(transkript epizode)
“Moja priča je da sam i student i novinar i da sam konstantno u pokretu i konstantno radim, ne zato što moram nego zato što želim. Generalno sam osoba koja je mnogo hiperaktivna i radoholičar sam, onako baš. Dosta vremena provodim ne samo na poslu, jer kao ok imaš radno vreme, nego i kod kuće znam dosta da čitam, da istražujem, da tražim druge stvari za rad, da provodim vreme sa psima, da provodim vreme sa ljudima, treniram tako da poprilično, konstantno imam neki užurban život”.
Aleksandra: Ovo je Isidora Martać. Ona je novinarka, ali razlog zbog čega ona priča ovu priču nije zato što je novinarka, već zato što ona, kada je pitanju porodica ima drugačije razmišljanje od onog koje je društveno prihvatljivo i koje se mnogim ženama, a i muškarcima prosto podrazumeva kao logičan smer i odabir u životu.
Prosto, završiš škole, zaspoliš se, pronađeš devojku ili dečka. Zabavljate se, verite se, pravite svadbu. Posle toga imate decu.
Isidora ne želi decu, ni brak.
Isidora Martać: Iskreno na primer ja mislim da bih dosta stvari karijerno proustila. Jer imam visoke ciljeve koji se jako teško ostvaruju i pogotovo u Srbiji iako bih dobila neku mogućnost u nekom momentu da to bude u inostranstvu, mislim da to nije toliko lako uraditi sa detetom. Jer ti detetu menjaš i sredinu i okolinu i potpuno mu menjaš životne okolnosti, a mali je i sam se teško navikava na svet i u tom trenutku gde živi, a kamoli kad ti naglo doneseš odluku da ga odvedeš negde drugde.
Isidora Martać: Sigurna sam da to zapravo može da se prilagodi sa decom, ali iz mog nekog ugla trenutnog – fleksibilnost i to vreme koje ti možeš da posvetiš sebi bez dece – je nekako sigurno bolje i ima svoje prednosti. Jer ti ne moraš da se prilagođavaš deci u smislu: kad on ide u školu, pa ja ne mogu da putujem, kad oni idu u školu, pa ja ne mogu da radim. Pa kad su kod kuće, ne mogu da radim od kuće ili ne mogu da sedim i da se opustim, ne moram da im se posvećujem. Tako da mislim da to ima svoje prednosti u tom nekom smislu da kad nemaš decu onda si nekako stoprocentno posvećen samom sebi i drugima se daješ u onoj meri u kojoj ti želiš da se daješ. Nemaš obaveza ni prema drugim ljudima osim ako ti sam to ne želiš.
Aleksandra: I vrlo često, kada neko to izgovori, a pogotovo žena, čujemo ono „to je tako divno“ i „ti ne znaš šta propuštaš!“
Da li osobe koje se odluče da urade nešto što nije društveno toliko standardno, na šta nismo možda toliko navikli, kao na primer da parovi nemaju decu – zaista „ne znaju šta propuštaju?“
Upravo zato, ovu epizodu Umologije smo posvetili tom FOMO osećaju, odnosno strahu od propuštanja – FOMO je skraćenica od Fear of missing out.
(Kreće numera, energična, električna gitara: Guitar Electro Sport Trailer – Gvidon Levkin/Bardyuzha)
Slušate Umologiju, podkast u kom želimo da napravimo nove drajvere: putanje shavatanja i razmišljanja; poimanja sebe, svojih misli i emocija, ali i osoba i sveta oko nas. Da preispitujemo kako naša svakodnevnica utiče na dobrobit pojedinca. Da budemo dobro.
Ja sam Aleksandra Bučko, a u kreiranju ove epizode učestvovala je i novinarka Marija Marčeta.
(Numera se utišava)
Strah od propuštanja
Ksenija Kolundžija: FOMO, u stvari strah od propuštanja, jeste razvojni i da nekako je očekujuće to da se mi upoređujemo sa drugima, imamo tu neku vrstu aksioznosti da nešto propuštamo.
