da pričamo o temama poput emocionalne inteligencije, zdravih partnerskih odnosa, ljubavi, seksualnosti. Samo, inkluzivno, da bi svi imali pristup informacijama ali i kako bi bili vidljivi. Jer, svima nam je važno da budemo vidljivi i da nas čuju.
Jedan od glavnih problema i stereotipa koji okružuju ljubavni i seksualni život osoba s invaliditetom jeste široko rasprostranjena zabluda da su aseksualne ili lišene romantičnih i seksualnih želja.
Ovaj stereotip doprinosi opštem nesporazumu u društvu i često dovodi do nedostatka vidljivosti, reprezentacije i podrške osobama s invaliditetom u oblasti intimnih veza. Još važnije, do toga da se osobe ukoliko imaju neki invaliditet osećaju manje vredno. A to ne želimo u našem društvu, pogotovo ako kao društvo, radimo na tome da je svaka osoba jednako vredna.
Formalno seksualno obrazovanje, iako ključno, u mnogim zajednicama ne postoji.
Mnogo toga zavisi od roditelja i njihovog odnosa prema deci, ljubavi, odnosima, pa i seksu.
Kroz podizanje emocionalno inteligentnih osoba, otvorene razgovore i edukaciju putem kvalitetne literature o partnerskim odnosima i seksualnosti, radimo na tome da prihvatimo sebe, volimo sebe, ali i poštujemo druge.
Nažalost, ovakav pristup nije široko rasprostranjen kada je reč o emocionalnoj inteligenciji, partnerskim odnosima i seksualnosti.
Situacija je još teža za osobe sa invaliditetom.
Danas je seksualnost često povezivana sa uobičajenim shvatanjem izgleda i telesnom privlačnošću, što isključuje veliki deo ljudi, čineći ih nevidljivim. Ova isključenost može toliko da utiče na samopouzdanje da mnogi imaju nisko mišljenje o sebi i o tome šta zaslužuju, dok se okolina iznenadi kada osobe iz ovih grupa imaju aktivan ljubavni i seksualni život.
Da bismo izgradili zdravu i inkluzivnu zajednicu, neophodno je promovisati otvorene razgovore o seksualnosti i prihvatanju različitosti.
Samo tako možemo svi zajedno napredovati ka boljem društvu.
podkast u kom pravimo nove drajvere: putanje shavatanja i razmišljanja; poimanja sebe, svojih misli i emocija, ali i osoba i sveta oko nas.
Preispitujemo kako naša svakodnevnica utiče na dobrobit pojedinca. Jer, želimo da budemo dobro.
Upoznajmo Anu Jovčić.
Ona je studentkinja književnosti.
Njena priča počinje u specijalnoj školi za slepe i slabovide učenike, gde je provela gotovo 12 godina.
Ana nam otkriva kako je to iskustvo oblikovalo njen društveni život i ljubavne veze.
Ana je morala da prođe dug
put kako bi se oslobodila pritiska i shvatila
da nije bitno da li neko vidi ili ne,
već koliko se dvoje ljudi poklapaju.
Ana je kroz svoje veze naučila mnogo o sebi i svojim potrebama.
Njena priča je podsetnik na važnost prihvatanja sebe i svojih vrednosti,
bez obzira na invaliditet.
Ovo je psihološkinja Tatjana Stojšić Petković.
Ona je u invalidskim kolicima od svoje sedme godine.
Njena priča o suočavanju sa invaliditetom
i pronalaženju emocionalne snage je šalje važnu i jaku poruku.
Tatjana koristi svoje iskustvo
kako bi pomogla drugim ženama
koje se suočavaju sa sličnim izazovima.
Tatjana nam pokazuje da je moguće pronaći snagu i samopouzdanje,
bez obzira na fizičke prepreke,
i koliko je važno da svako od nas prepozna i zadovolji svoje potrebe.
Prvo,
Tatjana Stojšić Petković: Jako je velika razlika između osoba koja se rađaju sa nekom vrstom invaliditeta koji je urođen, i nešto što je stečeno. Jer je tada potpuno drugačiji doživljaj sebe kao osobe, a tako i odnos prema emocijama, prema ljubavi u skladu s tim.
Ana Jovčić deli svoje iskustvo o stigmatizaciji i nedostatku seksualne edukacije
Ana Jovčić: Što se mene lično tiče, dešavalo mi se da neki ljudi verovatno i zbog toga što sam ja slepa osoba ali i zbog toga što sam pod navodnicima ‘fina’ kada ne poznajem dobro osobu sa kojom razgovaram ili sa kojom sam u društvu i nisam dovoljno oprezna i desilo mi se da je jedna osoba onako silno začuđena kada je saznala da sam ja uopšte imala veze i da sam stupala u seksualne odnose. Toj osobi je to bilo tako neverovatno: ‘Kako je moguće da ona to zna?’
Tatjana Stojšić Petković: Ako društvo šalje poruku da smo mi aseksualni, onda zamislite koliko morate da uložite truda, ljubavi, borbre – koliko je potrebno truda da vi probijete barijeru i izađete iz tog nekog koncepta i onda tek kada probijete tu barijeru, kada izađete iz tog koncepta, onda možete da gradite sebe kao osobu koja ima pravo da oseća emocije.
