Ponašanje zvaničnika u kriznim situacijama

Prva epizoda treće sezone podkasta Umologija donosi nam analizu kako ponašanje zvančnika u krizinim situacijama utiče na nas, naše mentalno zdravlje i dobrobit. Tražimo odgovore u literaturi, pričamo o tome sa sagovornicima: Srđanom Hercigonjom iz Beogradskog centra za bezbednosnu politiku i Milicom Lazić, psihoteraputkinjom i naučnom saradnicom na Odseku za psihologiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu.
Ilustrujemo primerima i saznajemo kako da li postoji način (i koji je) da povratimo poverenje u sistem.

mix: žamor u pozadini,
istiću se pojedine izjave doktora Branislava Nestorovića: "Ta priča počela jer je virus bio smešan, mislim",
predsednika Aleksandra Vučića: "Nemojte da lažete, niko nije rekao da je najsmešniji virus" i
psihoterapeutkinje i naučne saradnice Odseka za psihologiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu Milice Lazić:
"Ono što nama ostaje jeste da kritički pristupamo."

Aleksandra: Osobe koje su zvaničnici na svim mogućim pozicijama, od poslanika preko ministara biramo preko posrednih izbora. To znači, da zapravo te osobe imenom i prezimenom ne biramo mi direktno, već biramo listu. Ona koja pobedi, postavlja osobe za koje smatra da su najkvalifikovanije i da će najbolje obavljati posao. Kada su postavljene osobe koje profesionalno rade svoj posao – sistem funkcioniše. To bi trebalo da nam uliva poverenje.

Međutim, u kriznim situacijama poput pandemije korona virusom i tragedije u maju 2023. godine doživeli smo ponašanje zvaničnika koje nije najbolje oslikavalo da se radi po planu i da sistem funkcioniše. To je, mnogima od nas, poljuljalo poverenje u sistem. 

Kreće rok, pop numera Milano – Driving cars onto Mars

Numera se utišava, novinarka:

Aleksandra: Zdravo svima i dobrodošli u treću sezonu podkasta Umologija – podkasta u kom želimo da napravimo nove drajvere: putanje shavatanja i razmišljanja; poimanja sebe, svojih misli i emocija, ali i osoba i sveta oko nas. 

Sa novim tvistom u trećoj sezoni. Želimo da preispitujemo kako naša svakodnevnica utiče na dobrobit pojedinca. Kako određeni događaji, sa političke scene, iz kultrnog života, društvena pitanja, generacijska prihvatanja određenih stvari utiču na naše mentalno zdravlje. Ali, želimo i da saznamo kako da budemo bolje. 

I, u tome svemu nisam sama. Divna ekipa okupila se oko podkasta Umologija. Tu su i Sanja Đorđević, Sanja Kosović i Nemanja Stevanović. Možda ste ranije pratili naš rad na podkastu Reaguj!.

Ako niste, upoznaćemo se vrlo brzo.

Videćete, pripremili smo zaista zanimljivu sezonu punu raznih tema od proispitivanja sistema u kom živimo, do rušenja obrazaca koje se generacijski prenose i prihvataju (ili ne?) do učenja o tome kako naš mozak funkcioniše i kako da nam bude bolje. 

Krećemo od sistema. U ovoj, prvoj epizodi  govorimo o tome kako ponašanje zvaničnikai osoba koje su u lidu u kriznim situacijama utiče na nas. U poslednjih nekoliko godina imali smo krizne situacije od pandemije korona virusa do dve tragedije u maju koje su odnele 17 života.

Sa mnom je u studiju Sanja Đorđević sa kojom ću deliti razmišljanja i utiske o ovoj temi, ali i o saznanjima do kojih smo došli ispitujući ovu temu.

Prvo se desila pandemija 2020. godine. Zapravo ne. Prvo smo imali smešan virus, pa su nam groblja bila mala. Bili smo zatvoreni u kućama, stajali u redovima za prodavnice.

Iz lock down-a ja lično izašla sam sa izgubljenim članom porodice, na čijoj sahrani većina porodice nije prisustvovala jer smo i sami bili poprilično bolesni od ovog virusa. Ali i sa ogromnom željom da se preselim na selo, u šumu, da imam dvorište. To mi je najjači utisak koji nosim iz pandemije.

