U sedmom izdanju podkasta Podsve(s)t, u kojem je tema prevencija suicida: autorka Anđela Andrijević sa sagovornicama razgovara o ovoj osetljivoj temi – „lampicama“ upozorenja, faktorima rizika i protektivnim faktorima ovog problema. Poseban naglasak usmeren je na mitove i zablude o samouistvu.

Psihološki apekt donosi psihološkinja ispred Centra Srce Aleksandra Filipović. Novinarka i aktivistkinja u oblasti mentalnog Milica Veljković koja je sa svojih šestnaest godina pokušala sebi da oduzme život, skreće pažnju na važnost razgovora sa osobama u krizi, pružanje podrške, kao i na način adekvatnog postupanja. O negativnim efektima i posledicama  koje mediji stvaraju neetičkim i senzacionalističkim izveštavanjem o fenomenu suicida, kao i o edukaciji i konstruktivnoj ulozi medija u prevenciji samoubistva, govori novinarka Anne Marie Alves Čurčić ispred inicijative „Za tebe važno je“,  kampanje „Pripazi na ton, pripazi na klik“, kao i kampanje #staviseumojecipele. 

Samoubistvo je drugi vodeći uzrok smrtnosti mladih, nakon saobraćajnih nezgoda. Unicefovi podaci pokazuju da oko 46.000 adolescenata oduzme sebi život svake godine. Suicidalno ponašanje se može definisati kao pokušaj osobe da umanji i eliminiše neizdržljivu psihološku bol koju oseća duži vremenski period.  Obuhvata pre svega suicidalne misli o samoubistvu koje su različitog intenziteta, trajanja i sadržaja. Kako psihološkinja Aleksandra Filipović objašnjava, u momentima krize osoba razmišlja kako bi bilo bolje da je nema, razvija suicidalni plan na koji način bi sebi oduzela život, kojim sredstvima i u koje vreme, da li bi se sa nekim pozdravila. Nakon toga, samoubilačko ponašanje obuhvata pokušaj suicida i samo izvšenje. Istraživanja pokazuju da su suicidalne osobe do samog kraja neoludlučne, što znači da u momentima krize postoji prostor za razgovor. Zato je važno rano oktrivanje problema i proceniti mogući suicidalni rizik, a socijalna podrška i stručna pomoć su od velikog preventivnog značaja. 

Rizik faktori i protektivni faktori 

Kada se procenjuje da li je neka mlada osoba pod suicidalnim rizikom, važno je uzeti u obzir faktore rizika koji povećavaju mogućnost pokušaja i izvršenja suicida. Psihološkinja Aleksandra Filipović izdvaja najčešće: 

  • Uzrast/ starost (mladi su zbog razvojnih izazova i impulsivnosti rizična grupa, dok stariji imaju izazove fizičkih oboljenja i izolovanosti)
  • Pripadnost/osećaj usamljenosti (ako su osobe povezane u nekim partnerskim ili bilo kojim drugim zajednicama manja je verovatnoća da će razmišljati u teškim momentima o samoubistvu)
  • Pol (Istraživanja pokazuju da su žene sklonije da pokušaju da sebi oduzmu život, a muškarci da na kraju izvrše samoubistvo) 
  •  Prošli pokušaj(ukoliko je osoba ranije imala pokušaje samoubistava, veća je verovatnoća da će kada se nađe u sledećoj krizi  opet razmišljati o samoubistvu)
  •  Neke životne krize, nepredvidivi teški izazovi i problemi
  • Mentalni poremećaji (zloupotreba alkohola i depresija,  posebno taj momenat da osoba ne vidi više nadu da će biti bolje, odnosno to beznađe
  • Fizička oboljenja (ako je neka osoba zbog tog fizičkog oboljenja prosto manje funkcionalna ili  manje samostalna. Isto tako značajno je i da li joj je bolest hroničnog toka)
  • Izloženost stigmi  (HIV  jedan od čestih rizik faktora za samoubistvo)

