Ljubav i seksulani život osoba sa invaliditetom

Aleksandra: Neki od problema kada je u pitanju ljubavni i seksualni život osoba sa invaliditetom jesu zapravo nedostupnost informacija i edukacije i stigmatizacija slike tela

Ograničen pristup seksualnom obrazovanju i informacijama prilagođenim osobama s invaliditetom može doprineti nedostatku svesti i razumevanja o njihovim specifičnim potrebama, željama i izazovima u oblasti ljubavi i seksa.

Takođe, osobe s invaliditetom mogu se suočiti sa društvenom stigmatizacijom svojih tela, što može dovesti do problema sa samopouzdanjem i uticati na njihovu sigurnost u traženju romantičnih i seksualnih odnosa.

Studentkinja Ana Jovčić sa nama deli na koji način je ona istraživala i edukovala se o seksu.

Ana Jovčić: Moram da kažem da slepi ljudi imaju manje-više ogroman pristup informacijama, što i dalje nije zadovoljavajuće. Postoji jako malo na primer adaptiranih video sadržaja tj. filmova i onda mi do informacija, pogotovo o ljubavi i o seksu, ne možemo da dolazimo putem takvih sadržaja pošto ne postoji audio deskripcija. Tek nedavno, pre godinu, dve, tri, možda malo više su i filmovi najobičniji rečimo klasici počeli da budu dostupni za nas. To je malo drugačije na stranom tržištu i na Netflix-u i tako dalje, ali hajde da kažemo u našoj zemlji itekako imamo tih sadržaja i da ne govorimo o filmovima za odrasle koji su nama pristupačni. Onda postoje neki razni drugi načini na koje mi možemo da dođemo do informacija. Sećam se da sam sa nekim prvim takvim sadržajem ja stupila u kontakt možda u sedmom/osmom razredu. Našla sam sasvim slučajno na nekoj polici „Seks za početnike“ to je knjiga Jasminke Petrović koja je jako korisna za sve tinejdžere, pa je tako bila korisna i za mene i za moje drugarice. Imali smo tu knjigu štampanu na Brajevom pismu i pošto je to tad bilo jako strašno i sramota čitati, onda smo se mi skrivale u sobi moje drugarice koja je bila tada u internatu, jer je moja škola bila internatskog tipa i onda smo onako krišom, šapatom iščitavale tu knjigu i saznavale neke stvari koje nam do tad nisu bile poznate. 

I negde pisana reč je nama bila prozor u svet. 

 Onda kasnije su došle na red neke druge knjige, neki drugi sadržaji, uglavnom su to teksualni sadržaji, gde mi možemo da prikupljamo informacije, pa onda kasnije sam saznala, mislim kasnije tokom tih srednjoškolskih dana, na primer za Vice, za neke sajtove gde osobe sa invaliditetom iz drugih zemalja iznose svoja iskustva gde ja onda uvidim da sve što se meni dešava manje-više je normalno. Onda, istraživanje sopstvenog tela je slično kao i kod osoba koje vide, prosto dobiješ informaciju od nekog drugog pa onda i ti malo nešto isprobaš, istražiš sebe. Prosto ja nisam mogla kao slepa osoba da gledam neke fotografije i znam kako normalno žensko telo, na primer, treba da izgleda da i ja u skladu sa tim stvorim sliku o sebi. 

Guglala sam naravno, bilo je komentara i tako dalje, ali pošto je moj negde svet slepe osobe jako fokusiran na druga čula, čulo dodira, ja sam imala tu sreću da sam jako bliska sa svojim prijateljicama i one stvarno nisu imale problem ni da im ja dodirnem grudi da vidim kako to treba da izgleda pa onda jako smo bile otvorene jedne prema drugima da kada bi jedna doživela nešto, da onda vrlo deskriptivno ume da to prenese ovoj drugoj, da znamo šta nas čeka. 

Da prosto ono što nismo mogli da vidimo, možemo da doživimo onako kako je nama potrebno, a to je putem reči, pa smo onda jedna drugu upućivale na knjige koje možemo da čitamo, sad nisu neke knjige. 

Ja studiram književnost, ali u ozbiljnoj književnosti ne mogu da dođem do informacija konkretno o seksu kako on treba da funkcioniše i kako treba da izgleda, znači to već odlazi u ozbiljnu pornografiju i negde sam ja tu morala da nailazim na neke jako užasne knjige koje su bolele dok ih čitam i nisam želela da ih čitam iz umetničkih razloga, ali zbog dolazaka do informacija jednostavno mi je bilo važno da ih pročitam, koliko god bilo mučno za čitanje, ali zarad stvaranja neke slike o tome kako to treba da izgleda i možda šta ja želim da isprobam i šta želim da saznam, da naučim, a da je nešto nestandardno i tako dalje, pa morala sam da podnesem tu vrstu žrtve. 