On je negde onako jasnije definisan krajem 90-ih godina prošlog veka. I u stvari obuhvata anksioznost, odnosno strah da drugi ljudi imaju nešto bolje, imaju bolje iskustvo nego što mi imamo, da mi nešto propuštamo. Tako i dolazi do začaranog kruga jer se stvara ta anksioznost, pa onda mi postajemo nesigurni da li smo doneli dobru odluku, da li nismo. Stalno pratimo gde smo pogrešili. To je povezano i sa strahom od donošenja odluka, to nije onako simplifikovana stvar. Mnogo faktora tu utiče na razvoj baš ako govorimo o strahu od propuštanja nečega. Povezan sa tim da mi iščekujemo šta će nam se sledeće desiti, da smo nestrpljivi. Da recimo ljudi neki imaju doživljaj ako budem spavao ili se odmarao ili ne radio ništa- ja ću propustiti nešto. I to postane opterećenje za čoveka, onda dolazi do malo pada samopouzdanja, pa onda neuključivanja u nešto i tako. Znači on može da suštinski ima i neke posledice po mentalno zdravlje ali i ne mora.
Aleksandra: Ovo je psihološkinja Ksenija Kolundžija. Naša novinarka Marija ju je intervjuisala. Pričale su o strahu od propuštanja – generalno, ali i o strahu od propuštanja kada je u pitanju zasnivanje porodice.
Ovako:
Strah od propuštanja se uglavnom veže sa socijalne mreže jer upravo na njima možemo da dobijemo gomilu informacija od interesantnih događaja do načina na koje ljudi žive svoje živote i aktivnosti koje imaju. Sve to može da stvori osećaj da osoba nešto propušta. Da ne uživa toliko, da to gde je – nije toliko dobro.
Ksenija Kolundžija: Ja sam u mladosti imala to ono kad sam pozvana na primer na 2 žurke, pa ne znam šta ću, pa na koju da idem? Da li ću popustiti nešto ili neću? A onda u stvari kako se inače dešava sa tim tim strahom od propuštanja, odlučim se da odem na jednu, a onda mi u stvari nigde nije dobro. Zato što razmišljam o tome kako je tamo sigurno bolje i šta sam tamo propustila, a onda mi ni ovde nije dobro zato što sve vreme mislim o tome kako je drugima i da ja u stvari nešto propuštam. Tako da je taj strah od propuštanja nečega negde i normalan i očekuje se, ali on postaje problem kada to postane obrazac ponašanja ili kada prosto čovek bude preokupiran tim stvarima da nešto propušta i da je neko bolji od njega, da neko ima neka iskustva koja su bolja nego što su njegova i u životu, a i u određenom trenutku. Mislim da svi prolazimo kroz to.
Aleksandra: Jedna studija u časopisu Journal of Social and Personal Relationships istražuje kako se FOMO razlikuje među starosnim grupama, i ukazuje na to da mlađi ljudi osećaju FOMO u vezi sa društvenim krugovima, dok stariji osećaju FOMO oko porodičnih odnosa, što može uticati na odluke o porodici.
Povezano:
Svetski dan porodica u LGBT zajednici
Deca: želja, pritisak i FOMO
Sve naše kreativne blokade
Pritisak društva
Ksenija Kolundžija: Postoji određena struktura ličnosti koja je podložnija tome da razvije strah od propuštanja. Ali u poslednje vreme mislim da su i društveni pritisci poprilično snažni, naročito razvojem društvenih mreža. Ranije, dok nismo imali društvene mreže nismo ovoliko ni bili izloženi raznim događajima i nismo imali toliko uvida i na toliko raznih načina uvida u stvari u to šta se drugima dešava i gde smo mi u svemu tome. Tako da mislim da je višestruko to uslovljeno, ima nešto i do ličnosti, ali poprilično u poslednje vreme veoma snažan pritisak koji dolazi od društvenih mreža i praćenja društvenih mreža.
