Raskidi

Raskidi odnosa, bez obzira na vrstu, izazivaju preispitivanje. Važno je postaviti zdrave granice i doneti informisanu odluku. Potražiti pomoć osoba koje nas razumeju. Razumevanje sopstvenih emocija i prihvatanje promena pomaže u procesu zaceljenja i pronalaženju novih puteva.

Aleksandra: Emilija je imala veoma blisku drugaricu, nazvaćemo je Lana. Lana i Emilija viđale su se skoro svaki dan. Kada je dan bio lep sedele bi u kafiću, šetale po parku, napravile piknik ili vozile bajs. Za njih nije postojala tabu tema, razgovarale su o svemu (i o teškim i o lakim temama). Emilija i Lana su često razgovarale o tome kako su se baš pronašle i pravile planove za budućnost, putovanja, izlaske i slično. Nakon nekog vremena Emilija je primetila kako se sve ređe viđaju jer Lana nije imala vremena. Emilija je u početku razumela, ali nakon 2 meseca počela je da se ljuti na Lanu. Nakon 3 meseca, Lana je Emiliji napisala da će se neko vreme posvetiti sebi i pauzirati prijateljstvo. Emilija je plakala i očajnički pokušavala da sazna zbog čega Lana to radi, ali Lana više nije bila stara Lana, postala je hladna i odsečna i nije želela da otkrije razlog prekida prijateljstva. Emilija i Lana ne razgovaraju ni dan danas.

Ovo je tema za koju ste nam pisali na društvenim mrežama da želite da obradimo.

To smo i uradili.

Aleksandra Rajčetić: Može da bude i u porodičnim odnosima. Kada kažemo da je neko raskinuo sa svojim roditeljima, ne mislimo na ljubavnu vezu, mislimo na primer na formu odnosa koja je do tada postojala, na način kako smo se ophodili jedni prema drugima. Ili kada neko želi da prekine kontakt iz raznih razloga sa svojom porodicom ili sa nekim članovima svoje porodice. I to možemo nazvati raskidom. Taj termin raskid je prosto tu da obeleži neko razdvajanje i da nam sugeriše da se nešto završilo.

Aleksandra: Ovo je Aleksandra Rajčetić, psihoterapeutkinja. Ovde objašnjava da zapravo kada se prekine bilo koja naša konekcija sa drugim ljudima – mi možemo to nazvati raskidom. To mogu biti ljubavne veze, prijateljske, porodične, poslovne… nije važno. Svaka veza može da bude prekinuta – od strane nas ili od strane drugih ljudi. Ponekad je to dobro za nas, ali to ne znači da bilo koja vrsta prekida, ne boli – bilo da je došla od nas ili ne.

U ovo epizodi podkasta Umologija preispitujemo upravo te raskide, neki autori i autorke ih zovu i mikro-smrtima. Da li postoje razlike kada prekidamo ljubavnu, prijateljsku, porodičnu ili poslovnu vezu, kako postaviti zdrave granice kada dođe do prekida i koliko društvene norme utiču na naš odnos prema prekidanju odnosa.

Kreće numera, optimistična, energična: Milano “Driving cars onto Mars”

Aleksandra: Slušate Umologiju, podkast u kom želimo da napravimo nove drajvere: putanje shavatanja i razmišljanja; poimanja sebe, svojih misli i emocija, ali i osoba i sveta oko nas. Da preispitujemo kako naša svakodnevnica utiče na dobrobit pojedinca. Da budemo dobro.

 Ja sam Aleksandra Bučko, a u kreiranju ove epizode učestvovala je i novinarka Marija Marčeta

numera se završava

Alekasndra: Imamo nekoliko delova u epizodi: O raskidima veza – šta oni donose, kako doneti odluku da li nam je taj i takav odnos potreban.

Zatim kako se nositi kada dođe do raskida odnosa, a mi nismo osoba koja taj raskid inicira – i kada se zateknemo sa emocijama kao što su tuga, bol…

I treći deo: kako raskinuti.