(efekat: uvodna špica za vesti)

Sanja: Još jedan problem: Nedostatak vidljivosti. Predstavljanje u medijima često zanemaruje romantični i seksualni život osoba s invaliditetom, što dodatno učvršćuje zabludu da ovi aspekti života nisu relevantni ili važni za njih ili pak:

Ana Jovčić: Mediji to ponekad umeju da prenesu, ali na jako negativan način. Recimo ako imamo par gde je jedna osoba sa invaliditetom, a druga bez, onda će mediji često ući u tu zamku. Kažu kao svaka čast toj osobi što se uopšte odlučila da ima vezu sa osobom sa invaliditetom. Kao da sad treba dodeliti orden za ljubav verovatno zato što hteli mi to ili ne, manje-više svi mi gledamo šta možemo da dobijemo iz nekog odnosa.  Ako neko misli da od osobe sa invaliditetom nemoguće bilo šta dobiti, na kraju krajeva da je nemoguć i seksualni odnos, da je nemoguće otići u bioskop i pogledati film. Kao što na primer većina ljudi misli što je donekle tačno da ja ne gledam filmove, pratim filmove koji imaju diskripciju. Znači ako su nekome filmovi jako važni, ako predstavljaju veliki segment nečijeg života i slobodnog vremena, verovatno će to biti negde problem da ta osoba uopšte želi da upozna slepu osobu. Međutim, možda ta druga slepa osoba, pošto ih ima, ja ih znam, prati filmove, ako ljudi smatraju da nemaju šta od nas da dobiju, naprotiv, da mogu da izgube, odnosno da izgube svoju slobodu. Ako oni misle da će nekome morati da menjaju pelene, da će nekoga morati stalno da vodaju za ruku, da će morati da se pravdaju drugim ljudima pogotovo svojoj porodici zašto su uopšte sa tom osobom. Ako još ta osoba nema dovoljno samopouzdanja da stane iza svoje odluke, da se zaljubila u osobu sa invaliditetom. Pa će se smatrati niže vrednom kao zašto sam ja sa osobom sa invaliditetom, a ne sa nekom vau devojkom ili nekim vau dečkom koji nema nikakav problem naizgled.  Onda je jasno zašto su oni u medijima predstavljeni kao heroji. Tako da ja tu ne mogu da zamerim medijima jer su mediji direktna slika, društva u kom mi živimo, ali postoje i primeri gde to apsolutno nije tako. Primeri su uglavnom takvi, jer zašto bi postojale veze u kojima najravnopravnije učestvuje osoba koja ima i koja nema invaliditet, da tu nema ljubavi, da nema zajedničkih trenutaka, nema ravnopravnosti. I na kraju krajeva obe osobe nemaju šta da dodaju. Tako da mediji bi trebalo da izbegnu da govore o nama kao o ljudima koji su manje vredni ljubavi i manje vredni veza jer direktno proizilazi iz stava da su ljudi koji su sa nama automatski heroji.

Tatjana Stojšić Petković: Mislim da taj senzacionalistički pristup dregadira OSI i njihove partnere jer ne treba to posmatrati kao sedmo svetsko čudo nego kao okej situaciju. Jedan članak  u novinama, stvarno ne mogu da se setim koje su novine u pitanju, ali nešto davno. Košarkaška utakmica mladića u invalidskim kolicima, a u publici je čak i bilo i privlačnih lepih žena od kojih su neke čak i njihove devojke. Znači kao strašno, neko je došao da gleda OSI koji igraju košarku pa je čak i zaljubljen u njih. Znači potpuno onako besmisleno. Kada to promenimo, da smo jednako važni u svim segmentima, onda će i seksualnost sama da se adekvatnije posmatra, ali dok to dočekamo, ne treba da zanemarimo sebe kao seksualna bića. 

(efekat: zvonce u školi)

Aleksaadra: Psihoterapeutkinja Tatjana Stojšić Petković daje konkretne predloge na koji način, a vrlo lako, možete da radimo na razbijanju stereptopa i iskuljivanja osoba sa invaliditetom, pogotovo u obrazovanju. U školama, zašto ne i od malih nogu?

