I scena:

Jovana leži na krevetu. U pozadini, u sobi se čuje “Milano - Driving cars onto Mars”, a Jovana na slušalicama sluša Zariju.

Zarija: Nekako u periodu od trećeg razreda ja sam krenula da imam, da kažemo, imala sam period depresije, onako, jako teške depresije. Sad, za moje godine to je bilo, to ljudi ne shvataju to toliko ozbiljno, šta ja u trećem razredu, šta ja znam

(uzdah)

Ja sam u petom razredu krenula moju majku da molim da me vodi kod nekog stručnog lekara,

I ona je uvek govorila, kao, „Ne Zarija, kao, ti si dete. To će proći. To je samo faza“

Jovana skida slušalice i okreće se ka mikrofonu.  Ispod Jovane je numera “Milano - Driving cars onto Mars”

Jovana: Ovu epizodu počinjemo malo drugačije i biće drugačija. Jer smatramo da je važno da naglasimo iskustvo Zarije.

Ja sam Jovana Grabež, a vi slušate još jedno izdanje podkasta Umologija. U ovoj epizodi pričamo o problemima u prilagođavanju i težim mentalnim problemima kod tinejdžera koji zahtevaju veću pažnju ili hospializaiju.

Poslušajte ovu epizodu i podelite je svakome kome će biti korisna. Hajde da zajedno pričamo o mentalnom zdravlju i zajedno radimo na destigmatizaciji.

kratka pauza, malo izdignuta numera “Milano - Driving cars onto Mars”

 Jovana: Danas slušamo Zariju i Jelenu. Doktorka Jelena Srdanović Maraš je specijalistkinja medicinske psihologije psihoterapeutkinja iz ordinacije Krug.

numera se gasi, ističe

A Zariju upoznajemo sada:

Zarija: Ja se zovem Zarija. Imam 15 godina i idem u umetničku školu za dizajn.

Jovana: Zarija želi da podeli sa nama svoje iskustvo i hvala joj na tome. Slušaćete, prošla je kroz razne periode u svom životu.

Priču kreće iz početka, još kao mala.

Zarija: Sve je otprilike počelo, ja sam krenula i kao jako mala da imam probleme, da kažem, psihičke. Sve već jednom bilo oko toga što, ja sam bila jako muškasta i oblačila sam se kao mali dečak i izgledala sam kao mali dečak, imala sam kratku kosu jedno vreme, pa sam opet imala jako dugačku. Prolazila sam kroz razne faze ja sam odrasla sa tri starija brata.

I nekako dok sam odrastala meni je nekako bilo normalno da ja budem muškastija, da ja volim malo groblje, ovo – ono, meni to nekako bilo normalno i prirodno ali, nekako, kako sam krenula u osnovnu školu, to se dosta promenilo. U predškolskom nije bilo ni tol’ko strašno, ali u osnovnoj školi je bilo baš onako, baš sam primetila razliku u tome kako su se deca ponašala prema meni.

Jovana: Zarija kreće u treći razred. I kreće joj težak period. Kaže da je imala period depresije.

Zarija: Onako, jako teške depresije. Sad, za moje godine to je bilo, to ljudi ne shvataju to toliko ozbiljno, šta ja u trećem razredu, šta ja znam.

Sad kad gledam iz ove perspektive, u koje se, mesto gde se trenutno nalazim, to tad kako je bilo, ja ne znam kako sam ja to preživela zato što je to bilo užasno. Ja sam bila u raspadu. Ja sam imala noćne more neprestano. Ja sam zbog tih noćnih mora i mesečarenja išla u bolnicu da snimam mozak zato što su oni mislili da ja možda imam neko nervno oštećenje ili nešto slično, zato što sam se budila uveče, mesečarila i povraćala i plakala i vrištala, nisam mogla da dišem kroz koliki stres sam ja prolazila u tom periodu, da je to sve prelazilo to tokom mog sna.

Moja, znači, otprilike podsvest mi se budila. Ja se svega toga nisam sećala i ljudi su mi govorili šta se dešavalo. Jedini put da sam se setila da sam ja mesečarila da kažemo na pola je bilo prvi poslednji ili pretposlednji put da se to desilo i to je bilo tako, da kažem, strašno zato što podsećalo me je na napade panike koje sam imala

kratka pauza - efekat zatvaranje vrata

 Zarija: Najgori napad panike koji sam ikad imala je bilo negde u periodu od šestog, sedmog razreda, kad sam išla u psihijatriju, kada je moje psihičko stanje bilo, da kažemo, u raspadu.

