U ovoj epizodi podkasta Umologija pričamo o transgeneracijskoj traumi, sa fokusom na porodičnu traumu i traumu kada je u pitanju nasilje u porodici. Analiziramo pismo iz 1973. godine u kom Marija piše svojim roditeljima kako će ostaviti supruga koji je nasilan, te da njihova mala ćerka Nada neće ništa dobro naučiti iz tog odnosa. Ovo pismo nam je dala Marijina unuka, Ana. Da li je Marija ostavila supruga? I šta se desilo sa njenom ćerkom – da li je preuzela obrasce ponašanja? Kako odnosi unutar naše porodice utiču na nas i naše odnose?
Tu nastupa psihoterapeutkinja Selma Baćevac koja svoj rad najviše fokusira na transgeneracijskoj traumi i njenom prekidanju.
efekat: timetravel
27.jun .1973.
Pismo (zvuk je kreiran tako da zvuči starinski, pomalo pucketa):
Dragi tata i mama,
Sad kad mi je najteže odlučila sam da vam napišem par reči, a pre svega da vam kažem da
sam primila vašu razglednicu i žao mi je što je vreme loše. Ovde je sve u redu, samo se
Nikola i ja stalno svađamo, iz dana u dan. On je toliko postao grub da imam osećaj da
će me i ubiti.
Kako sam ga nekada volela, isto tako sad osećam da ga mrzim. On prosto pronalazi svaki
dan razlog novi za svađu i uživa u tome.
Danas me je doveo do besnila pa sam i našu zajedničku venčanu sliku polupala i bacila.
Još uvek dok vam ovo pišem nerviram se. U sebi mislim možda je i bolje ovako nego da iz dana u dan se svađamo tako da se ceo komšiluk strese.
Nisam htela da do ovoga dođe, jer kad sam se udavala mislila sam da je brak ipak nešto lepše i bolje, ali nije tako kod nas, u ovoj kući, gde se čovek ne može ni odmoriti od vike i psovke bez razloga.
Sanja: Ovo pismo smo dobili u redakciju podkasta Umologija. Donela nam ga je Ana, unuka žene koja je ovo napisala, možemo da je nazovemo Marija. Naravno, ime Ane, kao i ostala koje budete čuli u pismu su takođe promenjena, jer nas je Ana tako zamolila.
Hajde za početak da upoznamo glavne aktere ove naše priče:
Prva žena, autorka pisma je baka Marija.
Sledeća je mala Nada, Marijina ćerka.
Treća generacija je Ana, Marijina unuka, koja je sa nama podelila ovo pismo.
kratka pauza
Kako nam je Ana rekla, pismo nikada nije poslato roditeljima, pronađeno je među bakinim stvarima. Marija nikada nije ostavila Nikolu. A obrazac ponašanja i nasilni odnosni sa parnterima ostali su i preneli se i na sledeće generacije. Zato ćemo čuti i psihoterapeutkinju Selmu, samo malo kasnije.
Aleksandra: U ovoj epizodi podkasta Umologija pričamo u transgeneracijskoj traumi, sa fokusom na porodičnu traumu i traumu kada je u pitanju nasilje u porodici.
Kreće numera "Milano – Driving cars onto mars"
Numera se utišava, novinarka:
Aleksandra: Slušate još jednu epizodu Umologije, podkasta u kom želimo da napravimo nove drajvere: putanje shavatanja i razmišljanja; poimanja sebe, svojih misli i emocija, ali i osoba i sveta oko nas. Da preispitujemo kako naša svakodnevnica utiče na dobrobit pojedinca. Da budemo dobro.
Numera "Milano - Driving cars onto Mars" se završava
Aleksandra: Transgeneracijska trauma je fenomen koji nas vodi u unutrašnje prostore porodične istorije, gde se emotivni teret prenosi s jedne generacije na drugu, oblikujući naše perspektive, obrasce ponašanja i često definišući naše životne puteve na načine koje možda nismo svesni. Transgeneracijske traume mogu da nastanu zbog ratova, ektremnog siromaštva, nasilnih i seksulanih zločina, zlostavljanja i zanemarivanja u porodici.