 Aleksandra Rajčetić: Najvažnije što sam naučila inače o raskidima i prosto gubicima ljudi, o  izbacivanju škarta iz života je da je to nekad zaista neophodno. I da ne treba da bežimo od toga da neko jednostavno nije dobar po nas, pa šta ako se družimo 20 godina, pa šta ako mi je ne znam roditelj? Pa šta ako smo išli zajedno u školu? Pa šta ako ja radim u ovoj firmi 100 godina? Pa šta? Ne znači da to mora da mi bude prijatno i posle toliko vremena. Ljudi se menjaju, situacije se menjaju. Evo i da se niko ne menja može i naš stav prema nečemu da se promeni. Prosto nešto više ne odgovara i to je u redu.

Aleksandra: Neki odnosi jednostavno neophodno je da se završe.

Aleksandra Rajčetić: Kada bismo poredili da li više boli da budemo bez tog nekoga ili sa tim nekim- ako je odgovor sa tim nekim onda je odluka zapravo bila dobra. Ali prvo moramo da sagledamo i jednu i drugu stranu. Što ume da bude jako teško.

Aleksandra: Još jedno važno pitanje kada govorimo o raskidima: Da li postoji razlika kada se završi ljubavni, porodična, prijateljski ili pak poslovni odnos?

Aleksandra Rajčetić: Što se tiče emocija, u suštini ne. Mi možemo da osećamo i tugu i olakšanje i sreću i nervozu i bol i kajanje i krivicu u svim odnosima koje smo završili. Da li zato što se pitamo da li smo učinili pravu stvar, da li zato što nam to zapravo ne odgovara, da li zato što je to i zbog nekih xy životnih okolnosti došlo do tako nečega. Samim tim u suštini je svejedno. Emocija je emocija, sad od zavisnosti koja je situacija mi ćemo se manje-više uvek isto osećati. Ako nas boli onda nas boli. Nije nam važno da li je drugarica prestala da nas zove na kafu ili nas je momak ostavio.

Aleksandra: Još jedna fora kada prekidamo odnose – mi nikada zapravo ne možemo da znamo, da budemo 100 odsto sigurni da li je ispravno da prekinemo određeni odnos.

Aleksandra Rajčetić: Svi mi imamo pravo da se predomislimo, svi mi imamo pravo da smo nešto zanemarili pri donošenju odluke. Da se nešto usput promeni kod te osobe. Znači ako smo razmišljali o tome da li bi jednog dana to moglo funkcioniše možda i dalje gajimo nadu da će moći da funkcioniše. Pa nas to tera, pod navodnicima „tera“ da se osećamo krivima ili da ponovo revidiramo našu odluku- šta sad raditi?

Aleksandra: Psihoterapeutkinja Aleksandra Rajčetić kaže da u suštini nema nekog trajnog, univerzalnog načina da kažemo- “E to je moja odluka – ćao”. I da je u redu da sebi damo malo prostora, pa čak i mogućnost da se predomislimo.

Aleksandra Rajčetić: Ali istovremeno da budemo jako svesni toga- da sad mi preduzimamo odgovornost za to što smo nešto završili. Ne možemo 100 puta nekoga da cimamo, da njakamo, da razgovaramo, da se predomišljamo. Zato što to zaista nije u redu ni prema nama, ni prema tom nekom.

Aleksandra: U čemu je ovde reč: moramo sebi da damo za pravo da pogrešimo i da čak i ako smo u jednom momentu doneli odluku da određeni odnos završimo – to ne znači da nismo pogrešili. To je prvo. Znači, imamo pravo da pogrešimo ili da se predomislimo. Drugo, jako važno: ne možemo da povređujemo drugu osobu, iznova i iznova zato što nismo sigurni i predomišljamo se.

Ukoliko želimo neki odnos da završimo – potrebno je da prikupimo informacije i da donesemo informisanu odluku.

