Prosjačenje – i kako da reagujem?

(Uvodna muzička tema – suptilna i melanholična, prelazi u tihi zvuk vetra i škripanje ulične klupe.)

Alekasndra: Trgovina ljudima – dve reči koje zapravo nose težinu sveta, a ipak često ostaju neizgovorene. U Srbiji je ovaj problem realnost koja se previše lako zanemaruje? iIi ostaje nevidljiva. O kojoj ne mislimo.

Oblici trgovine ljudima su mnogi, a neki od njih su: seksualna eksploatacija, radna eksploatacija, prinudni brak, prinuda na vršenje krivičnih dela, sajber trafiking, trgovina organima, viseštruka eksploatacija koja podrazumeva različite oblike kao i prinudno prosjačenje koji predstavlja poseban oblik jer su žrtve dominatno deca.

Vladan Jovanović: Ja volim i kažem da je svako prosjačenje zapravo prinudno prosjačenje.

Trgovina ljudima se smatra jednom od tri najprofitabilnije kriminalne aktivnosti, uz trgovinu drogom i ilegalnu trgovinu oružjem.

O njoj se najčešće govori kao o „visoko profitabilnoj i nisko rizičnoj delatnosti” jer se, s jedne strane procenjuje da se zarade trgovaca ljudima kreću u rasponu od nekoliko milijardi pa do 60 ili čak 500 milijardi dolara godišnje, a, statistički posmatrano, veoma mali broj njih završi na sudu i bude osuđeno na visoke zatvorske kazne.

U ovoj epizodi Umologije pričamo o deci. Umesto igre i škole, neki od njih su na ulici, prose. Ali, i o sistemu, koji treba da ih štiti.

Nama je teško kada ih vidimo, pa ponekad okrenemo glavu. Spustimo pogled. Ne znamo kako da reagujemo. Nekada damo pare ili kupimo nešto u pekari ili prodavnici.  

(Kratki prelaz – atmosfera grada, prolazak motora)

Kristina Topić: Brojke rastu, i već sada, do aprila ove godine, (Aleksandra: Sagovornica misli na april 2024. godine) imali smo više identifikovanih žrtava nego tokom cele prošle godine.
Organizacija u kojoj radim, ASTRA, postoji više od 20 godina i posvećena je iskorenjivanju svih oblika trgovine ljudima. Postoji ta nekakva misao, svi su nekako stava da nije trgovina ljudima toliko zastupljena nego da su neki drugi, neka druga krivična dela prosto zastupljenija.

Aleksandra: Ovo je Kristina Topić, asistentkinja za javne politike u organizaciji „ASTRA akcija protiv trgovine ljudima“.

Tim ASTRE vidi brojke drugačije zato što ove teme prati više od 20 godina, a ‘Srce Astra’ je tim koji pruža direktnu podršku žrtvama. Kristina nam priča o realnosti sa kojom se suočavaju svakog dana.

Kristina Topić: Deca su tu nekako osetljiva grupa s’ obzirom na svoj uzrast, stepen razvoja u kom se oni nalaze i u tom smislu su ona veoma ranjiva i ukoliko uzmemo situaciju da su deca koja se nalaze na ulici iz razloga ne prinudnog prosjačenja nego zato što su sa roditeljima u takvim životnim okolnostima da oni moraju da prose kako bi preživeli i oni se u toj situaciji u stvari nalaze potencijalno za neka druga lica, u situaciji da mogu da postanu žrtve trgovine ljudima iako nisu od strane svojih roditelja odnosno zakonskih staratelja prinudjeni da prose.

(kratka pauza)

Alekasndra: Dobrodošli u novu sezonu, četvrtu, podkasta Umologija.

Kreće numera

Numera se utišava, novinarka:

Aleksandra: Ovo je Umologija, podkast u kom želimo da napravimo nove drajvere: putanje shavatanja i razmišljanja; poimanja sebe, svojih misli i emocija, ali i osoba i sveta oko nas. Da preispitujemo kako naša svakodnevnica utiče na dobrobit pojedinca. Da budemo dobro.

Ja sam Aleksandra Bučko, a u kreiranju ove epizode učestvovala je i novinarka Marija Marčeta.

Numera se utišava i utapa se u izjavu:

Kristina Topić: Sad bih odmah volela da napravim tu razliku između prosjačenja koje je prosjačenje kao situacija u kojoj se odraslo lice našlo iz različitih razloga – da li je ostalo bez posla ili neki drugi socijalni faktori su uticali da ono završi na ulici, da živi na ulici i da je u situaciji da mora da prosi. Ali imamo onu drugu, a to je situacija kada neko primorava tu osobu da to radi i da toj osobi ili sav novac ili određen deo novca njemu, ukoliko je u pitanju organizovana kriminalna grupa.