Pored rizik faktora, postoje i faktori koji štite osobu da pokuša ili oduzme sebi život, ali da kada je osoba u krizi ne smemo zaboraviti suicidalni rizik, kako objašnjava psihološkinja Aleksandra Filipović: 

Primetimo da osoba ima stvarno puno zaštitinih faktora u svom okruženju i u sebi samoj i pretpostavimo da zbog toga ona neće izvršiti suicid. Važno je da procenjujemo i faktore rizika i zaštitne faktore i to sve objedinjeno gledamo.  Kada osoba ima ciljeve za budućnost, kada ima određene planove, snove težnje, to će u određenoj meri da je štiti od celog tog suicidalnog spektra. Zatim, kada ima mrežu podrške,  vršnjačka podrška, porodična, partnerska, što je jača ta mreža podrške to je manja verovatnoća da će osoba da razvije tu neku suicidalnu simptomatologiju. Zatim doživljaj prihvaćenosti je jako važan. I dostupnost stručnjaka, znači da li osoba zna gde može da potraži pomoć, da li je osobi dostupan taj izvor podrške i pomoći. Takođe su jako važne neke kulturne i duhovne vrednosti, recimo često ćemo čuti da religioznu osobu štiti neko religiozno uverenje od toga da izvrši samoubistvo. Ili različite kulturološke neke priče“, zaključuje psihološkinja Aleksandra Filipović. 

„Lampice“ upozorenja 

Istraživanja pokazuju da osam od deset osoba koje su pokušale suicid prethodno je davalo neke znake okolini. Crvene lampice mogu biti promene u raspoloženju i ponašanju. Odnosno kada primetimo kod osobe koja je dinamična i otvorena ka drugima, da se povlači u sebe, da je nezainteresovana, bezvoljna, ima problema sa načinima funkcionisanja poput spavanja, ishrane. Obično znakovi upozorenja nisu sami za sebe odlučujući u tome da li će neko izvršiti samoubistvo, već je u većini slučajeva kombinacija više njih. Psihološkinja Aleksandra predočava koje su još promene kod suicidalnih mladih česte: 

Primećujemo da osoba ima utisak da će poludeti, da će povrediti sebe ili druge ili da nema kontrole nad svojim mislima i ponašanjem. Opterećeni su osećanjem krivice, stida, samomržnje i imamo taj momenat da se vraćaju na događaje iz prošlosti koje je nemoguće ispraviti, recimo žaljenje za nekim događajima kako je moglo biti drugačije. Mlade osobe često sređuju neke nezavršene obaveze vezano za fakultet ili za školu, raspoređuju značajne stvari po određenim kategorijama kome bi šta mogli da poklone, da daju, znači kroz sva ta neka ponašanja mi primećujemo da osoba ne želi da ostavi nikome te nedorešene repove.  Isto tako često se čuje u izjavama ili se vidi u ponašanju da osoba ima suicidalne ideje, ili misli, planove, to može da glasi tako što osoba kaže „toliko mi je teško da bi mi dobro došli baš ovi lekovi koje imam u kupatilu i neko može to da shvati kao polu šalu ili kao nešto što nije vredno pomena, ali je itekako bitno“, naglašava psihološkinja Aleksandra Filipović. 

Stigma i nedostatak podrške 

Teoretičari Tičer i Holis kažu da adolescenti često kriju suicidalne misli zbog stida i straha od osude, a stigmatizacija ih samo dodatno sputava da potraže stručnu pomoć. Takođe, istraživanja još pokazuju da 90% tinejdžera veruju da ih odrasli, pre svega roditelji ne razumeju i ne shvataju ozbiljno njihove žalbe i osećanja. Nedostatak emotivne podrške i razumevanja je devojku Milicu Veljković sa šestnaest godina doveo do ivice da pokuša sebi da oduzme život. Ljudima iz okruženja njena osećanja su bila prenaglašena, a samoj Milici bilo je teško da ih artikuliše, plašila se da ih objasni. 