… ja ne volim reč borba jer smatram da ništa u životu ne treba tako da funkcioniše, a ne da trebamo da se borimo da bi neke stvari funkcionisale…
Tatjana Stojšić Petković: “Standardi su danas jako visoki kada su pozitivne emocije u pitanju. A šta kažem kad kažem standardi, to znači da se očekuje od osobe bilo muškog ili ženskog pola, da bude poželjna, lepa, privlačna… I toliko su visoki standardi da tu ne možemo očekivati od osobe koja na primer ima amputaciju jednog uda, bilo ruke ili noge, koja ne vidi, koja ima implant ugrađen kao dodatak za poboljšanje sluha, invalidska kolica, štaku, znači ceo dijapazon…
… Ne uklapa se u sliku. Gde ste vi videli da neku reklamu za neki partnerski odnos, reklamira se na primer putovanje za dvoje gde je jedna od njih dvoje osoba sa invaliditetom. Znači to je nešto što je nepoželjno. I samim tim što ste vi, vrlo često kao osoba sa invaliditetom, osećate kao nepoželjno biće, problemi su širi. Mi imamo da društvo vrlo često doživljava kao osobu sa invaliditetom kao aseksualna bića pa se od njih ne očekuje da budu u tom odnosu takvo tipa.”
Strah od samoće. Od toga da nismo poželjni. Od toga da ne budemo sami. Pogotovo u društvu u kom živimo gde se još uvek smatra veoma važnim udaja, porodica i važnosti ostvarenja sebe u tom kontekstu (što apsolutno nije tačno). A, kada je društvo okrenuto ostvarivanju povezanosti i intimnih odnosa sa lepotom i privlačnošću (po nerealnim društvenim standardima), onda se na problem i pritisak dodaje još jedan problem.
Evo o čemu je reč:
Ana Jovčić: U prošlosti sam se trudila da sebe ubedim da su moji partnerski odnosi u redu čak i kada nisu bili. Smatrala sam da je luksuz putovati ili ići u restoran sa partnerom dovoljan razlog da ostanem u vezi, iako su to stvari koje mogu da radim i sa prijateljima. Te obične stvari su mi izgledale kao veliki benefiti, što zapravo nije tačno. Verovala sam da moja vrednost zavisi od toga da li sam u vezi, i zbog tog straha od napuštanja, pristajala sam na stvari koje nisam želela.
Kada sam stekla prijatelje sa sličnim standardima za ljubavne veze, rekli su mi da je u redu imati svoje želje i potrebe.
To mi je pomoglo da prekinem loše veze i da kažem: „Dosta je, ovo nije za mene.“
Pre toga sam mislila da nikada neću biti ta koja će prekinuti vezu jer sam se lako vezivala i imala manjak samopouzdanja.
Ali, kada sam spoznala svoju ličnu vrednost i shvatila da mi ne treba partner da bih bila srećna, ironija je bila u tome da sam tada počela da upoznajem kvalitetnije osobe.
Psihološkinja Tatjana Stojšić Petković daje konkretne predloge na koji način, a vrlo lako, možete da radimo na razbijanju stereptopa i iskuljivanja osoba sa invaliditetom, pogotovo u obrazovanju.
U školama, zašto ne i od malih nogu?
Tatjana Stojšić Petković: Kroz građansko vaspitanje, koje već postoji u školama ali mu se ne pridaje dovoljno pažnje, možemo mnogo postići. Nedostaju nam kreativne radionice koje postoje samo na papiru. Takođe, mnogo se može uraditi kroz veronauku, izborne predmete, biologiju i sve druge predmete. Trebalo bi da imamo mogućnost da izađemo iz ustaljenih okvira i otvoreno pričamo o temama koje su tabu, poput zaljubljivanja.
Zašto u čitankama ne bi bila priča o devojčici sa Daunovim sindromom koja se zaljubila u dečaka bez sindroma? Stereotipi nas ne bi trebali ograničavati. Ne mora slepa osoba imati slepog partnera, niti gluve osobe moraju biti zajedno samo zato što koriste znakovni jezik. Društvo često postavlja ograničenja: “Kako će oni?” ili “Neka njih dvoje budu zajedno, lakše im je tako”. Ta segregacija, odbacivanje i getoizacija su veliki problemi, ali se sve to može rešavati kroz obrazovni program, korak po korak.
Osobe sa invaliditetom suočavaju se sa mnogim izazovima u ljubavnom i seksualnom životu. Edukacija, razbijanje stereotipa i podrška društva ključni su za poboljšanje njihovog položaja i osnaživanje da žive ispunjen život.
Ovu epizodu su kreirale:
Sanja Đorđev
Marija Marčeta
Aleksandra Bučko
Zvučni efekti:
UNIVERSFIELD, Pixabay
Uvodna numera:
Milano – Driving cars onto mars
Dodatna muzika:
Ardie Son – Brightest i Nver Avetyan, Pixabay
produkcija: Fabrika kreativnosti