Aleksandra: Ono što je Kristini važno da naglasi, razlika je između prosjačenja odrasle osobe jer se ta osoba nalazi u takvoj životnoj situaciji i, sa druge strane, prinudnog prosjačenja kada ceo ili deo iznosa osobe moraju da daju nekom drugom bilo da su to u pitanju roditelji ili organizovana grupa. Deca koja prose vrlo su često deo zapravo prinudnog prosjačenja. Novac koji dobiju ne ostaje njima, već moraju da ga daju nekome.

Vladan Jovanović: Razlika je nekako primetna i lako se može primetiti i same činjenice da je dete različita osoba od odrasle osobe. Odrasla osoba ima neke svoje prilike, neke svoje propuštene prilike, donosila je neke odluke, uključujući i pogrešne odluke. Jednim delom je sama odgovorna ili može biti sama odgovorna za stanje u kome se nalazi, jednim značajnim delom je stanje u kome se nalazi posledica strukturnih poremećaja i strukturnih nepravdi može se reći. 

(kratka pauza)

Dete je nešto drugo. Nekako tokom detinjstva primarne su makar dve stvari, to je igra i obrazovanje. Za razliku od odrasle osobe, tokom detinjstva najbitnije je, najbitnije je  obrazovanje, steći neko obrazovanje što je zapravo deca to ne razumeju i kada smo mi bili deca to nismo mogli da shvatimo sad zapravo, dugoročna celoživotna investicija. Ako je to dete tu onemogućeno time što njegova porodica nema mogućnosti, ne postoje uslovi za obrazovanje deteta za redovan odlazak u školu i tome slično, već se dete upućuje na neke druge alternativne vidove preživljavanja i uključuju se uključuje se u vidove marginalne ekonomije, siromaške ekonomije svoje porodice i članova svoje porodice onda ono osim toga što mu se oduzima od detinjstva, oduzimaju mu se lepi trenuci igre i dečije bezbrižnosti, time se zapravo detetu oduzima budućnost. Jer ne koristi detinjstvo za ono što je investiranje u budućnosti- to je obrazovanje.

(kratka pauza)

Razlika je u tome što je dete ranjivo, dete nema dovoljno moći da pokaže i ostvari, realizuje svoju volju i dete je kako god okrenemo žrtva prosjačenja, nemoguće je da dete bude u drugačijoj ulozi, ma koliko to naizgled to izgledalo to, je l’, moglo da nam se učini da tu nema ničeg prinudnog da je to sve stvar dobre volje, možda životnog stila ili kako već to pogrešno može se da se percipira.

Aleksandra: Ovo je Vladan Jovanović, pravnik i autor analize propisa i institucionalne prakse u Srbiji pod nazivom “Prinudno prosjačenje” koje je nastalo na inicijativu i u okviru projektne podrške udruženja ASTRA.

Inače, ovu analizu vam zaista preporučujemo, jer osim važnih informacija, ova nije suvoparna. Jovanović je i pisac, stoga Analiza počinje ovako:

“Na ulici, dospeo na niske grane, sedi prekrštenih nogu, sad na kartonskoj kutiji pošto ju je trganjem i preklapanjem pretvorio u ploču, sutradan na komadima tkanine koju su i miševi prestali da koriste nakon što im je poslužila za okot i san.”

Vladan Jovanović: U principu, ja sam u oblasti socijalne zaštite, porodično/pravne zaštite i u oblasti prava deteta jako dugo. To je više od četvrt veka, 30-ak godina. I onako kad hoću da budem iskren prema sebi, kažem da nikada nisam naučio više nego kada me je neko angažovao kao konsultanta. Tako da su zapravo to ogromne prilike za učenje nešto što čovek U prethodnom profesionalnom životu nauči, misli da razume je sasvim okej, ali to se dodatno materijalizuje i kapitalizuje kad se konkretan zadatak ima pred sobom.

Aleksandra: Kada smo krenule u ovu priču imale smo dva smera na umu:

Prvi je – na koji način i koliko mi možemo da pomognemo. Ovo nije prvi put da radim ovu temu, jer mislim da je veoma važno da se s vremena na vreme podsetimo šta uraditi kako bismo zasita pomogli, pogotovo kada su u pitanju deca. Da se ne osećamo loše kada prođemo pored osobe koja prosi. Loše jer nas možda nervira, okrivljujemo je ili pak jer nismo pomogli. Pa okrećemo glavu, a možda to osobu koja je prinuđena da prosi pogađa još više.

Drugi smer: gde je ovde sistem? Da li sistem pomaže, kako, u kojoj meri i da li on izneveruje osobe koje su u situaciji da prose. Ili još gore, koje su žrtve trgovine ljudima.

Vladan Jovanović nam je u razgovoru ponudio niz interesantnih uvida. Koji dodatno objašnjavaju ovaj problem i pomažu nam da ga još više razumemo. I da imamo više razumevanja za osobe koje su u situaciji da prose.

Priču delimo na 6 delova.

Prva je,