U tim prvim mesecima, imala sam utisak da se predsenik Aleksandar Vučić poprilično svađa sa nama, kao da smo neposlušna, nestašna deca i kao roditelj koji je neregulisan i već nema strpljena za nas.

Sanja Đ.: E, ali znaš kako ovaj ja sam pandemiju doživela sa momkom u jako malom stanu, bez terase i tu sam naučila koliko je zapravo spoljni prostor važne koliko je ta napoljost, spoljašnjost ovaj važna da provodimo vreme tu. A isto sam tako naučila koliko treba da se vodi računa i koliko je vrednost zdravlje pošto sam se kao mlada osoba nakon prve korone osetila kao da imam 89 godina. Elem, jako mi je bilo problematično to dolazenje informacija koji su bili potpuno različite. To je baš bilo ovaj ne znam… Potpuno mi je bilo jasno zašto smo ih dobili pojavu i antivaksera i ljudi koji ne žele da nosi masku koliko god da je očigledno da ovaj maska služi da zaštitimo sebi ljude oko sebe. Ljudi su bojkotovali nošenje maske zbog toga što je to dolazilo od ljudi koji politički, a ne stručni na tom mestu.

Aleksandra: Čak smo imali to neko razmišljanje da osobe koje su možda stručne koje su u kriznom štabu da su ustvari više ovde politički nego iz tih stručnih aspekata i to je mislim dovelo do još veće konfuzije i to možda tog nepoverenja ili razmišljanja o tome da nas ne vode osobe koje ulivaju poverenje, koje znaju šta rade. Ne kažem da možda oni jesu znali šta rade ali nije to ulivalo poverenje, zato što smo imali ono oprečne isto izjave u u u u medijima sa početka i bukvalno nedelju dana kasnije.

Sanja Đ: Da.

Sve to nas je dovelo do toga da preispitamo kako državni zvaničnici, osobe koje su na čelu, koje su izabrane da nas predstavljaju i vode postupaju u kriznim situacijama. Da li to zaista tako treba da izgleda?

efekat: otvaranje vrata, ulazak, koraci

Aleksandra: Naši prvi koraci – istraživanje teorije. Kako se komunicira u kriznim situacijama, da li postoje propisi.

Postoje. Moguće je pronaći literaturu koja se bavi postpanjem u kriznim situacijama, ali isto tako i o komuniciranju u kriznim situacijama. Evo šta smo mi izvukli kao važno i korisno kada je u pitanju komuniciranje u kriznim situacijama:

Кrizno komuniciranje zapravo deo kriznog upravljanja. Pored operativnih napora rešavanju same krize u fizičkom svetu posebno je važno upravljanje percepcijom samog događaja u svesti javnosti. To je zapravo važno zato što značenje te situacije koja je krizna nije naprosto dato već se ono formira u samoj komunikaciji između organizacije i javnosti.  

Sanja Đ.:  Kada ta komunikacija nije dobra, kada ne postoji strategija, ne pristupa se osmišljeno već ishitreno onda se dešavaju neke od sledećih stvari, prisetićete se i sami da smo se u prošlim kriznim situacijama nalazili u nekim:

• Zbunjenost, zatečenost i masovna panika;

• Ishitreno reagovanje bez prethodne analize situacije, odnosno donošenje pogrešnih odluka u vidu prvog rešenja koje se nameće ili odugovlačenje u donošenju odluka usled zbunjenosti i zatečenosti;

• Previše aktera u ulozi glasogovornika i nesinhornizovano delovanje zaposlenih koje stvara još veću pometnju;

Drugi naš korak – šta kažu stručnjaci.