Aleksandra Rajčetić: Kako da najpravilnije donesem odluku,da sakupimo puno informacija, puno relevantnih informacija, da razmišljamo o tome, da pustimo da odleži, da pitamo nekog drugog ko ima slično iskustvo. Prvo da sakupimo što više intela koji će nam pomoći da mi budemo što sigurniji u tu odluku, ali nije skroz realno da budemo apsolutno stoprocentno sigurni.  I 80% je dosta da bismo doneli i da bismo je primenili. Ali eto nek ostane uvek onih 20%- Šta ako se ti drugi faktori promene? Ja na osnovu, ne znam prolaska vremena, na osnovu toga kako se osećam nakon svega toga ipak počnem ponovo da razmišljam da li bi se mirila i ponovo pokretala neki kontakt.

Aleksandra Rajčetić: Nije problem da se ljudi predomislie oko raskida nekog odnosa, nego je pitanje zašto dolazi uopšte do toga ako je jedna odluka već donešena, na primer: obe strane su se složile da je to okej, nebitno da li se to kroz svađu ili nije kroz svađu, ali definitivno da je rezultat to da se mi više ne družimo, ne zabavljamo, ne radimo zajedno. E sad, zašto ja želim da obnavljam određene odnose koji su ikad doveli u životu do toga da ja poželim da ih, za početak, nema.

Aleksandra: Važno je da obratimo pažnju na okolnosti u kojima se prekid određenog odnosa desio. I da sebi postavimo neka pitanja kako bismo videli da li je u pitanju neki naš  obrazac ponašanja (ili te druge osobe ukoliko je ona prekinula odnos). Jer, vrlo često su u pitanju spoljašnji faktori koji utiču na to da se predomislimo, koji nemaju veze sa nama samima i našim osećajima.

Aleksandra Rajčetić: Da li to neki unutrašnji obrazac ponašanja koji ja nesvesno pratim? Pa mi treba da ga prvo definišem da vidim šta je to što ja od te osobe ipak ima? Šta je to što ona meni daje? Ko je to moj opet pod navodnicima „benefit“ od kontakta sa tim nekim? Da li on možda blago patološki, da li je to nešto sa čime sam ja navikao/navikla da se borim u životu i sad mi nedostaje, a nikad nije ni bilo dobro po mene? To je bio mali prasak toga da sam uspela to da razrešim i sad mi se vraća, kao regres. Treba i na takve stvari da obratimo pažnju zato što se često ljudi mire iz navike: „Ne znam šta ću od sebe, dosadno mi je, nemam s kim da se družim, nemam sa kim da putujem. Kako ćemo sad sa prijateljima, šta ćemo familijama da objasnimo?“

Aleksandra: Psihoterapeutkinja Aleksandra Rajčetić objašanjava da zapravo možemo sve jako lako da pojednostavimo:

Aleksandra Rajčetić: Kako da bacim 10 godina, 5 godina veze u Dunav? Pa lako, ako ti više ne odgovara onda to ni nije neka vezu u kojoj treba da budeš. Zato zvuči ovako u teoriji vrlo jednostavno, ali zapravo može u praksi da bude vrlo jednostavno. (kreće numera, mirna, pomalo napeta - Cinematic atmosphere score) Znači ako znam šta hoću, ako znam koju majicu hoću da kupim- što bih kupila neku drugu? I onda kada tako sebi napravimo neko poređenje sa tako nekim jednostavnim primerom, malo bude lakše za razumevanje.

Aleksnadra: Znamo da ukoliko se baš sada nalazite u ovakvoj situaciji mislite da to nije baš tako jednostavno i da treba jako puno stvari uzeti u obzir. I da taj odnos dugo traje, da nemate snage da stvorite druge odnose… Ali se zapitajte: da li vam zaista odgovara da budete u odnosu koji vam ne prija? Koji je toksičan i čini da se zapravo osećate loše?

završava se numera.

