U desetom izdanju podkasta Podsve(s)T, autorka Anđela Andrijević sa specijalnom pedagoškinjom Ljiljanom Marković ispred EduCentra Beograd, odnosno stručnjakinjom u oblasti tretmana i prevencije problema u ponašanju, razgovara o najvažnijim karakteristikama antisocijalnog ponašanja, mogućim pokazateljima ovog problema i faktorima rizika.

Podatak Pokrajinskog zavoda za socijalnu zaštitu, za teritoriju Vojvodine za 2020. godinu pokazao je da je oko 1600 dece evidentirano u svim centrima za socijalni rad kao deca sa problemima u ponašanju i negde blizu 1000 dece je zabeleženo kao maloletni počinioci krivičnih dela, s tim što je trend u odnosu na prethodnu godinu porastao na 43%, što je vrlo zabrinjavajući podatak. Poseban fokus ove epizode usmeren je na negativan pritisak društva i etiketiranje ove populacije mladih, jer to može uticati na porast i nastavak problematičnog ponašanja. Važno je procenjivati i protektivne faktore i pravovremeno krenuti sa prevencijom, kako bi se sprečilo usložnjavanje problema i sprečila pojava ozbiljnijih oblika problematičnih ponašanja. Takođe se u ovoj epizodi apeluje na državne organe i institucije i skreće pažnja na nedostatak kontinuiteta zaštite i obezbeđivanje dnevnih boravaka za osobe koje su sklone problemima u ponašanju, ili su u riziku da ih razviju. 

Antisocijalno = delikvencija, kriminal i poremećaj ponašanja?

Ovi pojmovi često se smatraju sinonimima, ali to nije ispravno. Prema teoretičaru Friku, antisocijalna ponašanja se rangiraju od lakših konflikata adolescenata sa figurama autoriteta poput protivljenja, neposlušnosti, prkošenja, preko težih prekršaja društvenih normi kao što je izostajanje iz škole i bežanje od kuće. Pa sve do teških kršenja prava drugih, odnosno krađa, napada, vandalizama. Specijalna pedagoškinja Ljiljana Marković upoređuje ove pojmove:

„Sama činjenica govori da se to razlikuje od maloletničke delikvencije i kriminaliteta mladih, jer deca mogu da se ponašaju u suprotnosti sa društvenim i moralnim normama, ali ne moraju da krše zakon. Ono što je karakteristično za sve oblike antisocijalnog ponašanja, to je jedno odsustvo empatije i lične odgovornosti za svoje ponašanje, što ih često i vodi u takvo antiscoijalno ponašanje jer su fokusrirani na sebe i na svoje potrebe i zanemaruju potrebe drugih, tako da kada govorimo o maloletničkoj delikvenciji onda govorimo isključivo o deci koja su u sukobu sa zakonom, a kada govorimo o poremećaju ponašanju, to je ponašanje koje ustvari ima jedan kontinutitet. Prema definiciji SZO, barem tri oblika nekog problematičnog ponašanja mora da traje u kontinuitetu najmanje godinu dana da bi neko dobio uopšte ovaj dijagnozu poremećaja u ponašanju. Kod antisocijalnog ponašanja to ne mora da bude u toj meri izraženo, ono može da traje kraće. Antisocijalno ponašanje ako traje duže može da se pretvori u poremećaj u ponašanju koji kasnije može da vodi i u neke antisocijalne poremećaje ličnosti„, zaključuje pedagoškinja Ljiljana.

Pogledajte još i:

Društveno prihvatljivo vs antisocijalno ponašanje

Kada neki razvojni problemi akumuliraju i počinju da ugrožavaju i ometaju funkcionisanje razvoja mladih, tada se nazivaju problemima i poremećajima ponašanja koja zahtevaju socijalnu, pedagošku i terapeutsku intervenciju. A koja su onda ponašanja u opisu razvojne faze?

