleni važno jeste da podvučemo da Jelena nije instruktorka vožnje. Niti je psihoterapeutknjia da bi vam rešila ovaj problem. Ona jednosntavno kosti svoje socijalne mreže kako bi pričala svoje iskustvo i put: od osobe koja se plašila vožnje do osobe koja voli da vozi i vožnjom “leči svoje živce”.
Jelena Tucaković: Prosto širenje jedne šoferske priče, kako se ja šalim na jedan potpuno nov način i da prosto ova Tiktok zajednica me je naučila da smo zaista svi negde željni toga da nas neko zagrli, prigrli, da nas podrži, da nam kaže: “Pa možeš ti to, evo ja samo uspeo/la, zašto ti ne bi mogao ili mogla.” I mislim da na ovom svetu jako puno fali ljubavi, poverenja, vere i podrške.
Aleksandra: Već smo rekle da Jelena radi u marketingu
Jelena Tucaković: Meni je uzorkovanje nešto što mi je profesionalna deformacija.
Aleksandra: I ona kaže da joj se više od 5 hiljada ljudi javi – putem poruka ili komentara upravo sa nekim oblikom straha od vožnje:
JelenaTucaković: Strah da će se nekom nešto desiti, jako puno ljudi se boji šta će se desiti sa automobilom pa mi je neko poslao jako lep komentar kao “Pa nije kupio automobil mene, nego sam kupio ja automobil, samo da smo živi i zdravi i da je glava na ramenima, automobil najmanja stvar- kupićemo.”
Dosta ljudi se plaši i toga da pogreši. Meni su greške sastavni deo svakog života i svakog posla i svega što radimo, tako da meni to nije bilo mislim naravno, stane auto na uzbrdici. Naravno da daš pogrešan žmigavac to zna da napravi problem drugim učesnicima, ali Bože moj ako si uspeo da odreaguješ tako da to su one situacije, znači da će se nešto dogoditi nekome, da će ne daj Bože nekoga ubiti, da će ih neko ubiti, to je veća verovatnoća.
Svi kažu da je divljačka vožnja broj jedan kada se strahuje od vožnje.
Kod mene su na primer strahovi vezani za tehnikaliju u kolima, ja stalno mislim da nešto lupka, da nešto čuka, da će mi guma otpasti, da će pući, naravno kad voziš auto. Mislim sad vozim nov auto i to mi svi kažu “Lako je tebi voziš nov auto.” rekoh: “Da, sada, ali sam pet godina se obučavala na Pežo-u kome non stop neka elektronika smeta, javlja, pišti.” I prosto svaki put kad čujem onaj zvuk *tin* ja kažem “Jao, šta sad nešto je puklo, nešto…”, a zapravo to su stvari kojih se plašimo.
Ali najrazličitiji su strahovi, bukvalno ja ne znam da li sam se sa više opisa susrela na jednu tako prosto stvar kao što je strah od vožnje.
Aleksandra: Jelena kaže da ono što može da primeti sa radom na svom nalogu jeste da se čak u velikom broju slučajeva njoj zapravo javljaju žene da se plaše od vožnje, ali da ipak ima i mušakaraca, iako, kako kaže, oni teže priznaju da imaju strah ili problem.
Međutim, ima muškaraca koji se uvek javljaju u komentarima:
Jelena Tucaković: Da ohrabre žene, da daju neke vrlo korisne savete, tako da na primer kad god imam neku dilemu kako da rešim svetlo koje mi blješti od pozadi, duga svetla oni daju neke trikove i savete, oko zamene ulja, oko guma i meni je to sjajno i ono što sam primetila dosta instruktora mi se javlja i tu su negde počeli da menjaju svoj pristup kandidatima, mnogo više se priča, mnogo više se snima dok oni voze. Ima sjajnih instruktora koji me prate i kod kojih vidim onako vrlo kvalitetan sadržaj koji se negde oslanja na sve one komentare i dileme koje sam možda negde načela, a oni su to primetili, nadogradili i beskrajno sam im zahvalna na tome jer samo kroz deljenje iskustva i znanja mi zaista možemo da budemo od pomoći jedni drugima.
Slika 4: Prevazilaženje straha
Aleksandra: E sada, ono što je važno, a već smo to podvukli malo ranije. Jelena koristi svoje platforme, socijalne mreže, kako bi promovisala svoju priču prevazilaženja straha od vožnje.
Jelena Tucaković: Ono što je u mom slučaju preovladalo jeste moj karakter. Ja nisam neko ko se predaje i nisam neko ko tako lako odustaje. Kada sam se dobro ispričala sa Jelenom u sebi, odnosno sa tom uplašenom devojčicom, sve je nekako bilo mnogo lakše.
Kad sam shvatila, okej meni svaki dan treba 5 km- okej svaki dan vozimo 5 km od kuće do posla, ne menjamo rutu, ja sam bukvalno imala plan: kad nije gužva u saobraćaju da krećem ranije, da molim ljude da me puste ranije sa posla da bih ja mogla da se isparkiram i da ja krenem polako. I svi su imali razumevanja u tom trenutku. Tako da sam ja sebi napravila rutinu, disciplinu da i kad god me boli stomak posle vožnje, imala sam i vrtoglavice i kočenje u vratu znači sve to sam prepisivala strahu i rekla sam okej ajmo sad ponovo.