Transgeneracijska trauma obuhvata prenos emocionalnih i psiholoških i ponekad čak i fizičkih efekata traumatičnih iskustava s jedne generacije na drugu. Ovo može uključivati i često uključuje neprocesuirane emocije ili emocionalne reakcije, obrasce ponašanja i stavova koje su proizvoda trauma koji su naši preci živjeli. Jedna ključna karakteristika transgeneracijske traume je prenos osjećaja straha, bes,a tuge ili drugih jako velikih emocija od roditelja na njihovu decu.
Sanja: Ovo je psihoterapeutkinja Selma Baćevac. Na instagramu je poznata i kao Balkan mama therapy. Ona fokus svog rada stavlja upravo na transgeneracijsku trauma i njeno prekidanje.
Ulazak u svet transgeneracijske traume predstavlja složenu mrežu bioloških i psiholoških faktora koji oblikuju iskustva prenesena s jedne generacije na drugu. Biološki, istraživanja su pokazala da je moguće preneti “iskustvo”, stečeno usled traumatskih događaja, na sledeće generacije:
U jednom istraživanju grupa miševa je bila izložena određenom mirisu pre nego što su doživeli strujni udar. To je dovelo do prenosa straha na naredne generacije miševa. Na njihove direktne potomke – decu, pa čak i unuke miševa. Ova sposobnost prenosa traume na potomstvo otvara pitanja o našem biološkom nasleđu i njegovoj sposobnosti da nosi tragove prethodnih generacija.
Selma Baćevac: “Poteškoće u uspostavljanju i održavanju zrelih i dobrih veza, pogotovo između partnera, bračnih partnera, i tako dalje, to su po meni mislim ono što često vidim u radu sa ženama Balkana gdje osetimo ono što su naše majke osjećale i vidimo ono što su naše bake doživljavale u svome životu. Možda ne na totalno isti način ali slične načine, totalno slične načine. I to možemo da vidimo kao šablone te generacijske traume, multigeneracijske traume koja se prenosi znači iz koljena na koljeno kroz naš DNK kroz naše način kako odgajamo našu decu, kroz kulturu i kroz naše društvo, kako društvo utiče na to, kroz sisteme koje ulazi u životu naše djece.
Aleksandra: Kada je u pitanju fiziologija i biologija – hormon stresa, kortizol, jedan od ključnih pokazatelja da se trauma porenosi sa majke na dete.
Kako je kortizol, hormon za prevladavanje stresa, postao jedan od ključnih pokazatelja emocionalnog opterećenja prenetog s prethodnih generacija?
Delimo sa vama još jedno istraživanje: Istraživano je koliki je nivo kortizola kod dece majki koje su doživele neku traumu. Istraživanja su pokazala da je nivo kortizola kod dece majki koje su doživele traumu u detinjstvu je manji. Kod beba rođenih od majki koje su prošle kroz zlostavljanje, primećeno je da imaju neobično niske nivoe kortizola, što često može videti kod posttraumatskog sindroma.
Međutim, u svemu ovome je bitan i psihološki transfer. Roditelji koji su doživeli traumu često nesvesno prenose svoje reakcije i obrasce ponašanja na decu. Ova vrsta prenosa traume događa se putem priča, ponašanja i neizgovorenih stavova. Traume se prećutno prenose, ostavljajući naslednicima dubok emotivni teret bez jasnog razumevanja njegovog izvora.
Kombinacija biološkog nasleđa i psihološkog transfera oblikuje transgeneracijsku traumu. Iako je biološki impuls da se prenese iskustvo evolutivno opravdan, postaje problematičan kad se meša s našim svakodnevnim životom, često bez svesti o njegovom postojanju.
efekat: timetravel
Pismo: Ne bih želela da vas ovo moje pismo uzbudi i da dotrčite kući pod hitno, ali ja ovako neću više da živim, biću prinuđena da tražim stan, pa bilo gde i po kojoj ceni, ali ja ovako više neću da živim.