„Deca, mlade osobe imaju potrebu da se nekako odvoje i pokažu svoju samostalnost i nezavisnost u donošenju odluka u pravljenju nekih izbora, koju će muziku da slušaju, da li će farbati kosu, puštati kosu, da li će menjati stil oblačenja… To su sve neki načini kako oni istražuju sebe ko su, šta su, šta žele da postanu, kakvi su u određenim ulogama i to može da se smatra prihvatljivim.“

„Ono što je tu problematično, jeste što danas je sve niža uzrasna granica dece koja pribegavaju ponašanjima odraslih, a koja ustvari nisu prihvatljiva, ni društveno prihvatljiva – za decu od recimo 13-14 godina da zloupotrebljavaju alkohol, konzumiraju cigarete, drogu, da ulaze u seksualne odnose i to je nekako vrlo opasno za te mlade osobe, pogotovo što oni nisu emotivno dovoljno zreli da bi mogli da ulaze u takve situacije sa nekom dozom opreznosti, odgovornosti. Do vršenja čak i krivičnih dela. Najveći broj dece koja ulazi u ponašanja koja su u sukobu sa zakonom su između 16 i 17 godina, a sve to je opasno i smatra se neprihvatljivim“, smatra pedagoškinja Ljiljana Marković .

Faktori rizika

Da li ste čuli da se za neke mlade osobe kaže da su „adrenalinski tipovi“ koji vole da ulaze u rizične situacije? Kako smatra stručnjakinja Lljiljana, ukoliko tu svoju potrebu ne uspevaju da zadovolje na društveno prihvatljiv način: recimo bavljenjem nekim ekstremnim sportom, mogu se okrenuti kriminalnom ponašanju i razviti antisocijalni poremećaj ličnosti u kasnijem dobu. Na to da li će neka osoba da razvije antisocijalno ponašanje utiče više kombinovanih faktora rizika. Neki od njih su:

  • Porodični faktori (obrasci ponašanja u porodici, u kakvom okruženju dete odrasta, neadekvatni načini komunikacije koji vladaju u porodici utiču da se dete oseća nedovoljno vredno i da ulazi u u problematična ponašanja ne bi li tako sebi pokazalo da vredi)
  • Vršnjačka grupa (u zavisnosti od toga u kakvoj vršnjačkoj grupi dete provodi vreme zavisiće i kakve će oblike ponašanja da usvaja)
  • Društvo (nametanje vrednosti i ponašanja koja su društveno neprihvatljivo. Primer – vrednost obrazovanja, deca se u tome manje pronalaze, ne vide kao nešto gde prepoznaju sebe i gde mogu da se dokažu i pokažu)
  • Društvene mreže (u odnosu na prethodni faktor, vrednovanje na osnovu broja pratilaca, privida idealnog života, fokus rijaliti život i kako drugi reaguju na njih kroz društvene mreže – može da utiče i kako će dete da se ponaša i koje će oblike ponašanja da bira)
Neke od karakteristike problema u ponašanju i antisocijalnog ponašanja

Mit – „Simptomi“ Antisocijalnog = „Simptomi“ asocijalnog

Osobe koje imaju antisocijalno ponašanje krše norme koje je propisao krivični zakon, ili neke moralne, društvene norme. One na taj način ugrožavaju prava i bezbednost drugih ljudi i to je ono što je opasno kod antisocijalnog ponašanja. Najizraženije je odsustvo odgovornosti za svoje ponašanje, nedostatak empatije za druge, manipulacija, kako bi se zadovoljile sopstvene potrebe, bez obzira da li to šteti drugim osobama ili ne. Asocijalno ponašanje uopšte ne mora da uključuje kršenje bilo kakvih normi. Oni mogu potpuno da se ponašaju u skladu sa svim normama, ali oni vrlo vode računa o drugima, imaju razvijenu empatiju, osećaj krivice, odnosno griže savesti, odgovornost za svoje ponašanje i to je potpuno jedna drugačija problematika od antisocijalnog ponašanja.

Pedagoškinja Ljiljana Marković

Prihvatanje i podsticaj, ne osuda i etiketiranje

Adolescenti sa antisocijalnim ponašanjem, često su zbog svoje povišene agresivnosti, nerazvijenih socijalnih veština, odbačeni od strane vršnjaka i etiketirani od strane društva. Sredinski faktori mogu biti prediktori antisocijalnog ponašanja, a mogu i uticati na smanjenje mogućnosti socijalizacije i integrisanosti u društvu ove populacije mladih sa problemima u ponašanju. A koje bi postupanje bilo podsticajno za rizičnu populaciju mladih? To nam objašnjava stručnjakinja Ljiljana:

