U osmom izdanju podkasta Podsve(s)t, autorka Anđela Andrijević sa psihoterapeutom ispred Ubuntu centra, Stefanom Mitrovićem Jokanovićem razgovara o traumi, mogućim simptomima i posledicama kako u adolescentskom, tako i u odraslom dobu. Poseban fokus ove epizode usmeren je ka razvojnoj traumi i tome kako traumatsko iskustvo iz detinjstva utiče na ličnost i razvoj adolescenata i tinejdžera. Jer, u razvojnom dobu često nailazimo na zid ili neadekvatne reakcije i odgovore na naše psihološke i fiziološke potrebe. To često može da izazove traume koje se ispoljavaju na razne načine. Traumatizovane osobe vrlo često misle da nisu dopadljive okolini i imaju „proveru valjanosti“, zato je poseban naglasak ove epizode i na „razbijanju“ čestih zabluda i mitova. Takođe, ova epizoda je dobar korak ka destigmatizaciji samog problema traume, jer donosi priču koju je za ovo izdanje podelila javno i bez zadrške devojka Sanja Đukić.
Traumatska iskustva
Na svakih 100 odraslih osoba u Srbiji, oko 70 njih je više puta iskusilo barem jedan od oblika negativnog iskustva tokom detinjstva, a oko 20 njih je iskusilo četiri ili više oblika, pokazala je Unicefova studija istraživanja. Neki od višestrukih oblika koje za posledicu imaju traumatsko iskustvo su: psihološko zlostavljanje (26,3%), psihološko zanemarivanje (10,5%), nasilje u zajednici (37,7%).
Traumu možemo definisati kao neki događaj ili iskustvo koje preplavljuje naš centralni nervni sistem. U zavisnosti u kojoj smo fazi razvoja, da li smo na primer dete od godinu dana, ili odrasla osoba, traume se različito manifestuju. Iskustva poput saobraćajnih nesreća, svedočenja ubistvu, samoubistvu, silovanja, pljački, kako kaže terapeut Stefan, su iskustva koja se lako prepoznaju i jasno definišu kao trauma. Dok, sa druge strane neka su iskustva česta, intenzivnija i ona se ponavljaju, ali se o njima gotovo i ne govori.
„To su zanemarivanja fizioloških potreba, psiholoških potreba dece i to su stvari koje su dosta traumatične. Ako imamo određenu potrebu psihološku i dođemo kod svojih roditelja sa obrazloženjem da nam je zadovolje i ne dobijemo odgovor na to, jednom, pa drugi put, pa treći put, pa peti put, to iskustvo je prilično traumatično. Iako ga se čak možda i ne sećamo, jer smo imali tri godine recimo. Važno nam je negde kako naš nervni sistem određuje na neko iskustvo“, naglašava terapeut Stefan.
Šta može biti odgovor na traumu?
Gabor Mate, kanadski lekar i psiholog u dokumentarcu „The Wisdom of trauma“ kaže da sve ono što nije u redu sa nama, počelo je kao mehanizam preživljavanja u našem detinjstvu. Mate naglašava da se kao odgovor na traumu često manifestuju rizična ponašanja u adolescentskom, ali i kasnijem dobu. Psihoterapeut Stefan potvrđuje Mateovo shvatanje i ističe da je svaka reakcija koja nam je spasila život u tom momentu, zdrava. Jer je trauma zapravo iskustvo koje nije normalno. Ali, ono što može biti „nezdravo“ jesu odgovori na traumu, posledice i ponašanje. Najčešći odgovori na traumu koje smo sa psihoterapeutom Stefanom izdvojili su:
Neka vrste zavisnosti:
- Tabletomanija
- Alkohol
- Cigarete
- Zloupotreba supstanci
- Zloupotreba interneta
- Nezdravi odnosi
„Dosta ljudi koji koristi opijate razne su ustvari traumatizovani i ono gde društvo greši i baš Gabor priča o tome u svom filmu jeste da se fokusiraju na izlečenje narkomanije, alkoholizma itd. da, to jeste važno, ali ono ispod i zašto smo počeli, to je cilj tretmana terapijskog, znači fokus na traumu će nam pomoći da ustvari nemamo više potrebu da uzimamo opijate da bismo umanjili bol. Nezdravi odnosi su često odgovor na traumu, da ćemo da biramo odnose gde ćemo ustvari ponovo proživljavati traumu na ovaj ili onaj način. Ako smo odrastali u kući punoj nasilja i bili traumatizovani na taj način, velika je verovatnoća da ćemo nastaviti da biramo takve partnere kad odrastemo, ili prijatelje takve koji će na neki način da vrše nasilje“, ističe psihoterapeut Stefan Mitrović Jokanović.
Posledice razvojne traume
Ono što je često prisutno je razvojna trauma. Tokom odrastanja u različitim periodima života imamo različite potrebe i ono što nam je bitno je povratni odgovor na te potrebe. Možda zvuči smešno, ili banalno, ali sigurno se sećate onog dela kada odgurnete hranu jer procenjujete da ste dovoljno jeli. A šta se zapravo krije iza ovog primera, kao i koje su posledice trauma iz detinjstva u kasnijem dobu, pored disregulacije emocija, objašnjava psihoterapeut Stefan.