„Suicidalne misli, nikad nisi dovoljno siguran da li će to biti shvaćeno ozbiljno, da li će neko samo reći pa nemoj, proći će ili šta god, to je uvek ta bojazan da će odgovor uvek biti nešto što neće validirati naša osećanja i sa druge strane napraviti još veći jaz ili otpor da se kasnije nekom drugom poverimo. U trenutku kada shvataš da se ti već duže vreme ne osećaš kao da pripadaš negde. Kod roditelja kada pokuša da se razgovara sa njima uvek bude ta strana neprihvatanja, ali isto tako pa gde su oni pogrešili. Nisam nalazila nikoga kome bih smela sad to da kažem, jer sam vaspitana prosto u tom duhu da ono što se dešava u kući ostaje u kući. Treba da kažete da vi imate neki problem koji može biti povezan sa tim i onda se uvek lepe oni epiteti da li ste normalni“, ističe aktivistkinja Milica Veljković. 

Linije za psihološku pomoć Linije za psihološku pomoć

Linije za psihološku pomoć

Razbijanje mita: Da li razmišljaš sebi da oduzmeš život? 

Zbog posledica skoka, Milica je zadobila povredu kičmene moždine i korisnica je invalidskih kolica. Njen je život spašen, ali borba i dalje traje. Kao volonterka Centra Srce pruža emotivnu podršku osobama na čijem je mestu ona nekad bila. Ona apeluje, kako na roditelje, tako i na vršnjake – da veruju osobi u krizi, prihvate njena osećanja, ne beže od prvog koraka, odnosno direktnog pitanja: „Da li razmišljaš sebi da oduzmeš život“. Jer ćemo na taj način – toplim i neosuđujućim pristupom graditi poverenje i siguran prostor. 

Nećete vi nikome dati ideju ako ga pitate da li razmišlja o suicidu i koliko često. Jednostavno, taj razgovor je nešto što se čeka i nekada će možda to biti prilika da osoba prvi put kaže da razmišlja o tome. Da je mene neko tada pitao, baš sam često razmišljala o tome, mislim da bih posle nekog vremena želela da razgovaram o tome, jer imate taj osećaj pročitane su mi misli, možda stvarno treba da kažem jer imam nekog ko razmišlja isto i ko bi mogao da mi bude saveznik, da mi pomogne prosto da se izborim tim.  To je onako dvosmerna ulica kojom mora da se ide, zato što znaš da kad postaviš to pitanje možeš da dobiješ potvrdan odgovor i onda će to biti neki okidač za sve iza, što je prouzrokovalo te misli. Da se ne plašimo jer ćemo možda osloboditi nešto što je trebalo da izađe i da ćemo biti tu da saslušamo, kažemo da ne znamo, da se nismo tako osećali i to je potpuno u redu,  a da smo tada bili tu i slušali nekoga ko do tada možda jako, jako dugo nije imao sa kim da razgovara.  

Milica Veljković

„Pripazi na ton, pripazi na klik“ i #staviseumojecipele

Kako bi apelovala na kreatore čiji medijski sadržaji uglavnom završavaju u rubrikama crne hronike, ali i na čitalačku publiku i ukazala na posledice senzacionalističkog i romantizujućeg izveštavanja, novinarka Anne Marie Alves Čurčićje pokrenula inicijativu #ZaTebeVažnoJe i kampanju „Pripazi na ton, pripazi na klik“.  Kao i kampanju #staviseumojecipele koja je pokrenuta u saradnji sa Mental hub-om – Psihološkim centrom za mentalno zdravlje u zajednici. 

Senzacionalistički način, tabloidni način izveštavanja o događajima koji uključuju tragediju, ljudsku bol, ljudsku patnju, može da ostavi dalekosežne duboke posledice što po aktere tih događaja, što po njihove bližnje, širu zajednicu, posebno po populaciju mladih. Molim što kreatore tih sadržaja, što čitaoce, da se barem na trenutak postave na mesto bližnjih osobe o kojima se piše,  da ste na mom mestu, da kada prolazite kroz traumu koja će vas obeležiti za ceo život, kada je vrlo upitno da li ćete naići na odg. podršku svog okruženja neposrednog, šire sredine, kada je upitno da li ćete potražiti stručnu pomoć, kada znamo da sistem podrške da postoji, ali daleko od toga da može da pokrije potrebe koje kao građanke ili građani imamo u slučaju da prolazimo kroz psihološke emocionalne izazove“, objašnjava Anne Marie.