Glavno naše pitanje, kako se komunicira u kriznim situacijama:

Srđan Hercigonja: Izjave zvaničnika u situacijama krize ili kriznih situacija, katastrofa su ključne zato što one zapravo objašnjavaju stanovništvu ko je pogođen tom katastrofom, kako treba da se ponašaju. Ali ono što je ključno svakako i što je na odgovornosti zvaničnika koji komuniciraju činjenice određene o kriznoj situaciji bez obzira da li je ona prirodna katastrofa neka ili neki tragični događaji koji je napravljen ili izazvan ljudskim delovanjem – te izjave moraju da budu umirujuće, jasne. Ne smeju da budu dvosmislene i moraju građanima da objasne koliko će dugo trajati kako bi građani mogu shodno tome da planiraju svoje ponašanje u kriznoj situaciji.

Sanja Đ.: Ovo je bio Srđan Hercigonja iz Beogradskog centra za bezbednosnu politiku. Znači, zvaničnici treba da komuniciraju tako da daju prave informacije, ali i umire situaciju. Da nam daju osećaj da iako situacije jeste krizna, neko vlada njome i postoji plan koji će se pratiti kako bi se situacija rešila što je bolje moguće.

Srđan Hercigonja: U takvim situacijama kada postoji kriza velika gde postoji interes javnosti da zna. Pored interesa javnosti da zna postoji pravo javnosti da zna, zato što se radi o izuzetno velikom broju pogođenih ljudi. Ono što je neophodno prilikom izjava jeste da nadležne institucije kada govorimo o pucnjavi, o masovnim ubistvima početkom maja u Srbiji, to je Ministarstvo unutrašnjih poslova, dakle da prvo izađe nadležni organ koji je zadužen za kriznu situaciju da saopšti šta se dogodilo, gde se to dogodilo, šta je uzrok – dakle da podeli sa javnosti informacije o tome, ako govorimo o ubistvima da li se zna ko je izvršio to krivično delo ili se ne zna. Ako se ne zna da li je i dalje u bekstvu i u slučaju da je potrebna pomoć građana da se kriza zaustavi da iskomunicira jasno građanima šta mogu da urade kako bi oni pomogli da se krizna situacija spreči.

Aleksandra: Za komuniciranje i ponašanje zvaničnika u kriznim situacijama, postoje i propisi. Tako postoji  Kodeks ponašanja državnih službenika Republike Srbije (usput, dopunjen je 16. marta 2020. godine, u jeku pandemije).

Tu su interesantna dva člana. Taj dopunjeni 14a i član 15.

Prvi govori o tome da je državni službenik dužan da se u kriznim i vanrednim situacijama odgovorno ponaša i da poštuje opšta uputstva i preporuke tela nadležnih za praćenje stanja i usmeravanje i usklađivanje aktivnosti državnih organa, organizacija i službi u kriznoj ili vanrednoj situaciji.  

Ovde se krizne i vanredne situacije prepoznaju kao elementarne nesreće i katastrofe, pojave epidemije zarazne bolesti i drugo.

 Sanja Đ: I drugi, član 15, koji će nam biti važan kroz epizodu, a koji glasi: Državni službenik na položaju dužan je da vodi računa da ponašanjem na javnom mestu ne umanji ugled položaja i organa i poverenje građana u državnu službu.

  Ono što istraživanja pokazuju na kod nas jeste da je naše poverenje odnosno poverenje stanovništva Srbije u institucije izuzetno nisko.

Milica Lazić

Milica Lazić:Toliko je nisko da se ona se najčešće meri na neku skali od nula do 10, kreće se oko 1. Tako da je baš jako jako nisko u stvari. Što govori o tome da mi smo na neki način, narod koji se pre svega oslanja na lične potencijale i kapacitete, na kapacitete svoje najbliže okoline, a da već kada je reč o drugim ljudima već pokazujemo određenu sumnju – dok u institucije potpuno ne verujemo. To svakako ima neke posledice na to koliko se osećamo sigurno okruženju u kojem živimo.

Aleksandra: Ovo je psihoterapeutkinja i naučna saradnica na Odseku za psihologiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu Milica Lazić. I da, ovo je jedna od jako važnih izjava koju sa vama delimo.
Jako puno ljudi u Srbiji zapravo ne veruje institucijama. Ne veruje sistemu. Idemo privatno kod lekara jer ne mislimo da su osobe u državnim zdravstvenim institucijama stručna. Ili zainteresovane. Tako je i sa vrtićima. I sa školama, pa i kada treba nešto papirološki da uradimo. Ne verujemo institucijama.   

