Kriza dvadesetih: vizuelni podkast
- Autor
- VP : E01
- Čitanja: 78
Kriza dvadesetih, kao izazov u kom se nalazimo kada prelazimo iz doba adolescenata u odrasli dob je stvarna i javlja se vrlo često jer postoje kulturološka i tradicionalna očekivanja od osobe. Ta očekivanja ponekad mogu da postanu i unutrašnji pritisci.
Možda bi trebali da izdvojimo dva tradicionalna učenja koja se prenose u našem društvu, nismo ih verovatno uvek svesni, a često nas mogu kočiti u mnogim aspektima naših života.
1. Šta sada odlučim – to je to.
Upravo ste saznali da ste položili poslednji ispit i završili fakultet. Da li ćete:
a
otići u Nacionalnu službu za zapošljavanje
b
otići kući, pisati svoju biografiju i slati je svim živim kompanijama
c
vratiti se kod roditelja dok ne smislite kuda dalje
Jeste uspeli da odgovorite?
Stigli smo do sledećeg nivoa.
U vezi ste koja traje već nekoliko godina. Lepo vam je, razumete se, zabavljate. Da li ćete:
a
zakazati venčanje – dugo ste u vezi, neka se ovekoveči
b
krenuti da živite zajedno
c
ostati u vezi i uživati u njoj
Niste uspeli da odaberete vaš odgovor?
Vreme vam je brzo isteklo?
Niste znali šta se dešava?
Čestitamo!
Upravo ste u ovi par minuta videli neka od pitanja, a možda i pritisak koji može da se oseća kada osoba uđe u krizu dvadesetih godina.
Dobrodošli u Umologiju
Ovo je Umologija, podkast u kom želimo da napravimo nove drajvere: putanje shavatanja i razmišljanja; poimanja sebe, svojih misli i emocija, ali i osoba i sveta oko nas. Da preispitujemo kako naša svakodnevnica utiče na dobrobit pojedinca. Da budemo dobro.
“Kriza dvadesetih godina” odnosi se na period kada mladi odrasli preispituju svoje životne izbore i suočavaju se s izazovima u karijeri, odnosima i ličnom razvoju. U ovom periodu često razmišljamo o identitetu, vrednostima i ciljevima. Mozak se i dalje razvija, posebno delovi odgovorni za planiranje, donošenje odluka i kontrolu impulsa. Psiholog Džefri Arnet je uveo pojam “odraslost u nastajanju”, opisujući prelaz iz adolescencije u odraslu dob, koji može trajati od 18. do 30. godine, u zavisnosti od životnih okolnosti.
Glavna odlika svakako jeste susretanje sa mnogobrojnim odlukama i izborima koje su pred nama. Neki to doživljavaju kao priliku da istraže svoje mogućnosti dok se kod drugih može pojaviti i osećaj nesigurnosti, pa čak i anksioznosti, najviše zbog zbog naglog osećaja nestrukturiranosti.
To su svi oni osećaji koji su manje-više svima nama poznati. Posebno nama koji smo, (hajde da kažem) izašli iz tog perioda.
To su simptomi koji se tiču anksioznosti, možda nekih depresivnih epizoda pa čak i osećaja beznađa.
Osećaja da nešto moramo.
Da prosto život ili vreme neumitno teku, a da mi želimo nekako da se uhvatimo tog vremena.
Možda osećaj da kaskamo za nečim.
Možda jednostavno stalno preispitivanje: “Šta ću sa životom?” “Da li nešto treba da menjam?”, “Kako to treba da izgleda?”
Jednostavno tu postoji to stalno pripisivanje i vrlo često taj osećaj preplavljenosti ili potpune zaglavljenosti zbog toga.
Kao jedan friz koji kaže
OK, šta sad da radim?
Imam milion opcija i to iracionalno uverenje da postoji samo određeni broj “pravih opcija” i onih “tačnih odgovora”.
I ako njih promašim, onda postoji šansa da se desi nešto strašno.
Milica Crkvenjakov,
@dragadevojcice
I psihoterapeutkinja Jasmina je igrala istu igricu sa nama, samo što nam je ona davala neke drugačije uvide na te situacije.
Jasmina Stanković,
psihoterapeutkinja
Imamo protagonistkinju.
To je Mia.