„Ako roditelj me natera dalje da jedem, ja tu učim ustvari da ne treba sebi da verujem da sam sit, nego mama zna da li sam ja sit ili nisam. I onda kada odrastem, neću znati sam da prepoznam svoje potrebe i neću verovati sebi. I iz tačke nepoverenja prema sebi dozvoljavam da se drugi ljudi ophode na ovaj ili onaj način. Ljudi prelaze naše granice, što je jedan od dobrih pokazatelja kada ne znamo da poštujemo svoje granice sopstvene, da smo traumatizovani negde. Ljutnja je nužna da bismo postavili zdrave granice. Zdrave granice su tu da nas sa sigurne distance možemo da volimo i sebe i drugu osobu. Ako su nas zanemarivali roditelji, onda ćemo birati partnere možda koji neće se posvetiti nama i našim potrebama. Često kada su deca zanemarivana preuzmu odgovornost da oni zbrinjavaju druge ljude. I onda daju drugim ljudima ono što je njima potrebno. I biraju takve parnere koji im ne vraćaju to zbrinjavanje, a traže od njih da ih zbrinu. Neminovno da će trauma da utiče na nas u odraslom dobu, samo je pitanje do kog stepena će to biti štetno i do kog stepena to treba da popravimo da bismo bolje funkcionisali“.
„Da smo traumatizovani, toga bi se sigurno sećali!“
Jedan od čestih zabluda i mitova je upravo ova rečenica. Psihoterapeut Stefan Mitrović Jokanović se ne slaže sa njom i „razbija“ je ovako:
Traumatizovani mozak, kada nam je nešto previše traumatično, mi se nećemo sećati ničega. Funkcija našeg mozga da nas zaštiti od takvih sećanja. Što ne znači da nismo traumatizovani, naprotiv. Često baš kada imamo rupe u sećanju, to je pokazatelj da je tu bilo traumatizacije. Zato što je mozak takav da ne može da nam napravi selektivno potiskivanje sećanja, potiskuje sve ono što je trauma i oko traume.
Traumatsko iskustvo može da dođe i pre našeg rođenja, a to se dešava ukoliko majka dok nas nosi doživi neko sopstveno traumatsko iskustvo. Isto zanimljiv podatak da se često dešava da ne možemo da vizuelizujemo taj događaj, a to objašnjava psihoterapeut Stefan:
„Tek od pete godine naš novi deo mozga neokorteks, kojim razmišljamo i koji nam služi za memoriju, za sećanje, za rasmišljanje, on se razvija do pete godine. Tako da negde do pete godine, ono gde jedino ostaju iskustva takva zapisana jeste u našem telu. Jer svaki put kad doživimo traumatsko iskustvo naše telo na neki način reaguje. Obično se zgrči, obično se stegne na određenim mestima. I kasnije, često kada radimo verbalnu terapiju, klijent ima osećaj nelagode, ima nešto što ne uopšte ne može da izgovori, ne zna šta je, ali ima grč u stomaku recimo. I onda mi kroz telesni rad dođemo do toga da je postojalo neko iskustvo koje se tad desilo“, zaključuje on.
Pristup traumi i destigmazicija
Važno je obraditi traumatska iskustva, ohrabriti osobu da najpre sebi osvesti traumu, a onda i podeli sa osobama od poverenja, prevaziđe taj osećaj krivice, stida i bojazan da će ponovo doživeti traumu. Od velikog značaja su načini intervencije i socijalni resursi, odnosno kako da kao društvo stvorimo prirodni zaštitni omotač i postupimo kako bi prevenirali ovaj problem koji je danas „nevidljiv“ i zanemaren. Zato sa vama delimo deo ispovesti hrabre devojke Sanje Đukić koja radi na sebi i prevazilaženju svojih trauma.
[bafg id=“1095″]Gde se beleži naša trauma i kako da je preveniramo?
Traumatsko iskustvo je lično i drugačije za svaku osobu, te je i pristup različit, resursi su drugačiji, terapija se kroji prema iskustvu. A mnoge psihoterapijske škole pomažu u tretmanu trauma. Manje više sve traume, koje smo preživeli možemo da zalečimo, a terapeut Stefan preporučuje sveobuhvatni pristup, psihoterapiju koja uključuje rad prvo na mentalnom delu, na verbalnom delu. Ali, ne smemo zanemariti telesnu reakciju, disanje, rad sa glasom, rad sa opuštanjem mišića i zone koja je ustvari ugrožena tom traumom.
Do sledećeg zavirivanja u „Podsve(s)t“ prenosimo vam:
Na svaku traumu ćemo iz nekog dela tela da reagujemo i svaka trauma će biti zapisana negde bukvalno u mišićima, u kostima, u faci, u koži, postoji prosto drugačija struktura u tom delu tela gde smo zapisali traumu. I ono što mozak ne zapamti, telo sve zapiše. U terapiji, oslanjamo na te zdrave delove, jer tu nam je snaga i iz te tačke zdravih delova zaceljujemo te nezdrave mehanizme koji su nastali kao odgovor na traumu.
Psihoterapeut Stefan Mitrović Jokanović
Podkast možete slušati na sounder.fm-u,podcast.rs-u, Google podcasts i Spotify-u.
Produkcija: Fabrika kreativnosti
Podkast je nastao u sklopu projekta Local Media and Young Journalists Fight against COVID-19 Disinformation, koji su podržali The Balkan Trust for Democracy: A Project of the German Marshall Fund i USAID koji sprovodi Nezavisno društvo novinara Vojvodine.