Aleksandra: Pritisak okoline, da.
Na socijalnoj mreži Redit, pronašli smo (nekoliko) konverzacija na temu „Kako ste shvatili da ne želite decu“.
Jedna žena ne želi da ima decu jer je videla kroz koje sve faze prolaze njene sestre: jedna dok se bori sa starateljstvom nad detetom, a druga koja zbog deteta ne spava.
Druga kaže da ne može da priušti sve što je detetu potrebno jer su, kako kaže, „troškovi za dete veći od troškova za hipoteku“.
Treća objašnjava kako joj je 33 godine i kako još uvek čeka taj majčinski instinkt koji traje „duže od tri minuta“.
Četvrta kaže da su njeni roditelji bili veoma loši. I ne krivi ih, jer „ih niko nije naučio da regulišu svoje emocije, da se nose sa stresorima, da imaju samovalidaciju i samosaosećanje“ i objašnjava kako zapravo ne želi da ima decu dok ne bude sigurna da može da vlada svojim emocijama. „Svako zezne svoje dete, ali ovaj ciklus transgeneracijske traume prestaje sa mnom“, napisala je.
Sa druge strane na istom tom Reditu postoji cela konverzacija osoba koje su zažalile što imaju decu.
Sa treće – postoji cela grupa ljudi koji nisu želeli da imaju decu ili nisu bili sigurni – dobili su ih i sada im je to najbolja odluka u životu.
Zapravo je to veoma individualna odluka svakoga od nas. I to što postoji pravilo sa kojim smo odrastali, a to je „završi škole, nađi devojku/dečka, venčajte se, imajte decu“ jer tako treba da teče život….
Jer: Zdravi ste, imate krov nad glavom, koliko parova se muči da ima decu, a vi ne želite. Zatim: Ko će se brinuti o vama kada ostarite, nemojte da budete sebični…
I Isidora nam priča o tome:
Isidora Martać: Od društva dosta postoje neke kritike i uglavnom imaš tu neku rečenicu koju ti kažu to ćeš da promeniš “Svi vi koji pričate da nećete da imate decu da ćete sutra imati sigurno”. “Kako možeš da ne voliš decu i da nemaš toleranciju prema njima? ” “I ti si nekad bila dete.” Najčešća rečenica koja mene jako, jako zna da izbaci iz takta, a od sredine nekako ako gledam roditelja. Moji roditelji su dosta fleksibilniji oko toga, dosta su shvatili da smo posvećeni pre svega sebi i karijeri i nekako našem mentalnom zdravlju, a malo manje tome da jurimo ka tome da imamo porodicu i decu. Sa obzirom da je vreme užurbano i potpuno ovako slobodno mogu da kažem ludo. Ali na primer kad pogledaš starije generacije naših roditelja će uvek da ti postave pitanje “Kada ćeš da imaš decu?” I skoro sam čak imala komentar od jedne komšinice koja je onako starija, žena koja je rekla “Obraduj svoje roditelje nemaš veće radosti nego da im doneseš unuče na svet.”
Aleksandra: I kako se Isidora nosi sa pristikom?
Isidora Martać: Generalno kao i sa svakim drugim pritiskom ja dosta guram stvari pod tepih i totalno skrećem pažnju sa sopstvenih emocija i sopstvenih iskustva, na taj način što ću da se fokusiram na stvari koje radim najbolje. Da li će to da bude posao ili će to da bude neki moj hobi tome ću da se okrenem kada ne znam kako da se izborim sa emocijama i pritiskom.
Isidora Martać: Nekako se trudim da budem blaga prema njima da ni njih ne uvredim, zato što i razumem i to njihovo gledište. Ali opet onda kasnije nekako ako odbrusim i dam neki negativan odgovor koji njima ne ide u prilog onda se nekako ja osećam kasnije loše i razmišljam iz tog pravca da li sam ja možda sebična i samoživa, jer sam donela odluku da ne želim da imam dete? Pogotovo kada mi uvek prođe kroz glavu okej možda neko nema mogućnost i ne može da ima dete, a želi, a ja sam osoba koja ima tu mogućnost, a ne želim.