Kada je reč o tome kako predstavnici vlasti mogu da utiču na naše mentalno zdravlje i dobrobit, pogotovo u kriznim situacijama psihoterapeutkinja Lazić objašnjava ključnu stvar koja se provlači bez da obraćamo pažnju na nju. Ti zvaničnici zapravo predstavljaju insititucije.

Milica Lazić: Mislim da je ključna stvar kada govorimo o predstavnicima vlasti to da napomenemo da su oni u stvari predstavnici institucije, a da je nekako povjerenje u institucije vrlo važan aspekt mentalnog zdravlja, naročito u kriznim situacijama. To smo imali prilike da vidimo i sa pandemijom. Nema nekakvu kada je na nekom nacionalnom nivou mirno stanje bez nekih većih globalnih kriza ili lokalnih kriza mi možemo da se oslonimo na poverenja koje imamo u bliske ljude u porodicu prijatelje i tako dalje, ali se pokazalo da u tim nekim ključnim situacijama kada je neka kriza u toku jako važno za naše mentalno zdravlje da imam poverenje u institucije da će oni raditi posao kako treba. Ne samo nekim globalnim kriznim situacijama nego i nekim ličnim kriznim situacijama na primer kada imamo neke zdravstvene potrebe jako je važno za naše mentalno zdravlje da verujemo da će nam zdravstveni sistem pomoći ili kad imamo neke potrebe koje se tiču pravosuđa, jako je važno da verujemo da je to pravosuđe fer i korektno i da će doneti odluku u skladu sa dokazima, a ne u skladu sa nekim drugim interesima. U tom smislu se zaista pokazalo da je poverenje jako važno za našu unutrašnju stabilnost i sigurnost u situacijama kada prolazimo kroz različite krizne situacije, a nekako su te javne osobe u svetu politike prvi reper na osnovu kog mi zaista gradimo poverenje ili nepoverenja.

Sanja Đ.: Upravo zbog svega toga mi polako, situaciju po situaciju gubimo poverenje u institucije.

kratka pauza

Ali, hajde da ne bude da samo pričamo o nekim izjavama koje korak po korak doprinose tome da mi gubimo poverenje u zvaničnike, institucije, sistem i zvanične procese.

Naš treći korak – praksa. Šta zvaničnici izgovaraju, a šta mi zapravo čujemo.

Aleksandra: Umologija se vraća uskoro, ostanite uz nas.

Kratka pauza.

Aleksandra: Odmah krećemo u priče o primerima koji reč po reč utiču na nas. Možda to nije čak ni svesno, i siiigurno vam nećemo pokazati ni jedan odsto toga što možemo da čujemo u izjavama zvaničnika koji sa svojim nastupima narušavaju poverenje u sistem. Jednim delom, jer se u ovoj epizodi fokusiramo samo na komunikaciju u kriznim situacijama, i prosto, tih izjava ima dosta.

Sanja Đ.: Ali… Izvukli smo neke od najpopularnijih, najsmešnijih, najlažnijih… ali zapravo, dosta uznemirujuće izjave. Zašto pričamo o ovome? Zato što ovakve izjave deluju na to da se osećamo nesigurno, da se plašimo jer ne znamo šta nas čeka, šta će biti i vrlo verovatno, da se duboko u sebi, plašimo da mooožda osobe koje nas vode, neće dobro postupiti.

Međutim, prvo slušamo Srđana Hercigonju iz Beogradskog centra za bezbednosnu politiku o tome kako je kominiciranje o širenju virusa korone uticalo na građane:

Srđan Hercigonja: Imali smo sa jedne strane jednu poruku koja je glasila da korona virus nije opasan virus, da može da se putuje, da može da se ide u šoping, a onda samo nekoliko dana ili možda ček nedelju, dve nedelje kasnije imali veoma dramatične izjave od istih zvaničnika da će nam biti mala groblja, da svi moraju da budu zatvoreni i tako dalje. Dakle radi se o stanju potpuno dijametralno suprotnih poruka gde onda građani moraju sami da se obaveste o tome šta treba da učine, šta treba da rade. Njima su poslate dve suprotne poruke od strane istih aktera koji su potpuno dijametralne, suprotne informacije. Naravno to zbunjuje građane u tom smislu da oni ne znaju šta da rade i na koji način dalje da deluju. Nažalost to je imalo posledica makar u našoj zemlji kada govorimo o korona virusu u tom smislu što se mnogi građani kasnije nisu pridržavali mera koji su bili propisane od strane kriznog štaba.

