U novoj, sedmoj epizodi podkasta “NaZdravlje” Nikolina Ilić donosi informacije o HPV vakcini i pruža pet važnih informacija: redovni pregledi su ključ zdravlja, ginekološki pregled nije bauk, samo treba pronaći ginekologa kome verujemo i koji će pregled učiniti manje stresnim, HPV vakcina nije lek, ali je prevencija i mogu da je prime i dečaci i devojčice. HPV vakcinu možemo da primimo svi, samo je delotvornija kod dece mlađeg uzrasta koji nisu stupili u polne odnose. Poslednja, ali ne i najmanje bitna činjenica je da je rak izlečiv.
Na osnovu procena Međunarodne agencije za istraživanje raka i Evropske mreže Registara za rak (ENCR), Srbija se nalazi u grupi evropskih zemalja sa najvišiom stopom obolevanja i umiranja od raka grlića materice. Naspram ove statistike, stoje podaci koji kažu da čak 90 posto žena u Srbiji ne ide na preventivne preglede kod ginekologa. U čemu je problem i šta nas plaši?
Redovni pregledi kod ginekologa su osnovna prevencija u sprečavanju mnogih ginekoloških infekcija i bolesti, od kojih je jedna od najčešćih rak grlića materice. O ovom problemu autorka podkasta NaZdravlje Nikolina Ilić razgovarala je sa specijalistkinjom ginekologije i asistentkinjom na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu, doktorkom Bojanom Gutić. Razgovarale su o tome kada je pravo vreme da se krene sa pričama o redovnim pregledima, a kada da se krene na preglede, šta oni podrazumevaju kao i o tome kako bi ginekolozi trebali da se ophode prema pacijentkinjama. Čućete koliko studentkinje u Novom Sadu znaju o HPV vakcni, a i o tome kakva je situacija sa vakcinom u pijedinim Domovima zdravlja u Vojvodini.
Prema podacima Registra za rak Instituta za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut“, u proseku se u Srbiji svake godine registruje oko 1300 novoobolelih žena, a oko 500 njih umre od karcinoma grlića materice. Ovi podaci su izuzetno zabrinjavajući i poražavajući. A koliko zaista znamo o ovoj bolesti i HPV infekciji?
Za viruse ne postoji lek
Tepanje vs medicinski nazivi
Iako je Raič rekao da tepanje nije dobro, jer može da utiče na nepravilan govor kod dece, Biljana Grbović, autorka priručnika za roditelje “Volim što sam rodila baš tebe, baš takvu/takvog” ne beži od njega. Kako kaže, i umesto reči “ruka” roditelji često govore “ručica”. Tako i za polne organe, smatra da je tzv. “srednja linija” najbolja. Odnosno da to koji ćemo naziv za delove tela upotrebiti zavisi ne od uzrasta deteta, nego od mesta gde se nalazimo.
„Postoje i uglavno za većinu delova naših tela, imamo i onu srednju liniju, koja nije ni medicinska a nije ni tepanje i nešto od toga uglavnom je ono što bih predložila za upotrebu. Već dete koje krene u školu može da kaže guza, a može da kaže na primer i stražnjica, a ako je još zvaničnija situacija može da kaže zadnji deo tela, ono gluteus bi bilo preterano, preforsirano, to bi bilo samo za ambulantu.“
Jedan od izgovora za korišćenje ovih izraza jeste to da su oni pravi, vulgarni, i da decu treba zaštititi od vulgarnosti. Ali hajde da razmislimo malo. Ako ga učimo da je za ruku kaže da je to ruka, za nogu da je noga, jer su im to nazivi, zašto su onda penis i vagina vulgarni? Pojedinim roditeljima, bakama i dekama, je slatko kada im dete prvi put opsuje, smešno je i zanimljivo. A to nije vulgarno? Ili ipak jeste? Dete od malih nogu učimo da je to nešto ružno, zabranjeno, sramotno, umesto da ih, kao roditelji, uvedemo u priču, jer je bolje da o tome pričaju sa roditeljima, nego da, u nekom trenutku svog života, odluče da se seksualno obrazuju na internetu. Pitali smo psihologa Miloša Raiča, šta kaže nauka, da li je bolje da roditelji o ovome pričaju sa decom, ili da im u nekom trenutku kupe knjigu ili puste edukativan sadržaj na internetu ili televiziji.