Aleksandra: Do ovakvih preispitivanja dolazi iz najrazličitijih razloga. Od onih da nismo sigurni u našu odluku, preko straha od propuštanja do ovakvog osećanja upravo zbog pritiska koje društvo kontaktno nameće.
Zato smo i pričali sa psihološkinjom Ksenijom Kolundžijom na koji način društvena očekivanja i norme doprinose razvoju FOMO-a kod osoba koje ne žele decu.
Ksenija Kolundžija: 5, Na koji način društvena očekivanja i norme doprinose razvoju FOMO-a kod osoba koje ne žele decu.wav
Osoba koja ne želi brak i decu i sigurna je u tu svoju odluku i autentična je i živi u skladu sa tim, ona ni nema razvijen ovaj strah. Ovde se više dešava kada osoba nije sigurna kad je neodlučna, kad ne zna šta da radi ili nema tog trenutka mogućnosti, iz bilo kog razloga, da ima partnera ili decu. Tada dolazi do razvijanja ovog straha od propuštanja. Društvene i kulturološke norme u kojima mi živimo poprilično utiču na to. Sam strah od propuštenja inače po istraživanjima češći je kod muškaraca.
Kada pričamo o ovom strahu od propuštanja, a kada se nema dece ili brak, što je šire malo shvaćeno od straha od propuštanja – da, veći uticaj kulturološki i društveni je na ženama i one se često suočavaju sa različitim komentarima što unutar svoje porodice, što preko društvenih mreža kroz razne komentare da nešto sa njima nije u redu čim one neće decu. Da nekako ne pripadaju toj sad grupi kojoj bi trebalo da pripadaju. Kao žena u godinama određenim pa sad treba da ima decu kao njene drugarice. Ali se često dešava da žene koje iz nekog razloga tog trenutka nemaju partnera ili ne mogu da imaju decu zaista raviju taj strah od propuštanja ugledajući se na sad opet, ne znam, recimo grupu svojih prijateljica ili one sve imaju decu ili bračnog partnera, a ona nema. Tu može da dođe do razvijanja tog straha. Često se čak dešava da to nekako ima odraza na mentalno zdravlje te žene zato što ona počinje da razmišlja da je ona neadekvatna, da nešto sa njom nije u redu, pa pada samopouzdanje, pa postaje nesigurna, pa ima doživljaj da je neće prihvatiti. Počinje da izbegava, sad recimo, te sve neke skupove, gde se to nešto dešava što ona nema. I polako ako se to nastavi produbljuje, čak može doći do razvijanja i anksioznog poremećaja, a nažalost nekad i do depresivnog poremećaja.
Aleksandra: Psihološkinja Ksenija Kolundžija objašnjava da ako je osoba odlučila da nema decu i u redu je sa svojom odlukom FOMO se može javiti, kao preispitivanje. Međutim, ako je nesigurna i ako ne prevlada taj strah da će zaista propusti nešto zbog svoje odluke i to traje – može doći do problema poput anksioznosti i depresivnosti.
Odluke oba partnera
Aleksandra: Isidora Martać je sa svojim partnerom odlučila da ne želi ni brak ni decu.
Isidora Martać: Jer imamo to obostrano isto mišljenje.
Ksenija Kolundžija: Ako su oba partnera potpuno u redu sa tom odlukom da nemaju decu – tada njihova dinamika i nije narušena i oni funkcioniše u skladu sa tim.
Ukoliko jedan partner jeste za to da ipak ima decu, a drugi nije – tada može doći do recimo vrlo i eksplicitnih konflikata po tom pitanju, pa to može da rezultira i razilaženjem partnera ako nisu u skladu sa tim.