Aleksandra: Verujem da se sećate, ali da podsetimo o kojim izjavama je reč:

Ilustracija: Branislav Nestorović – Definitivno estrogeni štite žene. Žene imaju jako blagi oblik i praktično ne umiru od virusa ovoga novoga. Prema tome, što se žena tiče vi slobodno u šoping u Italiju. Čujem da će sad da bude veliki popusti će tamo da budu pošto niko ko živi neće da dođe je li tako, u Italiju. Prema tome muževe sad, ovaj, malo pripremite je l tako ovaj, vi to znate dobro mentalno. Šalim se, ali stvarno mislim da je, ne razumem. Ja moram da priznam, ja sam u početku bio zatečen kad je počela ta priča jer je virus bio smešan. Znači, to je treća varijanta tog sarsa mersa korona virusa, ovo je treća varijanta, on je najslabiji od sva tri. I prve dve su prošle nezapaženo, sad ova treća odjednom je to neka neka, vidim zatvaraju se granice, avioni ne lete, mislim potpuna besmislica.

Sanja Đ.: Nakon toga je usledila izjava i predsednika Aleksandra Vučića koji je kazao da niko nije rekao da je virus smešan

Ilustracija: Aleksandar Vučić – Nemojte da lažete, niko nije rekao da je najsmešniji virus niko.

Sanja Đ.: Vratimo se na izjavu Branislava Nestorovića, jer u njoj postoje poruke koje su jako važne kada je u pitanju naše poverenje u zdravstveni sistem. Psihoterapeutkinja i naučna saradnica na Odseku za psihologiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu upravo na to ukazuje:

Milica Lazić: Ja mislim da u tom kontekstu mnogo važnija to što on predstavlja zdravstveni sistem. Jer on nije predstavljen kao neka, on jeste bio političku figura u tom celom procesu, ali on je primarno predstavljen kao doktor i pandemija jeste stvorila prostor da se gradi nepoverenje u jedan da kažemo sloj društva u koji smo imali poverenja. Stanovnici Srbije pokazuju izvesno dobro poverenje, odnosno visoko poverenje, kad je u pitanju poverenje u naučnike, lekare da kažemo neke pojedince koji imaju određenu diplomu koje su završile određenu školu, imaju neki kredibilitet u društvu. Mi smo imali sa pandemijom tu situaciju da su se u medijima u prvi plan stavljali lekari koji su na neki način ismevali tu celu situaciju, davali pogrešne informacije.

Onda smo se susretali sa tim da nam lekari daju kontradiktorne informacije, pa imamo određene lekare koji kažu vakcinišite se, a sa druge one koji govore da se ne vakcinišemo što zaista u stvari u stvara konfuziju kod osoba koje žele da se oslone na neke stručnjake, a ne da oni moraju da ustvari čitaju istraživanja da bi se informisali da li će da se vakcinišu ili ne.

Mi zaista funkcionišemo tako što se većina naših akcija u životu svodi na poverenja zato što mi ne možemo da imamo kapaciteta da se razumemo u sve pa verujemo onome ko je za to stručan. Takve izjave i Nestorovića nekih drugih lekara su stvari mogla da doprinesu tome da se poljulja poverenje u lekare, kao i u stručnjake, kao nekog ko je obrazovan, informisan, ko prati relevantnu literaturu i tako dalje, zato što su informacije koje su oni davale nama potpuno drugačije. Izašli su iz krajnosti u krajnost i tu smo mogli da vidimo koliko postoji u stvari problema u okviru te zajednice.

efekat: fastforward

Aleksandra: A sada idemo u maj 2023. godine, imamo još jednu izjavu koja nikako nije trebala tako da zvuči. U pitanju je konferencija za novianare predsednika Aleksandra Vučića, ubrzo nakon tragedije u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ u Beogradu.