Kako biste se osećali da ste u mojim cipelama? To je pitanje koje čini mi se svako od nas treba da postavi samom sebi, bilo da je tvorac tih medijskih sadržaja, bilo da je konzument  istih, pre nego što klikne, pre nego što šeruje, pre nego što ostavi neki komentar nad takvom vešću.

Anne Marie Alves Čurčić
Kampanja #staviseumojecipele pokrenuta je 18. aprila 2022. godine, a sa ciljem skretanja pažnje šire i stručne javnosti na posledice senzacionalističkog i tabloidnog izveštavanja o dogadjajima koji uključuju ljudsku patnju i bol. Kampanju su pokrenuli inicijativa Za Tebe #VAZNOJE i MentalHub

Konstruktivna uloga medija 

Samoubistvo i ljudska tragedija ne smeju biti vrsta tržišne robe koju možemo dobro da prodamo na medijskom tržištu. Ovakav način izveštavanja stvara Verterov efekat koji se opisuje kao talas oponašanih samoubistava podstaknut prikazom samog čina u medijima. Najveća posledica je upravo povećanje stope samoubistava, ali i kršenje na ustavom zagarantovana prava građana na privatnost i dostojanstvo.  Umesto izveštavanja o pojedinačnim slučajevima samoubistva, metodama izvršenja, plasiranja fotografija osobe koja je doživela tragediju, oproštajnih pisama, poželjno je da se informišemo. Jer, kako je novinarka Anee Marie naglasila, znanjem možemo rušiti predrasude i da je znanje ključni element jedne efikasne prevencije koja  nudi alternative i načine kojima se mogu prevenirati poteškoće mentalnog zdravlja. Mediji mogu imati veoma važnu ulogu u edukaciji, senzibilizaciji i formiranju stavova i ponašanja adolescenata i mladih i konstruktivnu ulogu u prevenciji samobistva i od adekvatnog pristupanja temi  deli nas samo nekoliko klikova: 

Budimo svesni da adolescenci i tinejdžeri, kao i mlade osobe kada se nalaze u suicidalnoj krizi, često nemaju informacije na koja vrata da pokucaju za pomoć. Vršnjačka podrška je jako važna u smislu da usmeri osobu na osobu od poverenja, člana porodice, školskog psihologa, pedagoga, lekara opšte prakse, terapeuta, psihijatra. Navodimo najvažnije publikacije, kao i besplatne linije za pomoć: 

Do sledećeg zavirivanja u „Podsve(s)t“: 

Na preventivnom planu, na nivou društvene zajednice, najviše se može učiniti smanjivanjem izolovanosti osoba koje ulaze u rizične grupe, organizovanjem različitih aktivnosti, grupa, zajednica u kojima će se svaka osećati sugurno i uvažavano. Podstiču se samo pozitivne aktivnosti, dok negativne koje neposredno  ili posredno utiču na pojavu samoubistva treba eliminisati. Uz to, veoma je važno razvijanje osećaja pripadnosti i izmena doživljaja „nigde ne pripadam.

Gordana Dedić, psihoanalitička psihoterapeutkinja, autorka knjige Suicid

Podkast možete slušati na sounder.fm-u, podcast.rs-u, Google podcasts i Spotify-u.

Produkcija: Fabrika kreativnosti

Podkast je nastao u sklopu projekta Local Media and Young Journalists Fight against COVID-19 Disinformation, koji su podržali The Balkan Trust for Democracy: A Project of the German Marshall Fund i USAID koji sprovodi Nezavisno društvo novinara Vojvodine.

Author

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.