“Ukoliko postoji razvijen taj odnos razgovor između dve osobe će biti najdelotvorniji, ali naravno u tome ide i prilog individualnost same osobe ili deteta. Neko dete će više voleti da gleda edukativne sadržaje, neko više da čita, neko da razgovara, ali ono što nauka kaže, i praksa pokazuje, da je najbolja stvar da, edukativni sadržaj dete gleda zajedno sa roditeljima. I da onda zajedno komenatrišu taj edukativni sadržaj, ili nešto što su zajedno pročitali i onda prave diskusiju na tu temu. To je pokazano kao najbolja stvar koja se tiče edukativnih materijala i pročitanih kniga. Ono što je jako bitno jeste da u porodici tokom odrastanaja i detinjstva ne sme biti tabu tema, jer ukoliko je nešto tabu tema, roditelji će odbijati da pričaju o tome, što će dete automatski usvojiti i oponašati ponašanje roditelja, na osnovu pominjanja samih nekih tema, tako da, ukoliko imamo neku porodicu u kojoj je seksualnost tabu tema i u kojoj roditelji smatraju da je to nešto vulgarno, pokvareno, ružno, deca će u veoma malom procentu hteti da pričaju o uopšte sa roditeljima tome.”
Povezano:
Seksualna edukacija zavisi i od odnosa roditelja
A koliko treba potencirati i uvoditi u decu u priču o seksualnim odnosima, objašnjava nam Biljana Grbović.
“To kako će se dete ponašati u ovoj sferi, mnogo više zavisi od nekih drugih stvari nego od ovog razgovora. Na prvom mestu zavisi od kvaliteta partnerskih odnosa roditelja, dakle od toga kako se oni jedno prema drugom ophode, koliko imaj ljubavi u tom njihovom braku, koliko ima poštovanja, Drugi deo jeste taj koliko dete ima inače, ja to zovem, socijalnog imuniteta, a to znači koliko je u stanju da ostane pri svojim uverenjima iako se ona razlikuju od uverenja vršnjaka. Koliko je u stanju da izdrži socijalni pritisak. Koliko mu je ego rasplamsan za aplauze, za skretanje pažnje.”
Večno pitanje – ko od roditelja kupa žensko dete, a ko muško? Da li je okej da se muško i žensko dete zajedno kupaju, da li je okej da tata kupa ćerku, da li je okej da se ćerka, kasnije, poveri ocu o menstruaciji, da li je okej da majka sa sinom priča o seksu? I večni odgovor, da je majka zadužena da objasni priču o polnim organima i seksu devojčicama, a otac dečacima. A da li to zaista treba da bude tako, objašnjava nam Biljana Grbović.
“Kod sasvim male dece, oba roditelja mogu da pričaju na tu temu, zato što ne postoji ta dimenzija razgovora, već pričamo onako, bukvalno biološki, tehnički, kada je dete starije i kada to dobije svoju, ajde da kažem, svoj puni kontekst, onda je zgodnije da to odradi osoba istog pola, da bi se dete manje stidelo i bilo nekako otvorenije da postavi pitanje i da kaže neko svoje mišljenje i stav.”
“Treba pre svega ohrabriti roditelje da što više vremena provode sa decom, da što više pričaju sa svojim detetom, da kvalitetno provode vreme. Da razvijaju detetovu samostalnost, njegovu autentičnost, individualnost, da poštuju njegove izbore i da uzimaju u obzir njegove izbore. Mada, to je malo problematika našeg društva, budući da je ova tema izuzetno tabuizirana i da roditelji uglavnom govore i dalje si ti mali videćeš kad porasteš, pričaćemo kad porastete, ali dok to roditelji rade, vreme prolazi i kad se odraste, stvaraju se ti određeni, nepredviđeni problemi.”
Produkcija: Fabrika kreativnosti
Podkast je nastao u sklopu projekta Local Media and Young Journalists Fight against COVID-19 Disinformation, koji su podržali The Balkan Trust for Democracy: A Project of the German Marshall Fund i USAID koji sprovodi Nezavisno društvo novinara Vojvodine.
Poslušaj još i:
Kako postaviti granice u poslu i životu bez osećaja krivice?
Kriza dvadesetih: vizuelni podkast