Ilustracija: Krem de la krem – Obraćanje predsednika Srbije nakon pucnjave u OŠ _Vladislav Ribnikar – Pošto sam slušao, čitao različite priče o tome kako se bore deca za opstanak, roditelji za opstanak. Ovde sve suprotno. Ništa od klasičnih priča. Doći ću ja do naše odgovornosti i do toga šta su mere koje moramo da preduzmemo. Ovi ljudi su veoma dobro stojeći kao i najveći broj roditelja deca iz škole u kojoj govorimo.Njihov primanja nisu manje od 300.000 dinara. Reči o ljudima koji su u svakom smislu bili uzor krem de la krem našeg društva. Uzoran lekar, profesor mikrobiologije, ako se ne varam, tako nešto.

Milica Lazić: Način na koji je govorio u tom kontekstu je neodgovarajuć na više nivoa. Prvo, zaista iznosio je neke lične nformacije iz porodica koje su bile direktno uključenje u u celu tu tragediju koja se desila, što zaista nije smeo da da radi, ali u stvari kroz to iznošenje takvih informacije u stvari gradio neki narativ u kom je ustvari odgovornost prebacivao sa nekog društva i društvenog sistema, u kom problemi nastaju, na pojedinca i neku pojedinačnu porodicu, koju je u stvari u tom kontekstu proglasio privilegovanom. U stvari je proglasio privilegovanim ceo taj sistem u kom su ta deca rasla, odnosno celu tu školu, što sa jedne strane, malo on to radio iz neke supermoralne pozicije, u stvari praveći neku distancu u odnosu na obične građane. To je u stvari bio vrlo neprimeren tekst prema svim tim roditeljima koje su koje su žrtve tih događaja i svoj toj deci koje su žrtve tog događaja. Zato što ustvari se šalje poruka: “Imali ste sve, vi ste najprvilegovanji sloj društva, ovo nema veze sa nama, sve to što se desilo verovatno ima veze sa vama, vašim vaspitanjem” i tako dalje. Što, u stvari, predstavlja jedno nepriznavanje odgovornosti od strane organa koji bi prvi trebalo preduzima odgovornost da ovaj u stvari preispita uslove zbog kojih je došlo do tako nečega odnosno da preispita svoju odgovornost.

Sanja Đ.: Umologija se vraća uskoro, ostanite uz nas.

Kratka pauza

Korak četiri: Da li zaista mora tako?

Aleksandra: Sigurna sam da nastupi zvaničnika ne moraju da budu takvi. I onda sam naišla na jedan tekst u kom je autor pisao o nastupu tadašnje premijerke Novog Zelanda Džesinde Ardern kada se u toj državi u martu 2019. godine desio težak teroristični napad u kome je ubijena 52 osoba, a 40 povređeno.

Premijerka Novog Zelanda tada je rekla da osoba koja je počinila nasilje nije jedna od njih. Da je ta osoba htela slavu, ali da ga ona neće imenovati, jer od Novog Zelanda neće dobiti ništa, čak ni ime. I pozvala je sve da govore o imenima onih koje su izgubili. Bila je sa svojim ljudima: obilazila je džamije, išla na sahrane i u bolnice.

Svakako to nije isti slučaj, ali njena prisutnost sa ljudima Novog Zelanda ulila im je sigurnost u veoma strašnom periodu.

Zato imamo jedno najvažnije pitanje: Šta građani mogu da učine po pitanju poverenja u sistem kad je već ovakva situacija?

