U devetom izdanju podkasta Podsve(s)t, autorka Anđela Andrijević sa psihološkinjom Jelenom Vukičević ispred EduCentra Beograd , razgovara o najvažnijim karakteristikama vršnjačkog nasilja i promenama u ponašanju adolescenata i tinejdžera, mitovima i iracionalnim uverenjima koji se javljaju oko ovog problema. Kao i o preventivnim aspektima vršnjačkog nasilja i konstruktivnoj ulozi vršnjačke podrške. Da, promene u ponašanju su neizbežan deo adolescencije, ali ne i bezazlen i većina ponašanja koju kako vršnjaci, tako i odrasli nazivaju „normalnom komunikacijom“, a ustvari ne samo da štete osobi koja trpi i osobi koja to nasilje vrši, već i „posmatraču“.
Ono po čemu je ova epizoda posebno važna i zanimljiva je razgovor sa tinejdžerima Đorđem Putnikom i Natalijom Jorgić o predstavi „Med, a bogami i mleko“ , koju su kreirali zajedno sa svojim vršnjacima, u produkciji Akademije zabave i umetnosti i režiji Maje Grgić.
„Normalna komunikacija“ ili nasilje?
Svaki drugi učenik u Srbiji je barem jednom doživeo vršnjačko nasilje. U 83% slučajeva u pitanju je fizičko, 74% psihičko i 3% seksualno nasilje. U 85% slučajeva žrtvi niko ne pomogne.
Zabrinjavajuće je da se mnoga ponašanja vršnjacima i roditeljima čine bezazlenim ponašanjem, a ne vršnjačkim nasiljem, koje je svesno, namerno, ciljano nanošenje štete slabijem od sebe. Oblici nasilnog ponašanja poput vređanja, ponižavanja, ogovaranja, ismevanja, često se previđaju i ne tretiraju adekvatno. Možda vršnjaci nisu svesni da nasilje nije samo taj najočigledniji oblik – fizičko nasilje, već i verbalno, psihičko, socijalno, seksualno, elektronsko, pa čak u poslednje vreme žargonski rečeno „fuš nasilje“. Psihološkinja Jelena Vukičević objašnjava šta to zapravo znači:
„To je jedna tendencija među tinejdžerima, da vrednuju svoje vršnjake kroz materijalna dobra koja poseduju i odnosno nekakvo diskfalikovanje svojih vršnjaka kada ta neka materijalna dobra nemaju. Pa čak postoje neke aplikacije koje omogućavaju deci da proveravaju da li je neka stvar, nešto što je u posedu vršnjaka da li je original, ili nije original. Deca su onda sklona da negde ismevaju tog drugara odnosno tog vršnjaka i da nekako čine da se oseća manje vrednim kao ljudsko biće, samo zbog materijalnog.To vidimo najviše po tom načinu na koji se upoznaju, a to je da se češće pogleda u patike, ili se pogleda prvo u patike, pa se dolazi onda do upoznavanja“ , naglašava psihološkinja Jelena Vukičević.
Socijalno isljučivanje vršnjaka
Ova vrsta nasilja je veoma česta i kod osobe koja je žrtva nasilja „udara“ u jednu od najosnovnijih i najtemeljnijih potreba u procesu razvoja – pripadanje vršnjačkoj grupi. Kao i u potrebu za moći, ne u negativnom kontekstu, već kako kaže psihološkinja Jelena, da smo važni, snažni, da upravljamo i odlučujemo:
„Socijalno isključivanje puno udara na te neke strukture ličnosti, ustvari na taj neki identitet koji je u procesu razvoja, posebno u periodu adolescencije. Tinejdžer, adolescent kad gleda kako su stvari u njegovoj vršnjačkoj grupi poređani i kakva je hijerarhija i da taj neko ko vrši nasilje je ustvari glavni, ili je najjači, njemu niko ništa ne može, ili je vođa ili dominira na bilo koji način nad vršnjacima, neka deca će imati potrebu da postanu kao on i ona i da nekako podlegnu tom nekom negativnom vršnjačkom pritisku kome su u tom momentu izloženi, a neka druga deca bi nekako se izolovala, postala usamljenija. U jednom takvom kontekstu dete ne može da zadovolji još jednu svoju potrebu, a to je potreba da bude nezavisno. Znači ono mora nekome da se pridruži, ono mora imati neki mehanizam i neki način koji ga može spasiti“, zaključuje psihološkinja Jelena.