Ona je upravo pročitala mejl u kome je pisalo da je položila ispit i da dođe sutra da upiše poslednju desetku.
Mia je upravo završila fakultet.
Umesto sreće, euforije, rasterećenja, ona je postala uznemirena i nekako je po prvi put u životu, krenula da radi anksioznost jer je prvi put ušla u svet odraslih. Više nije “šalalala” studentkinja i najveći problem su joj ispiti, već razmišlja o tome šta da radi sa životom i kako da preživi i u kom pravcu da se kreće.
Da li da nadje posao van struke kako bi preživela, ili ipak da se gura ka tome da nadje posao u struci? Da li će možda pokrenuti sopstveni posao ili se vratiti u svoj rodni grad ili šta god? Šta raditi u takvoj situaciji?
Šta bi ti uradila da si Mia?
Milica Crkvenjakov,
@dragadevojcice
Mislim da bih svakako našla posao u struci ili neku praksu. Čak i neko volontiranje, zavisi šta je u pitanju. Ne u smislu kao ekspolatisanje u nekoj korporaciji. Dok tražim taj posao od nečeg se mora živeti, tako da bih radila nešto sa strane da preživim, dok mi nešto ne započne karijeru.
Kao terapeutkinja, pitala bih Miju još neke stvari i želela bih da čujem pozadinu njene priče.
Njena situacija je tipična za studente koji završavaju fakultet, posebno u poslednjih desetak godina. Kao studentkinja, Mija je imala jasno definisanu ulogu u kojoj se snalazila. Sada, završetkom fakulteta, ulazi u svet odraslih, što je i oslobađajuće i zastrašujuće zbog mnogih opcija koje su pred njom. Postoji pritisak da izabere “pravu” opciju u kapitalističkom društvu, a ako ne uspe, može se osećati kao da je nešto strašno pošlo po zlu.
Jedna od ključnih veština koju niko ne uči, ni u porodici ni u školi, je poverenje u sebe. To znači da, bez obzira na to šta se desi, osoba zna da će biti u redu i da neće napustiti sebe. Većina nas veruje da zaslužujemo ljubav i poštovanje samo ako ispunimo određene uslove, što može biti teško.
Savet Miji je da zakorači u svet i vidi šta će se desiti. Često mislimo da će nam veliki broj opcija olakšati izbor, ali to nije uvek slučaj. Važno je učiti iz grešaka i psihološki preživeti svaku situaciju, što menja naš pogled na život.
Jasmina Stanković,
psihoterapeutkinja
Prelazimo na sledeću životnu situaciju. Mia, naša protagonistkinja je već par godina u vezi. Deluje kao da je ozbiljno ali oseća da joj je rano za neku institucionalizaciju odnosa. Iz iskustva svojih roditelja nema baš neki pozitivan odnos prema braku, ne doživljava ga kao nešto korisno i ne zna da li da nastavi da bude u ozbiljnoj vezi. Možda je previše mlada za vezivanje.
Milica Crkvenjakov,
@dragadevojcice
Ja mislim da je brak čisto jedna legalna pravno – zakonska stvar. U smislu ako ne postoji neki razlog da ona zakonski da bi joj olakšalo da bude udata za nekoga onda ona svakako to ne treba da uradi. Mislim veze, koliko god duge ili kratke su potpuno validne bez obzira da li su u braku ili ne. To ne definiše koliko je neka veza ozbiljna ni da li će trajati. Tako da ako nema neku potrebu – papiri, viza, porezi i ostali razlozi zašto bi trebali zakonski da se venčamo, onda kažem – Mia, nemoj.
Nema tačnih ili pogrešnih odgovora. Pretpostavljam da Miji ovo nije prvo partnerstvo, ali sada postoji pritisak da izabere partnera za brak. Ta očekivanja pojačavaju njenu anksioznost vezanu za donošenje odluke. Osim aktuelnog stresa, suočava se i sa transgeneracijskim stresom jer ima učenje o tome šta partnerstvo ne bi trebalo da bude. Mia nije stekla dovoljno veština da prepozna šta želi i šta bi dugoročno bilo dobro za nju, ali to ne znači da ne može formirati nova znanja za buduće generacije.
Mia stoji pred važnom odlukom koja se tiče i nje i njenog partnera. Trebalo bi otvoriti temu sa partnerom, jer se ovakve dileme rešavaju u odnosu, a ne samostalno. Možda su potrebni teški razgovori ili otvaranje neotvorenih tema, ali to je ključ za prevazilaženje relacionih ambivalencija.