Efekat: pritiskanje dugmeta, paljenje muzike. Muzika se utišava i sagovornica nastavlja:
I onda sam u jednom trenutku uvela muziku i meni je muzika stvarno jako puno pomogla i ja sam naučila u kolima da vozim i kažem imam solističke koncerte u automobilu i meni to prija. I vidim da mi sve više žena piše: “Jaoj hvala ti na ovome sad sam uključila muziku pa sam izvezla.” To je to, to je neki lep osećaj koji bude tu da izgura prosto ono što je nelagoda, ono što je nešto što pokušava da nas ščepa i da nas natera da da odustanemo od toga.
Tako da, ako mogu da stavim neka tri saveta jeste da:
- Vozimo odmorni,
- Da pokušamo sebe na sve načine da opustimo, da radimo ono što nam prija, meni prija da je naravno muzika tu oko mene i,
- Kad god možemo, posebno dok nismo vešti vozači, ja sam gasila telefon. Znači nikada niko nije mogao da me dobije dok sam u kolima.
Slika 5: Podrška
Sandra Nikač: Ne mogu da kažem da me guraju ali nemam nikoga ko me odgovara od toga ili ko ima nekakav negativan da kažem stav prema tome. Takođe sa druge strane imam i potpunu slobodu i da odustanem od toga što se tiče tog okruženja. Ima ljudi koji me kažu “Probaj, ali to ako osetiš da možda ipak nije za tebe- slobodno odustani.” I tako da u tom smislu sam baš slobodna da radim šta god mi je volja, ali da ima i dosta podrške.
Alekasndra: Ovo je ponovo Sandra Nikač sa početka epizode. A tu je i Jelenina priča:
Jelena Tucaković: Oni su bili svesni negde tog mog straha, toga koliko se ja zapravo bojim vožnje i onda je to negde samo nadogradilo. Gledala sam kad god mogu da vozim sama jer podrška u mom slučaju je zaostajala jer ja imam oko sebe uglavnom profesionalne vozače, moj brat je profesionalni vozač, moj pokojni tata je bio profesionalni vozač i on je uvek govorio da si jednom nogom u grobu ili u zatvoru kada si vozač. On je onako bio vrlo strog kada je vožnja u pitanju. Tako da u mom slučaju emotivna podrška je izostala, ne iz neke potrebe da umanje moju želju da vozim, kada sam donela tu odluku, nego prosto onako iz nekog ličnog osećaja straha za moj život.
Aleksandra: Ukoliko ne voziš – život može da ti bude “zakočen”, pogotovo ako te posao ili neke druge životne okolnosti, takoreći, primoravaju da budeš mobilna ili mobilan. Jelena Tucaković je to primetila i radila na da prevaziđe. Takođe i Sandra Nikač, koja sada već razmišlja da razgovara i sa psihoterapeutom, kako bi došla do korena problema i prevazišla ga.
Sandra Nikač: Mislim da bi trebalo samo još nisam našla terapeuta koji se bavi ovom vrstom problema. Ali stvarno se osećam kao da mi treba stručna pomoć u svemu ovome, jer kao, probala sam sama mislim svašta nešto i dalje imam taj strah. Bukvalno evo sad kao hoću ponovo da krenem na časove i sve vreme pričam da meni stvari, treba mi instruktor koji je po mogućstvu i terapeut. Mislim što znam da neću naći ali u tom nekom eto smislu apsolutno da.
Aleksandra: Da, ponekad nam je potrebna pomoć osobe koja je stručna jer se iza nekog problema ili izazova zapravo krije još neki. Kao na primer anksioznost, strah od nemanja kontrole… Poenta jeste da treba da radimo na prevazilaženju naših strahova, ali, ne zaboravite jako važnu stvar: onda kada smo mi spremni za to. Ponekad uspemo sami, a ponekad nam je potrebna podrška i pomoć. I jedno i drugo je okej. Jer je rezultat na kraju isti: mi smo prevazišli nešto što nam je ometalo život.
Kreće numera
Dve glavne poruke ove epizode:
Jelena Tucaković:
- Vozimo odmorni,
- Da pokušamo sebe na sve načine da opustimo, da radimo ono što nam prija, meni prija da je naravno muzika tu oko mene i,
- Kad god možemo, posebno dok nismo vešti vozači, ja sam gasila telefon. Znači nikada niko nije mogao da me dobije dok sam u kolima.
Sandra Nikač: Stvarno se osećam kao da mi treba stručna pomoć u svemu ovome
Aleksandra: I to je u redu!
Izdiže se numera:
Aleksandra: Slušali ste podkast Umologija, podkast u kom želimo da napravimo nove drajvere:
putanje shavatanja i razmišljanja; poimanja sebe, svojih misli i emocija, ali i osoba i sveta oko nas.
Ovu epizodu su kreirale: Marija Marčeta i Aleksandra Bučko.
U ovoj epizodi bavili smo se temom straha od vožnje i kako prevazići taj strah, tako da podelite ovu epizodu osobi kojoj će biti od koristi, ili pak osobi koja se nervira kada vozi:
Zvučni efekti: Pixabay i Fabrika kreativnosti
Uvodna numera: Guitar Electro Sport Trailer – Gvidon Levkin/Bardyuzha sa Pixabay
Dodatna muzika: My Life (Main) – Zakhar Valaha sa Pixabay
Produkcija: Fabrika kreativnosti
Fabrika kreativnosti u svom radu koristi veštačku inteligenciju (VI): generički jezički model poput ChatGPT-ja, kao i programe za transkripciju. Svi alati VI koriste se isključivo uz nadzor novinarki, podkast producenata i potpadaju pod uredničku nadležnost kako bi se potvrdila istinitost podataka.
Poslušaj još i:
Traume se prenose: vizuelni podkast
Ljubav i seksulani život osoba sa invaliditetom