Tatjana Stojšić Petković: Mislim da bi moglo i kroz građansko vaspitanje koje postoji u školama ali se jako malo pridaje tome. Nemamo ni neke kreativne radionice, to postoji na papiru. Mnogo bi moglo i kroz  veronauku, i kroz neke predmete tog tipa – izbornog, i kroz biologiju i kroz sve predmete, mi bi trebali da imamo mogućnost da izađemo iz tog okvira i da otvoreno pričamo o tim nekim temama koje su tabu, o tom zaljubljivanju. Zašto ne bi bila neka tema u čitanci da se devojčica sa daunovim sindromom zaljubila u nekog dečaka bez njega. Da ti stereotipi ne moraju da ne moramo da budemo međusobno. Da slepa osoba mora da ima slepog partnera, a onda društvo – jao kako će oni. Toliko je puno kontradiktornosti. Da ljudi koji ne čuju, koji koriste znakovni jezik, koji je često i njihov maternji jezik. Pa najlakše je njima, neka njih dvoje budu zajedno, šta ima sad oni da se mešaju. Znači katastrofa. Ta segregacija, odbacivanje, getoizacija, to je sve problem, a to sve može kroz obrazovni program da se rešava korak po korak. Naravno, treba ozbiljno raditi na prihvatanju, ne samo na prihvatanju kroz obrazovanje da neko nauči da čita i piše i računa, nego da imaju pravo na sve ono što ostala deca imaju prava da doživljavaju. 

Sanja: Studentkinja književnosti Ana Jovčić kaže da je u svakoj vezi imala neku ličnu pobedu. Što je veoma strava, kada učimo o sebi, svom ponašanju, svojim granicama ali i o odnosima sa drugim ljudima iz svakog odnosa koji imamo.

Ana Jovčić: Pojam zdrave veze je teško nekako dostići i kada imaš invaliditet i kada nemaš i važno je dostići neku zrelost. I sad neke moje lične pobede sam imala u svakoj vezi, koliko god da ona bila toksična, a nije da ih nije bilo takvih, verujem da ne postoji osoba koja nije bila u toksičnoj vezi, ne verujem u to. Ali u svakoj svojoj vezi ja sam pronašla nešto što je mene dodatno osnažilo. Štaviše, najtoksičnije veze su mene naučile šta ne želim i šta mi nikad više ne treba u životu i na šta ne treba da pristajem.

Ana Jovčić: Možda mi je najviše, najviše od svega pomoglo kada sam izašla iz jedne jako toksična veze pre godinu i po dana. Od tada se mnogo, mnogo toga promenilo u mom životu jer sam krenula na psihoterapiju i psihoterapija je trajala godinu i više dana. Traje i dalje ali ne u kontinuitetu kao tada kada mi je bila jako potrebna, kada sam iznela sebi neke stvari. Kada sam shvatila šta je tačno bilo toksično u toj vezi, šta je tu meni smetalo, šta sam potiskivala, na šta nisam smela da pristajem. Kada sam nekako počela da gradim bolje partnerske odnose, ali ne samo psihoterapija, ja sam u tom periodu upoznala jako bliske prijatelje. Nekako se zadesilo da kada se ta veza koja je bila toksična završila, u tom periodu sam ja krenula i na psihoterapiju, u tom periodu sam počela intenzivno da se družim sa tri meni jako važne osobe. Tu su se pojavili još neki ljudi koji su mi takođe postali dragi i ti ljudi su meni pomogli da uvidim negde svoju vrednost i da shvatim da ono što meni treba nije previše i da ne smem da pristajem na nešto manje od toga. Tu sam uvidela da je meni sasvim dovoljno da imam prijateljstva jer su mene ta prijateljstva toliko učinila srećnom. Toliko sam uspela da doživim stvari koje sam verovala da mogu samo partnerskom odnosu.

Aleksandra: Strah od samoće. Od toga da nismo poželjni. Od toga da ne budemo sami. Pogotovo u društvu u kom živimo gde se još uvek smatra veoma važnim udaja, porodica i važnosti ostvarenja sebe u tom kontekstu (što apsolutno nije tačno). A, kada je društvo okrenuto ostvarivanju povezanosti i intimnih odnosa sa lepotom i privlačnošću (po nerealnim društvenim standardima), onda se na problem i pritisak dodaje još jedan problem. Evo o čemu pričam:

Ana Jovčić: Tako sam ja negde sebe ubeđivala da je partnerski odnos okej i kada nije, ako na primer eto imam luksuz da sa tom osobom negde otputujem, a sada imam prijatelje sa kojima takođe mogu da putujem. Onda, ako sa tom osobom mogu da odem u restoran na primer. Tako neke obične stvari su meni bile vau, što apsolutno ne treba da bude tako, jer ja ne mogu sama da odem restoran, ne mogu sama da odem na putovanje i meni su bili ogromni benefiti iz tih veza. I onda kada sam stekla prijatelje koji imaju iste želje kao ja, koji imaju slične standarde za ljubavne veze kao ja, su mi rekli: „Hej, u redu je da ne želiš to i to.“ Jer sam ja pristala na razne stvari koje ne želim, zato što nisam želela da budem napuštena i verovala sam da moja vrednost direktno zavisi od toga da li sam u vezi ili ne. Sada da ne govorim da li sam u vezi sa osobom koja vidi ili koje ne vidi nekako sam celo moje tinejdžersko doba i kasnije se to produžilo, jer sam stalno bila u nekim vezama, čak i kad nisu bile dobre po mene. E onda se desio taj period kada sam ja naučila da prekinem vezu, da kažem dosta je, ovo nije to to. Ja sam verovala pre toga da ja nikada neću moći prva da stavim tu neku tačku da će to uvek biti neka druga strana. Jer sam ono zavisna od emocija, vezivala sam se jako lako. Imala manjak samopouzdanja i onda je direktno to povećanje samopouzdanja, usled spoznaje svoje lične vrednosti, usled spoznaje da mi ne treba partner da budem srećna. Ironično, kada smo shvatila da mi partner ne treba, ironično se dogodilo da sam počela da upoznajem kvalitetnije osobe.

Ana Jovčić: Srećna sam što sam i kroz rad na sebi kroz odlaske na psihoterapiju kroz razgovore sa prijateljima, shvatila da uopšte ne moram da sebi postavljam neke takve ciljeve jer je suština veze ljubav, a ne dokazivanje sebi koliko vredim. Naravno ja to nisam radila na nekom svesnom nivou više je to bilo podsvesno, pa bih ja sebe ubeđivala da neke stvari koje mi smetaju nisu toliko važne, kao mogu da pređem drugi ljudi prelaze preko gorih stvari, nešto na šta bih ja skrenula pažnju kao neku veću razliku. 

Aleksandra: Jako važna poruka, ali i ohrabrenje za samoljubav, koju sa nama deli studentkinja Ana Jovčić:

Ana Jovčić: Treba da naučimo da budemo sami i to ne samo, ne mislim samo na slepe ljude/na ljude sa invaliditetom, ali možda posebno na nas mislim, jer mi imamo manjak samopouzdanja da nas možda niko neće želeti. Pa kao ako me ova osoba ne želi ili ako ne budem pristajala na neke stvari ko zna možda dođe još neko gori, možda me niko više ne bude hteo nikada. Možda je ova osoba super zato što me hoće. To apsolutno nije istina. Jednostavno ne smemo da pristajemo na manje od onoga što čini dostojanstvo. I ako se više nikada ne pojavi neka osoba, čak i bolje nego da budemo sa nekim ko ne daj Bože, ne znam, vrši neke pritiske na nas u vezi, gde trpimo psihičko nasilje, fizičko ne daj Bože. Tako da hajde da prvo nađemo ko smo mi kroz psihoterapiju. Da nađemo prijatelje koji će stvarno iskreno da nam kažu: „Alo, ti vrediš mnogo više od te osobe!“  Mislim, ne treba mi sada da vredimo mnogo više od te osobe, ali vrediš više od onoga što imaš sa tom osobom u ovom trenutku i teži tome što  stvarno tebi treba. Nemoj da pristaješ na nešto na pola ili nešto jako loše, samo da ne bi bio sam ili ne bi bila sama.

(kratka pauza)

Sanja: Suprotstavljanje ovim stereotipima i izazovima uključuje promovisanje inkluzivnosti, pružanje tačnih informacija i podsticanje otvorenih razgovora o raznovrsnim iskustvima osoba s invaliditetom u njihovim ljubavnim i seksualnim životima. Obrazovanje, reprezentacija u medijima i zalaganje za inkluzivnost u seksualnom obrazovanju su ključni koraci ka rušenju ovih stereotipa i promovisanju društva koje je razumevajuće i podržavajuće.

Alekasndra: Što je zapravo veoma važno. Da počnemo da pričamo o temama poput emocionalne inteligencije, zdravih partnerskih odnosa, ljubavi, seksualnosti. Samo, inkluzivno, kako bi svi imali pristup informacijama ali i kako bi bili vidljivi. Jer, svima nam je važno da budemo vidljivi.

Sanja: Zato želimo da vas zamolimo da podelite ovu epizodu podkasta – da bi i Umologija bila vidljivija i bila korisna i pomogla onome kome je potrebno.

Aleksandra: Pišite nam svoje utiske, zaista želimo da ih čujemo.

(kreće numera, optimistična, energična: Milano “Driving cars onto Mars”)

Aleksandra: Slušali ste podkast Umologija, podkast u kom želimo da napravimo nove drajvere: putanje shavatanja i razmišljanja; poimanja sebe, svojih misli i emocija, ali i osoba i sveta oko nas.   

Ovu epizodu su kreirale: Sanja Đorđević, Marija Marčeta i Aleksandra Bučko.

(završava se numera)