Milica Lazić: U stvari je jako to teško pitanje zato što istovremeno je jako važno za vas odnosno za sve nas da imamo poverenju sistem zbog našeg mentalnog zdravlja, a sa druge strane deluje kontraproduktivno imati poverenje u sistemu koji ne funkcioniše. To znači da nemamo baš kontakt sa realnošću. To je slično kao i sa medijima, jako je važno da ne budemo potpuno skepticni prema svim medijima i da u stvari izbegavamo to kao izvor informisanja i da dovodimo u pitanje svaku izjavu, a sa druge strane je jako problematično ako bi verovali u sve šta piše u novinama. Isti slučaj i sa sistemom, i onda je to mač sa dve oštrice. Naravno najbolje bi bilo da sistem funkcioniše i da onda u skladu sa tim mi izgradimo neko zdravo poverenje u sistem.

U uslovima u kojima sistem ne funkcioniše, ono što nama ostaje jeste da kritički pristupamo sistemu, odnosno da gradimo poverenje tamo gde možemo. Odnosno da budemo obazrivi tamo gde nemamo razloga da verujemo, ali to je opet problematično zato što zahteva jako puno kapaciteta od nas. Zahteva to da da se bavimo različitim oblastima za koje nismo eksperti da bismo shvatili kome treba da verujemo, zahteva to da ulažemo puno resursa koje bi smo inače trebali da ulažemo u neke naše svakodnevne aktivnosti, da ulažemo u to da bismo mogli da donesemo odluku koju bi ustvari trebalo da donese neko drugo mesto nas. Tako da to jeste jedna nezahvalna pozicija gde su u stvari da bismo imali neke koristi od sistema (kreće numera: Ardie Son - Brightest, kinematograska, fantazija)  mi moramo da uložimo puno napora da bismo shvatili šta  je to što je dobro u tom sistemu, na šta možemo da se oslonimo.

Sanja Đ.: Glavne poruke iz ove epizode jesu da državni zvaničnici i osobe koje su na čelu, pogotovo kada govorimo o kriznim situacijama moraju staloženo da nastupaju pred građanima jer:

• oni su ti koji građanima daju značenje situacije u kojoj se nalaze
• oni su ti koji treba da im pruže sigurnost
• oni su ti koji treba da se brinu konstatno, a naročito u kriznim situacijama da sistem funkcioniše
• jer se sa lošim nastupima gubi poverenje u sistem – problem sa kojim se mnoogi građani u Srbiji suočavaju.

Ali, ono što možemo da uradimo jeste da kritički pristupamo sistemu, odnosno da gradimo poverenje tamo gde možemo.  Da ulažemo naše resurse kako bi znali više o pojedinim oblastima sistema.

Kao što je i podkast Umologija, koji će u svakoj od sledećih epizoda rasvetliti kako situacije iz naše svakodnevnice utiču na naše mentalno zdravlje i dobrobit.

Aleksandra: Podelite sa nama vaš utisak o ovoj epizodi. Pišite nam na instagram fabrikapodkasta, zaista želimo da čujemo šta mislite o ovoj temi. I slobodno nam predložite temu koja vas interesuje.

numera Ardie Son - Brightest se završava

počinje numera Milano - Driving cars onto Mars

Slušali ste podkast Umologija, podkast u kom želimo da napravimo nove drajvere: putanje shavatanja i razmišljanja; poimanja sebe, svojih misli i emocija, ali i osoba i sveta oko nas. 

Ovu epizodu su kreirali: Sanja Đorđević, Sanja Kosović, Nemanja Stevanović i Aleksandra Bučko.

Posebna zahvalnica dizajneru zvuka Jovanu Živkoviću.

Završava se rok, pop numera Milano - Driving cars onto Mars

Produkcija: Fabrika kreativnosti

Linkovi ka ilustracijama koje smo koristili u ovoj epizodi:

*Vučić: U Srbiji nema zaraženih korona virusom / Srpska napredna stranka / objavljeno: 26.02.2023. / pristupljeno 18.10.2023.

*Nema obustave nastave, zabranjeni svi javni skupovi u zatvorenim prostorima /  RTS Sajt – Zvanični kanal / objavljeno: 11.03.2023 / pristupljeno 18.10.2023.

*Obraćanje predsednika Srbije nakon pucnjave u OŠ „Vladislav Ribnikar“/ Telegraf.rs TV / objavljeno: strimovano uživo 03.05.2023. / pristupljeno 18.10.2023.