Posledice vršnjačkog nasilja:
- Akutni distres
- Atak na ličnost, identitet, integritet
- Atak na lične granice
- Psihosomatske reakcije
- Narušena slika o sebi (samopouzdanje, samopoštovanje)
- Osećaj krivice, straha, usamljenosti
- Problematični oblici ponašanja
- Depresivne i anksiozne reakcije
- Narušeno kognitivno funkcionisanje
- Loša motivacija, koncentracija i neuspeh
- Niska tolerancija na frustracije
- Set bihevioralnih i emocionalnih reakcija
„Med, a bogami i mleko“
Da li je tinejdžerima sve med i mleko? Ili ipak imaju dosta poteškoća koje kako ni roditelji, tako ni školsko osoblje ne tretiraju adekvatno? Hajde da se na trenutak zapitamo, na koja vrata onda pokucati za podršku i pomoć, naročito ako su u pitanju tinejžderi koji trpe nasilje? I šta vršnjaci rade povodom toga? Kao jedan od koraka ka prevenciji, grupa tinejdžera kreirala je predstavu „Med, a bogami i mleko“ . Kako kažu glumci Đorđe i Natalija, sa kojima autorka u ovoj epizodi razgovara, važno je pogledati ovu predstavu, jer je iz ugla baš tinejdžera poziv i vršnjacima i roditeljima i obrazovnim, zdravstvenim ustanovama da se pozabave problemima emocionalnog i mentalnog zdravlja mladih i zapitaju se gde je zapelo sa prevencijom.
Skretanje pažnje na neke probleme koji su možda utihnuli, o kojima se ne priča toliko i koji se ne rešavaju i opcija da se aktiviramo na te teme i da rešavamo neke probleme koji su generacijski prisutni svugde. Mislim da trebaju ljudi da pogledaju kako bi možda shvatili koliko to nas dotiče i koliko zapravo neki od tih problema zapravo nisu mali problemi i da pokušamo svi da ili ih rešimo, ili umanjimo. Ima roditelja koji ne mogu da razumeju naše probleme, ne mora to biti konstantno razumevanje, već – tolerancija, da jednostavno shvate kao, aha, on/ona ima taj problem, možda ga ja lično ne razumem, ali se čini da je to problem toj osobi. Mislim da se mora što više probuditi svest o tome da bi se nešto promenilo.
Natalija Jorgić
Tinejdžer i jedan od glumaca ove predstave, Dorđe Putnik objašnjava zašto je postao vršnjački edukator i učestvovao u kreiranju predstave „Med, a bogami i mleko“:
„Želja da pomognem nekom barem da razume sebe, me je možda navela em na predstavu em da završim tu edukaciju za vršnjačkog edukatora. Mi maksimalno pokušavamo da pošaljemo poruku, da damo opciju i da damo ideju, a sad do publike je da oni shvate tu opciju crta ideju na svoj način i da iskoriste tu pomoć, sad zavisi kako shvate predstavu, ali ja mislim da širimo ideju o svesnosti mladih i starijih i generalno sad nas o problemima em mladih, em roditelja i kako su možda potencijalno rešivi“ , poručuje Đorđe.
