Poslednja kišobranžijska radnja u Beogradu, već više od pola veka održava porodičnu tradiciju popravke i izrade kišobrana. Tatjana Živković je nasledila ovaj stari zanat od svoje majke, a poslednjih godina opstaje samo “iz inata” i poštovanja prema tradiciji – jer od ovog zanata ne može da se živi. Na kraju meseca nekada nema dovoljno novca ni da pokrije osnovne režije. Uprkos svim poteškoćama, Tatjana svakog radnog dana otvara svoju malu radnju u Balkanskoj ulici i čuva ovaj zanat od izumiranja.
Ona prvenstveno vrši popravke kišobrana, zato što za izradu novih ne može da nabavi potreban materijal. Obim posla joj zavisi od vremenskih uslova, jer najviše mušterija ima kada pada kiša i duva vetar. U ovoj kišobrandžijskoj radnji mogu se videti primerci kišobrana različitih veličina i dezena, ima kišobrana koji su stari po nekoliko decenija, ali ima i “stogodišnjaka”. Ono što raduje Tatjanu, jeste to da joj sve više dolaze mladi ljudi sa željom da poprave stare kišobrane koji su nekada pripadali njihovim bakama i dekama. Ljubav prema ovom zanatu prenela je i svojim ćerkama, koje žele da nastave porodičnu tradiciju i sačuvaju ovu kišobrandžijsku radnju od zaborava.
Kišobrani: kratka istorija
Kišobrani su se prvi put pojavili u Egiptu, Kini i Indiji, nakon čega su se proširili i po Evropi. Prvi kišobrani bili su veliki i teški – visoki 1,5 metara, težina im je dostizala i do 2 kilograma. Njihova izrada je zahtevala dosta vremena i novca, zbog čega su kišobrani predstavljali luksuz i statusni simbol bogatih ljudi. Prvobitna namena bila je zaštita od sunca. Danas kišobrani više nisu privilegija, koriste se masovno i predstavljaju praktičnu napravu za zaštitu od kiše. Starim i polomljenim kišobranima se više ne daje druga šansa, nego se odmah bacaju u smeće. Kupovina novog kišobrana postala je mnogo jeftinija od popravke. Međutim, još uvek postoje i one osobe kojima kišobran predstavlja modni detalj pa su spremni da izdvoje više novca kako bi imali svoj jedinstveni primerak.
Autorka: Milica Trailović