Ali ono što mi češće srećemo u praksi to je da jedan partner deklarativno prihvati odluku ovog drugog partnera da ima ili da nema decu. Ali se ne razgovara otvoreno o tome i tu dolazi do tako neke netrpeljivosti koja se sad odražava na različitim nivoima njihovog funkcionisanja, a u stvari radi se o tome da je nerazumevanja jednog ili drugog za odluku ovog drugog. Tako da može da utiče na dinamiku naravno to se često sreće u praksi.
Kako biti okej sa svojom odlukom
(Unatoč pristiscima)
Isidora Martać: Da se vodi svojim trenutnim osećajem i da nikad ni za šta nije kasno. Jer tu odluku uvek možeš da promeniš i to je skroz normaln, da ti možda i sa 40 godina kao okej, možda do 40-te nisam hteo/la dete, mislio/la sam sam da je super biti sam bez dece. Ali sad želim da imam neke potomke želim da imam neku decu, skroz je normalno da tad doneseš tu odluku jer toliko je medicina napredovala da ono ljudi dobijaju i u 40im i 50im godinama svoje prvo dete, tako da ono. Ok možda to jeste čudno za dete koje se rodi, jer kao imam znatno starije roditelje, ali isto toliko nema ni loše strane. Mislim da nekako više loše strane ima mlad roditelji, jer kao okej njemu je tada lakše jer ima više energije i lakše mu je da ishendla dete, ali vaspitanja tog deteta je mnogo teže nego kada imaš iskustvo i znanje i ono život koji ti je baš protekao kroz mnogo različitih faktora.
Aleksandra: Da bi bili u redu sa svojom odlukom (kakva god da je) važno je da preispitamo kakav je naš doživljaj u vezi sa tom odlukom. Psihološkinja Ksenija Kolundžija objašnjava, kada je u pitanju odluka u vezi sa tim da imao ili nemamo decu treba da budemo u redu sa sobom i sa tom odlukom:
Ksenija Kolundžija: Tada i neće doći do razvijanja ovog straha. Da nekako jačaju otpornost na sve pritiske koje su oko njih – uvek završavajući sa tim da su one dobre i adekvatne bez obzira na ono što okolina od njih očekuje. I nekako da prate svoj unutrašnji doživljaj. Mislim da je to najvažnije – ispratiti sebe, svaki doživljaj naš – ako donosimo neku odluku pod pritiskom već nam je signal da ćemo da radimo nešto protiv sebe u tom nekom smislu. Mislim da je to osnaživanje najvažnije u ovom procesu.
Aleksandra: Mislim da su ove dve poruke zapravo sjajne za kraj epizode. Vodite se svojim osećajem, ispratite sebe da li ste okej sa odlukom ili je donosite pod (bilo kojim) pritiskom.
Kreće numera, energična, električna gitara: Guitar Electro Sport Trailer – Gvidon Levkin/Bardyuzha
Aleksandra: Slušali ste podkast Umologija, podkast u kom želimo da napravimo nove drajvere:
putanje shavatanja i razmišljanja; poimanja sebe, svojih misli i emocija, ali i osoba i sveta oko nas.
Ovu epizodu su kreirale: Marija Marčeta i Aleksandra Bučko.
A preporučujemo vam da je i podelite jer je mnogo lakše kada podelimo svoja iskustva:
Zvučni efekti: Pixabay
Uvodna numera: Guitar Electro Sport Trailer – Gvidon Levkin/Bardyuzha sa Pixabay
Dodatna muzika:
Produkcija: Fabrika kreativnosti
Fabrika kreativnosti u svom radu koristi veštačku inteligenciju (VI): generički jezički model poput ChatGPT-ja, kao i programe za transkripciju. Svi alati VI koriste se isključivo uz nadzor novinarki, podkast producenata i potpadaju pod uredničku nadležnost kako bi se potvrdila istinitost podataka.
Poslušaj još i:
Mehanizmi odbrane
Šta je sreća?