Aleksandra: Prekid odnosa donosi jednu promenu. Raskid bilo kakvog odnosa u životu mora sa tobom imati neku posledicu. Bilo šta što uradimo deluje dalje u budućnosti na naš život. Psihoterapeutkinja Rajčetić govori kako je stereotip, baš konkretno kada su u pitanju raskidi –  da moraju da budu bolni, da moraju da budu preplavljajući, da mora da postoji određeni (vrlo često duži) period oporavka, da bi tu trebalo nužno uključiti druge ljude.

Aleksandra Rajčetić: Vrlo često se dešava da se ljudi osećaju vrlo olakšano nakon tako nekih životnih situacija, a o tome se recimo jako malo govori. Kada sa klijentima razgovaram o tako nekim situacijama ja prvo pitam zašto je došlo do te situacije, to je najvažnije. Znači, moramo imati prvo neku podlogu. Dalje se dogovaramo šta je to predstavljalo u našem životu. Pitaš nekoga koliko mu je to značilo, šta mu je to donelo, kako se oseća. Jako često ljudi kažu „Jao, znate pa meni je bilo nekako lakše.“ Je li to normalno? Pa naravno da je normalno, što ne bi bilo normalno. Zašto mora nužno raskid nekog ljubavnog odnosa, ako će to da nam bude fokus, zašto to nužno mora da bude bolno? Možda je neko jedva čekao da skupi snage da ostavi nekoga ili je radio na tome da taj neko ostavi njega, sad imamo u oba pravca.

Aleksandra: Sada sledi deo za sve one koji dožive prekid odnosa, a nisu ga želeli.

Aleksandra Rajčetić: Recimo da je neko raskinuo sa nama mi sa time nismo bili saglasni i naravno šta ostaje posle toga? Ostaje jedna frustracija, ostaje bol, ostaje patnja.

Aleksandra: Šta je ono što mi možemo da uradimo? Možemo, naravno, da se pomirimo sa time.

Aleksandra Rajčetić: E sad kako se to radi? Na vrlo sličan način kao i druge stvari što pokušavamo da razumemo. Tako što ćemo podeliti to sa nekim želećemo utehu, želećemo podršku. To je nemoguće dobiti ako ne tražimo bar neverbalno, bar nekako između redova. Znači mi se nekome možemo obratiti. Opet kažem to ne mora da bude nikakav psiholog, to može da bude mama, drugarica, bilo ko, ko je spreman da sasluša i ko može da razume ono što nam se dešava. To je nešto što po automatizmu opušta ljude – da pričaju o onim stvarima koje su im važne i da oni budu saslušani, a ne da neko piča, a neko da klima glavom. To nije dovoljno. Takođe nije utešno nekome reći: „Jao dešava sa svima, proći će, biće to bolje…“ Jednostavno to ne teši toliko koliko mislimo. Nekako, neverovatno je koliko više teši da nekome ponudiš kafu, da ga pitaš kako je, da mu kažeš: „Dobro, znaš šta? Ti mene zovi ako ti se bude išlo u šetnju, na bazen, ajmo napolje…“ Nego da ispaljujemo te neke unapred pripremljene odgovore. Ljudima je lakše da budu među ljudima uvek. Nisu svi za povlačenje čak i kada jesu, prija nam prosto prisustvo drugog ljudskog bića.

Mi smo socijalna bića, nama je potrebno da osetimo makar nečiju verbalizovanu podršku nekoga. Znači ponekad je dovoljno ljudima da sedimo u istoj prostoriji sa njima, ja da kucam seminarski rad, a neko da kuva ručak. To je super. Prisustvo je važno. Da osećaš da je neko tu za tebe, a ne nužno da on mora da ima neki tekst koji će tebi olakšati ili da mi lično imamo neke korake koji će nama to olakšati. Jer ne mora da znači da će upaliti.