Napišite mi šta da radim, znam da vas nisam ni onda slušala kad ste mi hteli dobro, mislila sam da će tako i biti, ali sad priznajem da sam pogrešila. On je naprosto postao silan i svakim danom je sve silniji. Ne znam zašto je to tako, verovatno sam i ja kriva, ali ja to posmatram iz tog aspekta. Teror nikad nisam podnosila, pa ni sad neću, a vi moji roditelji ćete me razumeti, ako me on ne razume.
Selma Baćevac: Mislim da ove riječi „u ovome jako teško živjeti“ i „ja ne želim da živim“ „teror nisam nikada podnosila pa neću ni sada“. Prvo moramo da pogledamo sa jedne feminističke strane, koliko je baka bila snažna u svojim riječima dok je to govorila, ali onda pogledati na kulturu koja je možda dovela do toga da se naše bake ne razvedu od tako loših iskustva u svom životu ili brakova u svom životu. Kultura kod nas, pretežno ćemo tu da vidimo te šablone generacijske traume prvo, jer šta će ljudi reći, kako će to da izgleda po tebi sada udata pa više nisi udata, ko će te drugi željeti. Te stvari dosta potiču iz tih patrijarhalnih odnosa naših deda i očeva i naše cijele celokupne zajednice znači sada ću da se prebacim malo više na specifično, kako možemo to da vidimo u naše u našem svakodnevnom životu kako to izgleda transliteracija trauma, sa jednog kolena na drugo i kako se to prenosi.
Sanja: Ana, unuka Marije koja nam je dostavila pismo rekla nam je da je od svoje mame čula iste fraze koje je pročitala u pismu. Majka Nada je takođe završula u nasilnom odnosu.
Selma Baćevac: Ponavljanje istih destruktivnih obrasca u našoj ponašanja u porodici poput nasilja ili udati se za nekog čovjeka koji dosta liči na našega možda tatu, ili onako kako kultura od nas očekuje, naša ta destruktivna kultura. A isto tako nedostatak emotivne dostupnosti naših roditelja, koliko roditelj može da prihvati ono što dijete njegovo osjeća, i tako dalje. Kroz generacije, anksioznost, recimo ja kada pričam sa ženama Balkana anksioznost nam je glavna glavna emocija čini mi se nekada kada opisujemo naše emotivno stanja. Puno nas osjeća jednu veliku anksioznost koju smo gledale od naših mama pa naših baka pa tako nadalje koje su ustvari oprostite transgeneracijske traume, gde nismo o strahu dosta pričali, nije se imalo kada o strahu pričati jer smo uvijek u nekom tom preživljavanju bili.
Aleksandra: Da li je sve trauma ili se prenose i obrasci ponašanja? Kakav je uticaj našeg odnosa sa roditeljima i da li odnos naših roditelja može da utiče na naše emotivne odnose u odraslom dobu.
Za to su bitni stilovi vezivanja. Šta su ti stilovi i, ako smo upoznati sa njima, šta možemo raditi povodom toga?
Postoji četiri stila povezivanja: Jedan siguran stil i tri nesigurna. Siguran stil je, kao što i sam naziv kaže – siguran. On podrazumeva da su roditelji emotivno dostupni za dete, a time detetu daju i osnovu za formiranje budućih zdravih odnosa.
Selma Baćevac: Ukratko, stilovi povezivanja se u nama rode u prvih pet godina našeg života. Siguran stil povezivanja je kada roditelj je emotivno prisutan i dostupan svome djetetu više nego što nije. Znači ne moramo biti perfektni u tome svemu, emotivno dostupan roditelj je roditelj koji ima snage i razuma prvo za svoje emocija, da bude tu prisutan za svoje emocije pa da onda pruži prostor svome djetetu koje dolazi kaže „hej mama,tata potrebni ste mi za ovo“ i da se pomogne tom djetetu sa svojim emocijama. Ali to ne znači da sada roditelj pretera u svemu, bez ikakvih granica, bez ikakvih način da sprovedu jedan, jednu relaciju gde to dijete zna ovo je Ok, a ovo nije OK. I mislim da ovaj concious parenting, moderno roditeljstvo, često dovodi nas u pitanje šta to ustvari znači, šta je to sigurno povezivanje.