Jasmina Stanković,
psihoterapeutkinja
Mia ima osrednje plaćen posao. Inflacija doprinosi tome da za isti novac može da kupi sve manje i manje stvari. Sada je već 15. u mesecu, a na njenom računu nema ničega. Oseća se totalno bespomoćno i uveče kad svi normalni spavaju ona široko otvorenih očiju razmišlja da li da pronađe dodatni posao i tako rizikuje burnout? Ili da posveti svoje slobodno vreme nekim obukama za neke poslove koje možda neće odmah unovčiti ili neće unovčiti uopšte ili da skrati svoje potrebe, da se odrekne nekih lepih stvari, putovanja, luksuznosti… Šta da radi?
Milica Crkvenjakov,
@dragadevojcice
Mislim da je to jako teška situacija. Najteže pitanje do sada, rekla bih. Zato što je činjenica da su mnogi mladi u Srbiji u takvoj situaciji gde rade ful tajm ali nemaju dovoljno da prežive i to nisu uopšte neki veliki luksuzi. Naravno, ako nema uopšte para, a ima neke luskuze na koje troši treba… čak ne želim ni da kažem da prestane da troši na te luksuze jer teba da nam bude osnovno životno pravo da mi možemo neke male luksuze da priuštimo i ne treba ni na koji način da osuđujemo ljude koji poslednje svoje pare troše na neke stvari koje ih čine da se osećaju dobro.
Pitanje da li da nađe neki dodatni posao i tako rizikuje burnout ili da radi neke edukacija.
Mislim da i jedno i drugo podjednako dovodi do burnouta. Zato što da li ćeš radiš negde ili ćeš da isto tolko vremena utrošiš da nešto naučiš, negde se usavršavaš, i jedno i drugo troši energiju i može da dovede do burnouta. Ono što najviše utiče na mentalno zdravlje, bar je meni uticalo u takvoj situaciji je bio taj osećaj –“alo, nemam para da preživim, šta ću da radim”.
U tom slučaju svakako nađi dodatni posao. Ne mislim da je to rešenje. Rešenje treba da bude sistemsko, državno – veće plate, veći minimalci, ali da je u toj situaicji 15. u mesecu – frka – preživi. Nađi dodatni posao.
Već u startu imamo jasno definisane etikete o snazi i slabosti. Kriza u dvadesetim godinama često se doživljava kao nešto jedinstveno i lično, što može dovesti do osećaja da nismo dovoljno jaki ili sposobni. Međutim, ništa nije toliko unikatno koliko se čini. U našoj individualističkoj kulturi, povezivanje i deljenje ranjivosti često se smatra znakom slabosti.
Važno je shvatiti da deljenje svojih problema može smanjiti osećaj stida, koji nas izoluje i pogoršava probleme. Kada otvorimo temu razgovora s drugima koji se suočavaju sa sličnim izazovima, stid se smanjuje. Trebalo bi da usvojimo kolektivistički pristup gde deljenje i povezivanje sa drugima pomažu u prevazilaženju problema.
Jasmina Stanković, psihoterapeutkinja
Možemo da promenimo mišljenje.
Možemo da upišemo fakultet, završimo ga i nikada se ne bavimo tom profesijom jer smo pronašli neku drugu koja nam prija i u kojoj uživamo.
Ili se predomislimo u vezi sa brakom.
Ili u vezi sa poslom koji imamo, a koji je, na primer, na neodređeno vreme u državnoj kompaniji.
Ne mora da znači da ćemo, ispunjavajući društvene norme, ili učenja koja dobijamo, biti srećni i ispunjeni.
A možete raditi na tome da budete srećni i tako što slušate podkaste koji se istražuju teme vezane za poboljšanje života i dobrobit, kao što je podkast Umologija.
I, da ga preporučite nekome kome bi mogao biti od koristi.
Ovu epizodu su kreirali:
Sanja Đorđević,
Sanja Kosović,
Nemanja Stevanović,
Aleksandra Bučko
Vizuelna adaptacija:
Anamarija Ranković
Posebna zahvalnica
dizajneru zvuka
Jovanu Živkoviću
Produkcija:
Fabrika kreativnosti