Ljudi jednostavno misle da bi trebalo da postoji neki PDF i sad tu imaš 10 koraka nakon što neko raskine sa tobom i kad to ispuniš tebi bude super-ne. Neko će uvek reći: „Ja ovo ne volim, meni je ovo katastrofa, ja se ovde sad osećam anksiozno, hoću nešto drugo. “ E, treba prilagoditi sebi, tu je caka. Ko hoće da sedi 10 dana u kući posle raskida neka sedi. Pustite ga, ne smarajte ga, ne jašite ga! Nemojte ga sto puta pitati! Treba ljudima da ostavimo mogućnost i odgovornost da kada osećaju da su spremni, tada da dele sa nama. Neće biti brže ako drugaricu pitaš 20 puta- Kako se osećaš? U nedelju dana. Nisi bolji prijatelj zbog toga.

Dajmo jedni drugima malo prostora, ne mora sve da se rešava sada i odmah.

Aleksandra Rajčetić, psihoterapeutkinja

Aleksandra: Važno je da budemo okruženi ljudima koji nas razumeju. Psihoterapeutkinja Rajčetić dodaje da ukoliko zaista osećamo bol  – Imamo dve situacije: jedna je da u nama samima osećamo tu bol, tugu… zbog situacije u kojoj se nalazimo, a druga je da bilo bi jako dobro proveriti da li smo mi adekvatno uznemireni u toj situaciji, odnosno, da li postoje neki faktori koji nas zadržavaju tu gde jesmo da se osećamo tako kako se osećamo i da li se to poklapa, to jest podudara sa onim šta mi zaista mislimo o datoj temi.

Aleksandra Rajčetić: Pošto ponekad, kada recimo ljudi raskinu sa nekim i onda drugarice, prijatelji, majka kaže: „Jao on ti je bio tako dobar, ona je bila tako divna, pa šta je sad njoj falilo, pa zar ne možete opet?“ Tu se produžava onda taj period našeg previranja i našeg razmišljanja o toj temi, jer postajemo nesigurni. Ispadne da naša okolina nešto vidi bolje nego mi sami ili na primer se osećamo da nismo podržani u tome što smo uradili. Naravno da bi smo svi voleli da donosimo odluke koje se apsolutno svima dopadaju, zašto? Da bismo zadržali kod drugih našu sliku o nama. To je jako važno to je naša prirodna potreba da se mi dopadamo drugim ljudima. Ali da bi tako bilo mi moramo prvo da se dopadamo sebi, to jest da znamo šta se nama dopada i onda je sasvim u redu da slušamo i tuđe komentare, da ih uzmemo obzir da kažemo: „Dobro, ako se tebi taj neko dopada ti ga vodi kući, meni nije odgovarao.“

Aleksandra: Bitno da mi znamo šta mi mislimo o toj temi. Ukoliko nas ta tema zaista boli, znači, nisu u pitanju spoljašnji faktori zbog kojih mi preispitujemo da li smo doneli ispravnu odluku, ili nas boli odluka druge osobe koja je raskinula odnos:

Aleksandra Rajčetić: Ako je to nešto što nas zapravo zaista tišti. I da mi ne znamo šta ćemo sa tim nekim emocijama. Ne možemo da izađemo na kraj. Kreće da nam remeti svakodnevicu, da utiče znači na kvalitet našeg života, da nam utiče eventualno na posao, na neke druge međuljudske odnose. Da smo rasejani, nismo prisutni. Da smo možda hajde pod navodnicima „naporni“, da stalno pričamo jedno te isto, a ne dolazimo ni do kakvog zaključka, ništa ne radimo na tu temu. Naravno da je jako pametno i sesti sa nekom drugaricom, drugarom ili kontaktirati nekog psihologa objektivnosti radi. Da se to iznese nekome detaljno i da se ponovo revidira da li možda samo stojimo zaglavljeni u mestu a ne moramo. Da li se ta priča u našoj glavi, taj scenario odvija od početka do kraja tako bezveze i u krug, a da recimo za time nema potrebe. Možda samo nekada u tim bolnim situacijama je potrebno mnogo puta da ispričamo šta se desilo, da bismo se i sami pomirili sa time, da bismo to nekako mogli da pustimo.