Aleksandra: A sigurno povezivanje, pre svega, podrazumeva ispunjavanje dve važne potrebe.
Selma Baćevac: Prvo je potrebu za povezivanjem, a đete svako koje se rodi ima potrebu da bude povezano sa nekim, ako a nadamo se da su to uvek roditelji i da je to povezivanje sigurno. Onda ulazimo u potrebu autentičnosti, svako dijete ima potrebu da bude autentično.
Selma Baćevac: Međutim kada dijete nije sigurno povezano za svoje roditelje, ono gubi tu mogućnost da traži autentičnost, jer povezivanje, taj atačment style, će uvek da traži sigurnost prvo, prije nego što se autentičnost pojavi. A kada nemamo sigurno povezivanje sa našim roditeljima onda se autentičnost gubi i potiskuje i zbog toga imamo osobe koje su recimo u 30im, 40 i 50 godina i stariji koji se boje da kažu šta žele, boje se da iznesu svoje mišljenje i bolje se da prvo sebi daju ono što njima treba da bi mogli biti tu prisutni svojoj zajednici. Imamo jako obrnut pogled na to sve, da se vratim sada na stilove povezivanja. U stilu povezivanja gdje nismo sigurno povezani imaju tri različita, i pretežno su vezani za anksioznost.
Sanja: Kada nemamo to sigurno povezivanje, onda dolazimo do ranije pomenutih nesigurnih stilova. Nesigurnih stilova povezivanja su anksiozni, izbegavajući i izbegavajuće-plašljivi. Mada svaki nesigurni stil ima svoje specifičnosti, uzrok nastanka, ali i posledice koje osoba vuće noseći ih su isti. To je emotivna nedostupnost u odnosu prema sebi i / ili prema drugima.
Selma Baćevac: Djeca u tih prvih pet godina su odrasla uz roditelje koji nemaju mogućnost da budu dostupni emotivno svome djetetu zbog toga što oni prvo nisu emotivno dostupni sebi. A to se dolazi ili pojavljuje u vezama kroz galamu, kroz nestrpljivost, kroz izbegavanje priče o emocijama, to su ti šabloni o kojima sam maloprije govorila. Kako se pojavljuje ta generacijska trauma. Ono što mi nismo dobili mi ne možemo pružiti sve dok ne vidimo da je to jedan problem a kad vidimo da je to problem onda počinje ta lepa psihoedukacija o svemu tome. Jako je bitno da roditelji znaju da i partneri znaju da samo zato što imamo možda jedno nesigurno povezivanje kroz naš život, u našem ranom detinjstvu, da to ne znači da se to ne može promijeniti. Jedno zdravo razmišljanje o ovom stilu povezivanja je da se ono mijenja kroz svaki dan, kroz svaku osobu koju upoznamo, da se ona mijenja i ono raste uz nas, a kada upoznamo osobu koja nam pruža sigurnost, kroz svoj sigurni stil povezivanja, naše telo automatski privlači to, uzima od toga i uči kako to da pusti samom sebi. Znači kako sam sebi da budeš dostupan, a roditelji koji ovo slušaju želim samo da kažem da nikada nije kasno to da se vidi i promijeni kod sebe i da uvijek ima prostora da da budemo bolji i i ne samo bolji nego prisutni sebi i svojoj djeci.
efekat: timetravel
Pismo: Jedino mi je žao male Nade, za koju sam se žrtvovala zajedno sa vama, i koju jako volim i koju sam htela izvesti na pravi put zajedno sa njim. Ipak, vidim da od toga nema ništa, jer ona ovako neće ništa pametno ni videti ni čuti od nas – sem vike i svađe, a do koje je došlo samo zato što on uvek podjebava, pravi se neki veliki muškarac. Valjda misli da sam ja navikla na to u našoj kući, kod mojih roditelja.