Greške i mitovi o nasilju
Roditelji često svojim umanjivanjem i previđanjem nasilnog ponašanja tinejdžera i adolescenata upadaju u zamku i šalju zbunjujuću poruku da je taj neki oblik ponašanja okej ili „u skladu sa godinama“. Osobe koje trpe nasilje etiketiraju se kao krive, ili dobijaju komentare poput „za nasilje je potrebno dvoje“ ili „sam si kriv za to što ti se dešava“. Više o tome poslušajte u epizodi, a pre svega obratimo pažnju kako ne treba postupati sa tinejdžerima koji trpe nasilje:
Jedan od mitova je: „Rešenje za nasilno ponašanje je kažnjavanje tinejdžera“ . Psihološkinja Jelena Vukičević razbija ovaj mit:
Deca koja imaju problematične oblike ponašanja njima ne treba kazna, njima treba ustvari pozitivan pristup. Treba im sagledavanje njih kao dece i iza ponašanja, treba prepoznavanje njihovih potreba, želja, tih nekih nedozrelosti na emocionalnom planu, planu socijalnih veština i tu ih negde jačati i ići sa pretpostavkom da je dete ustvari dobra osoba, a da je to loše ponašanje samo nešto što je ustvari rezultat neadekvatnih alternativa. Znači ponašanje i osoba nije isto. Dete je dobro i prihvatamo ga kakvo jeste, a ponašanje je to koje je loše i na njemu radimo.
Psihološkinja Jelena Vukičević
Drugi mit koji je veoma čest među tinejdžerima je: „Prijavljivanje nasilja = tužakanje“. Evo šta psihološkinja Jelena kaže na to:
Postoji neka vrsta kodeksa vršnjačkog, kako oni kažu drukanje nije opcija i da to nekako govori o lošem karakteru i nekim manama osobe koja bi prijavila nasilje. To je dakle, nešto što je socijalno neprihvatljivo u toj vršnjačkoj grupi, iako suštinski kad pogledamo, objektivno i racionalno da li je ono prijavilo, ili nije prijavilo, taj sam čin prijave nije deo njegove ličnosti, nego nekih eto pogrešnih i takozvanih iracionalih uverenja ustvari o onome što se dešava. Na to dete koje je svedok nasilja, to nasilje može da pravi vrlo slične posledice po psihološko stanje, emocionalno stanje, ponašajno stanje, kao što to se dešava i sa detetom koje je žrtva nasilja.
Svest o prevenciji
Ako se pravovremeno i adekvatno ne reaguje na nasilje u smislu pružanja podrške, saosećajnosti, pomoći, razumevanja, podučavanja nekim alternativnim načinima za nošenje sa tim iskustvom ili alternativnim načinima da u budućnosti razrešavaju probleme koje imaju među sobom, kako je psihološkinja Jelena Vukičević objasnila, tinejdžeri i adolescenti ostaju ustvari bez niza životnih i komunikacijskih veština, sposobnosti asertivne komunikacije, onemogućava im se razvoj, otpornost. Zato je neophodno na nivou države i viših i nižih instanci stvoriti atmosferu nulte tolerancije na nasilje i propagirati načine prevencije na svim nivoima funkcionisanja.
Do sledećeg zavirivanja u „Podsve(s)t“ prenosimo vam reči autora Žižaka:
Preventivni programi učinkovitiji su kada su usmereni na učenike i kada se koriste interaktvine metode – diskusijske skupine, igranje uloga, odgovaranje na pitanje učenika, učenje asertivnosti i slične tehnike. Pritom je potrebno stvoriti atmosferu podrške, otvorenosti i prihvatanja, treba biti osetljiv za potrebe i preferencije učenika, budući da je školska okolina i klima u razredu jedan od najvažnijih činioca uspeha preventivnih programa.
Podkast možete slušati na sounder.fm-u, podcast.rs-u, Google podcasts i Spotify-u.
Produkcija: Fabrika kreativnosti
Podkast je nastao u sklopu projekta Local Media and Young Journalists Fight against COVID-19 Disinformation, koji su podržali The Balkan Trust for Democracy: A Project of the German Marshall Fund i USAID koji sprovodi Nezavisno društvo novinara Vojvodine.