Aleksnadra: I još jedan deo: A ukoliko smo mi ti koji želimo da prekinemo određeni odnos?

Aleksandra Rajčetić: Najbezbolnije po nas je da mi donesemo odluku na osnovu opet kažem relevantnih informacija koje imamo o tome i naših osećanja. Znače da probamo čak i da prevrtimo neke imaginarne scenarije u našim glavama, kako bismo se potencijalno osećali kada bismo završili taj odnos- šta mi mislimo o tome? Šta nam je prva asocijacija?- „Evo sad smo raskinuli- šta ja sad mislim da li je bilo bolno ili uf ovo je bilo dobro, trebala sam ovo ranije!“ A šta će druga osoba i kako će druga osoba da se oseća, ne mogu da kažem da je to nebitno, ali je zapravo manje bitno nego ono kako ćemo se mi osećati. Zato što i da na najlepši mogućei najaltruističniji i najasertivniji način raskineš sa nekim- ti ne možeš da znaš kako će on prihvatiti tu informaciju, da li će da izdrami. I onda ispadne da sva ona tvoja priprema, gde si ti htela da ispadneš i kulturna i nežna- pada u vodu. Znači taj neko ima prava da reaguje i da se oseća u odnosu na tu situaciju kako god hoće kako god misli da treba. Znači samim tim mi ne možemo da izbegnemo da će nešto nekoga da povredi, mi možemo da se potrudimo da predupredimo taj momenat. Znači da ne vređamo, da ne vičemo, da ne bude iznenada, da ne znam pokrijemo eto, da nije u nekom periodu, recimo kada je taj neko dobio otkaz, neko mu je preminuo bilo šta. U suštini mi ne moramo ništa od toga da radimo, ali eto ako hoćemo da to bude što bezbolnije, možemo na taj način. Ali to i dalje ne isključuje mogućnost da će neko da bude povređen. Pogotovo ako taj neko ne deli naše mišljenje zašto se taj odnos sada raspada.

Aleksandra: Dve poruke iz ove epizode:

1. Raskidi odnosa su univerzalni i neizbežni: Raskidi mogu da se dogode u različitim vrstama odnosa – ljubavnim, prijateljskim, porodičnim ili poslovnim. Svaki prekid veze može biti bolan, bez obzira na vrstu odnosa, ali ponekad je neophodan za lični rast i dobrobit. Ljudi i situacije se menjaju, i često je bolje prekinuti odnos koji više nije zdrav ili zadovoljavajući, čak i ako je to teško.
2. Emocionalna obrada i postavljanje granica: Kada dođe do raskida, važno je kako se nosimo sa emocijama. Ukoliko dođe do neprijatnih emocija poput bola i tuge, potrebno je vreme za njihovo procesuiranje, a je znači tražiti podršku od drugih. Takođe, važno je postaviti zdrave granice i preuzeti odgovornost za odluke koje donosimo. Ponekad je korisno konsultovati se sa prijateljima ili terapeutom kako bi se donela informisana odluka o prekidu odnosa.

I, ne donosi svaki raskid bol i tugu. Ponekad donosi i olakšanje.

Toliko od nas u ovoj epizodi.

Ovu temu smo obradili, jer ste nam pisali da vam je važna. Pišite nam koje vas teme još interesuju.

I, pošaljite ovu epizodu osobi kojoj će značiti.

Nama će svaki vid vaše podrške značiti.

Kreće numera, optimistična, energična: Milano “Driving cars onto Mars”

Aleksandra: Slušali ste podkast Umologija, podkast u kom želimo da napravimo nove drajvere: putanje shavatanja i razmišljanja; poimanja sebe, svojih misli i emocija, ali i osoba i sveta oko nas.   

Ovu epizodu su kreirale: Marija Marčeta i Aleksandra Bučko.

Završava se numera

Zvučni efekti: Pixabay

Uvodna numera: Milano – Driving cars onto mars

Dodatna muzika: Cinematic atmosphere score3 – Musictown, Pixabay

Produkcija: Fabrika kreativnosti