Aleksandra: Neki od znakova da je osoba preživela traumu (pa čak i da je, na primer, dete preuzelo obrazac ponašanja od roditelja koji ju je preživeo):
- Nedostatak poverenja
- Bes, frustracija ili razdražljivost
- Duboka nesigurnost
- Stid
- Anksiozni poremećaji i depresija
- Disocijacija i umrtvljenost
- Hiperbudnost
- Nekarakteristično ponašanje i gluma
Selma Baćevac: Sa dvije strane moramo to da pogledamo. Prvo, da iskoristim jednu prelijepu rečenicu moga mentora Gabor Mate, a koji govori “Traumu kada vidiš, uvek ćeš je biti svestan”. Kada pogledaš u traumu i kada je vidiš, tada je počneš isceljivati. Međutim nas nervni sistem, znači malo neurologiju da ubacim u naš razgovor, naš nervni sistem nosi sa sobom već predispoziciju neke sigurnosti. Kada smo rođeni kada počinjemo svijet oko sebe da razumijemo i gledamo, naš nervni sistem osjeti sigurnost u onome što zna, ne ono što je dobro za nas ne nego ono što zna. Tako, kada vidimo nešto da je možda ne baš dobro za nas, ali znamo kako kroz to da se ponašamo, to naš nervni sistem vidi kao neku sigurnost, neku lažnu nažalost sigurnost ali sigurno znamo da ako se to desi, ovako se kroz to mogu ponašati, preživjet ću to. Ali mi kada počnemo biti svjesni da ti obrasci te generacijske traume se baš pronalaze u našim interpersonalnim odnosima sa ostalima, a pogotovo sa našim romantičnim partnerima, možemo da vidimo koliko ta trauma u stvari dolazi tu lažnu sigurnost, u to šta je nama atraktivno.
Sanja: Jako važna poruka od Selme ako želimo da se prekinemo obrazac ponašanja i transgeneracijsku traumu:
I kada postanemo osveščćeni time najbitnije je početi nježno, psihoedukaciju da radimo.
Selma Baćevac
Sanja: Za lečenje traume, isceljenje, potrebna nam je barem jedna sigurna i čvrsta veza. Selma kaže da zapravo nije u tom momentu bitno da li je u pitanju profesionalac kao što su psihoterapeuti ili psiholozi ili koučevi. Mogu to da budu i prijatelji i romantični partneri – bitno je da pronadjemo nekoga ko nam daje sigurnost da budemo ranjivi.
Selma Baćevac: Tu nam je potrebna jedna sigurna i čvrsta veza, dosta je bitno samo naći osobu koja nam može dati sigurnost da ranjivo vidimo sve te dijelove sebe i koje vučemo kroz generacije i da sa njima jako nježno i sa samopouzdanjem radimo.
Kreće numera: Sémø - Fractured Timeline
Selma Baćevac: To dolazi s vremenom. Neće se to desiti preko noći, niti kroz 2-3 pojma koja vidimo ili traume koje vidimo, nego to dođe kroz vrijeme i integracijom tog znanja kroz tu psihoedukaciju koju smo naučili. Ulazimo u te sigurne veze sa tim sigurnim ljudima koji nam pomažu na specifične načine to da vidimo i kada vidimo sami sebe i pružimo sami sebi jedan prostor da budem ono što jesmo, autentičnost, autentičnost je u stvari ne potiskivati svoje emocije i svoje potrebe, a mi smo autentični kada možemo prvo kod sebe da vidimo i da to prihvatimo, i da se kroz to ponašamo, i da imamo osobe oko nas, koje će nas takve prihvatiti bez problema.
efekat: timetravel
Pismo: Za sada toliko, no primite puno pozdrava od vaše ćerke koja vas jako voli i poštuje, bez nervoze, jer do ovog je moralo doći. Ja bih se kad-tad sa ovim čovekom bez karaktera morala rastati. Pišite mi odmah, a nemojte doći zbog ovog kući, jer biće mi krivo da zbog mene, jedne obične vaše ćerke, pokvarite odmor.