„Prihvatanje deteta takvo kakvo jeste, sa svim njegovim i problematičnim i neproblematičnim ponašanjem, razvijanjem lične odgovornosti, podizanjem nivoa empatije, ali to se radi upravo kroz menjanje njihovih stavova i uverenja, To traži jednu posvećenost i maksimalnu uključenost stručnjaka i intenzivan rad sa porodicom. I sveobuhvatan pristup, da u radu sa detetom obuhvatimo sva polja njegovog života, a to znači i porodicu i vršnjake i školu i njega kao ličnost i nekako kroz rad sa njima radimo upravo na tom razvijanju pozitivnog stava o obrazovanju pozitivnog stava o drugim ljudima, o pravima drugih ljudi, razvijanju tolerancije na različitosti razvijanju veština za kontrolu besa, za povećanje tolerancije na frustracije i sve ono što njih vodi u problematično ponašanje gledamo da korigujemo i da promenimo“, zaključuje pedagoškinja Ljiljana.

Dakle, ukoliko se pravovremeno reaguje, mogući su pozitivni pomaci kod osoba sa antisocijalnim ponašanjem:

„Mi smo do sada radili sa mnogo porodica, preko 800 porodica je sigurno prošlo kroz naš program. Većina je prošla sa jako dobrim rezultatima i došlo je do promene u ponašanju. Čak i kod onih mladih ljudi koji su bili otprilike – ovo je poslednja opcija ako vi ne uspete ići će ili u zatvor ili u zaštitu. Pa je došlo do promene i uspevalo se. Kada smo radili u Dnevnom boravku za decu sa problematičnim ponašanjem, radili smo jedno istraživanje koje je pokazalo da nakon godinu dana tretmana, nivo empatije je u značajnoj meri povećan u odnosu na ovaj početak tretmana i odnos prema kršenju bilo kojih društvenih, moralnim, pravnih normi je u značajnoj meri promenjen u smisliu pozitivnog, da su prestali da krše razne norme i da prihvataju pravila i da prihvataju ponašanje koje je prihvatljivo,“ objašnjava stručnjakinja za probleme u ponašanju, Ljiljana Marković.

Nedostatak sistemskog kontinuiteta zaštite – apel na državne organe

Gde je zapravo barijera u prevenciji? Zabrinjavajuće je što su problemi ponašanja sveprisutni i u školama i u porodici, na ulici, u parkovima, teretanama i slično, a Dnevni boravak koji je zbrinjavao mlade osobe koje imaju probleme u ponašanju ili su u riziku da razviju probleme u ponašanju, ne postoji od 2018. godine. To je kako ističe sagovornica Ljiljana, na državi da se pozabavi time, jer je za problematično ponašanje neophodno udružiti više insititucija za zaštitu ne samo deteta koje je prijavljeno kao mlada osoba sa problemom u ponašanju, već da se procene potrebe kompletne porodice.

Do sledećeg zavirivanja u „Podsve(s)t“ prenosimo vam reči naše sagovornice:

Ne postoji sistem koji nudi brigu i podršku takvim porodicama na dnevnom nivou, to je problem i zato imamo puno dece koja odu stranputicom zato što razviju takve oblike ponašanja, zato što prosto u nekim momentima nisu imali adekvatnu podršku. U našoj državi ne postoji sistem, koji bi takvu decu prihvatio! Bave se recimo udruženja građana koji imaju neke projektne atkivnosti, ali, to nije sistemski pristup, sistem aktivnosti, organizacija kako se to radi, ko se s kim povezuje, to ne postoji. Što znači da je to vrlo ograničenog trajanja. Broj ljudi je vrlo mali u odnosu na potrebe koje možda mogu da imaju priliku da se ukjuče u takve neke aktivnosti i promene svoj život.

Pedagoškinja Ljiljana Marković

Podkast možete slušati na sounder.fm-u, podcast.rs-u, Google podcasts i Spotify-u.

Produkcija: Fabrika kreativnosti

Podkast je nastao u sklopu projekta Local Media and Young Journalists Fight against COVID-19 Disinformation, koji su podržali The Balkan Trust for Democracy: A Project of the German Marshall Fund i USAID koji sprovodi Nezavisno društvo novinara Vojvodine.

Author

Related posts