Studentski protest „15 za 15“: Dnevnik šetnje

Bol, volja i solidarnost

Najteže je bilo poslednje jutro. Anja govori o neizvesnosti:

„Ne znam da li sam istegla nešto ili je iščašenje. Lekar nije znao, rekao je – probaj da nastaviš.”

Bez ustezanja, ona priznaje da nije slušala svoje telo. Da jeste, možda bi stala. Ali osećaj zajedničkog cilja nadvladao je bol. I to je srž ove priče – zajedništvo koje pokreće.

Dolazak u Beograd: protest kao kulminacija

Beograd je 14. marta dočekao studente.

Protest „15 za 15“ bio je masovan, dostojanstven i miran. Tišina koja je obeležila minut ćutanja za stradale prekinuta je zvukom koji je podsećao na nalet vozila. Zbog tog zvuka su redari skinuli svoje prsluke i proglasili kraj protesta. Sve se desilo jako brzo.

Studentkinje i studenti, građanke i građani Srbije, kao i brojne organizacije za zaštitu ljudski prava zahtevaju od nadležnih organa, kao i međunarodnih organizacija da se objektivno ispitaju dešavanja tog dana.

„Redari su reagovali tačno kako treba – i to je sprečilo nešto mnogo gore.” – zaključuje Anja.

Protest koji ostaje upamćen

„Ne bih rekla da je ovo najbolje iskustvo u životu, ali je važno. Slušajte svoje telo. Ja to nisam.” – rekla je Anja, dok je konačno stigla na cilj.

Ova šetnja je bila čin nade, protesta i otpora. Ali pre svega – čin međuljudske solidarnosti.