Voli vas Marija
Selma Baćevac: Da ne postoji to generacijsko iseljenje, mislim da bi se dosta nade gubilo u naše čovečanstvo. Kao prvo, opet da se vratim na ovu jednu rečenicu, „kada vidimo traumu mi počnemo isceljivati traumu“. Znači potrebno je samo da postanemo svjesni da nešto što je se dešavalo kroz generacije samo zato što je tradicije li samo zato što je pod navodnicima kultura, ne znači da je dobro za nas. Tradicija se stvara iz generacije u generaciju nova, i možemo da budemo okej sa tim i to pogeldamo u oči i kažemo „hej ako ovo šteti meni,šteti mome društvu, šteti mome detetu, možda ovo nije ok“. Iako to nije OK možemo da pogledamo to malo i sa generacijskog pogleda, odakle je ovo počelo, zašto je ovo počelo, i puno puta ćemo vidjeti zbog čega – iz boli.
Te generacijske traume su prenešene iz tih mehanizma za preživljavanje jedni na druge. U istu ruku, mi dolazimo iz naroda koji je dosta toga prepatio, ali ipak smo i dalje tu. Jaki smo, čvrsti smo, znamo ko smo šta smo i jako mi je drago da u nama nosimo jednu mudrost, generacijsku mudrost, i kada vidimo te traume, mi isto tako vidimo i ovu mudrost i manje vremena kada provodimo u našem preživljavanju, mi tako rušimo te cikluse i onda unosimo ovu mudrost koju nosimo u sebi i tu mudrost koristimo kao razbijanje tih ciklusa koji nam više ne trebaju i stvaramo jednu puno ljepše i zdravlju emotivno sliku sebi i svom društvu i svojoj porodici.
Sanja: Važne poruke koje možemo da izvučemo iz ove epizode:
Trauma se prenosi sa generacije na generaciju. Za to je zaslužna biologija ili evolucija, kao mehanizam preživljavanja i prenošenja iskustva sa kolena na koleno, koje zapravo nije zdravo.
Ali se ona prenosi i psihološkim transferom – ponašanjem. (počinje numera Ardie Son - Brightest) Deca gledaju kako im se roditelji ponašaju i uče po modelu. Ne kopiraju samo pokrete ruku, već i načine izražanja pa čak i odnose unutar porodice.
Međutim, kao što je psihoterapeutkinja Selma Baćevac rekla: „kada vidimo traumu mi počnemo isceljivati traumu“. Za to je potrebno vreme i trud. Psihoedukacija, rad na sebi i sigurni odnosi koji nam dozvaljavaju da negujemo svoju autentičnost.
Ana, Marijina unuka, videla je traumu, uočila šablone ponašanja iz reči koje je koristila baka u pismu, u ponašanju mame, pa čak i u svojim odnosima. Zato je i krenula da razbija šablone, a zato je i podelila ovo pismo sa nama i vama. Da bi pričali o ovoj važnoj temi i počeli znanjem da isceljujemo transgeneracijske traume kod nas.
Možda je jedan od načina pričanja o ovoj temi i taj što ćete epizodu proslediti osobama za koje smatrate da im koristiti.
muzika se završava
Kreće numera Milano - Driving cars onto Mars
Aleksandra: Slušali ste podkast Umologija, podkast u kom želimo da napravimo nove drajvere: putanje shavatanja i razmišljanja; poimanja sebe, svojih misli i emocija, ali i osoba i sveta oko nas.
Ovu epizodu su kreirali: Sanja Đorđević, Sanja Kosović, Nemanja Stevanović i Aleksandra Bučko.
Posebna zahvalnica dizajneru zvuka Jovanu Živkoviću.
Završava se numera
Produkcija: Fabrika kreativnosti
Naslovna fotografija: Sanja Knežević/Novinarke protiv nasilja