Ja sam bila, zato što živim u trospratnoj kući, na skroz gornjem spratu. Ceo sprat je morao da bude prazan, da bude tišina, zato što svaki zvuk, svaka sitnica, ja sam bila pod takvom tenzijom, bila sam, koji bi izraz iskoristila za to…Bila sam kao alergična na svaki zvuk, da kažemo, nisam mogla da dišem normalno, bila sam pod tenzijom, moji roditelji su ušli u sobu gde sam ja bila i probali su, kao, da me smire ja nisam mogla.

Ja sam u petom razredu krenula moju majku da molim da me vodi kod nekog, da kažemo, stručnog lekara, to jest, bilo koga ko bi mogao da mi pomogne stručno. Ne mora ni da bude psiholog ili psihijatar. Bilo ko. Da može bilo kako da mi pomogne, bilo šta, nakon, svaki dan sam je molila da mi nađe nekog. I ona je uvek govorila, kao, „Ne Zarija, kao, ti si dete. To će proći. To je samo faza“. Ja sam je molila i molila i ja sam, znači, od trećeg razreda do osmog razreda, ja sam, to jest, ‘ajde reći ćemo i sad ovde negde malo pre nego što sam krenula u srednju školu, ja sam stalno guglala i čitala knjige i gledala videa da bi saznala šta je to što nije u redu sa mnom, zato što želim da rešim svoj problem, zato što nisam znala kako da se kontrolišem. Jer sam mrzela da vidim da nisam pod kontrolom. Zato što ne mogu svoje emocije da kontrolišem a moje emocije su prelazile psihosomatski na mene znači, otprilike, svaka moja emocija je imala neku fizičku reakciju.

Jovana: Doktorka Jelena Srdanović Maraš je specijalistkinja medicinske psihologije psihoterapeutkinja iz ordinacije Krug.  Ona sada ulazi u našu priču i objasniće nam pojedine informacije kada je reč o težim mentalnim bolestima tačnije, problemima u prilagođavanju, kako bi ih bolje razumeli. Inače, važna informacija da znamo jeste da psihijatri izbegavaju da daju dijagnoze pre 20te godine. Kako zašto je potrebna hospitalizacija i kada do nje dolazi – ko odlučuje o tome? Da li su uvek potrebni lekovi i šta se događa ako se pomoć ne potraži odmah.

Ali prvo:

Jelena: Kada koristimo termin teže bolesti (teže mentalne bolesti) obično mislimo na psihološke probleme koji u značajnoj meri ometaju funkcionisanje osobe. Tu se najčešće misli na šizofreni poremećaj bipolarni poremećaj ili veliki depresivni poremećaj.

Nauka se veoma razvija poslednjih decenija i ima vrlo sofisticiranih istraživanja koja nam donese podatke o faktorima koji utiču na pojavu mentalnih poremećaja. Danas znamo da različiti faktori mogu da povećaju rizik za razvoj mentalnih poremećaja, kao što su porodična istorija, hemijski procesi u mozgu, životni događaj ili traumatska iskustva. Ako bi smo pokušali da sumiramo mogli bi reći da danas znamo da postoji značajan genetski doprinos u razvoju težih mentalnih poremećaja ali i veoma snažan uticaj okruženja na pojavu i na održavanje ovih poremećaja. Dakle, stvari nam još uvek nisu kristalno jasne. Korpus znanja koji sada imamo zapravo nam ukazuje na složenost mentalnih poremećaja i veoma komplikovanu etiologiju njihovog nastanka.

Jovana: Psihijatri su ti koji odlučuju da li će osoba da ostane u bolnici ili ne. Ali kada se oni odlučuju za to i zašto?

Jelena: Kod mnogih mentalnih poremećaja proceni se da je u sklopu lečenja potrebna hospitalizacija. Dakle, ne samo kod ovih koje smatramo težim mentalnim poremećajima u koje spadaju, kao što smo pomenuli, shizofreni poremećaj, bipolarni poremećaj i veliki depresivni poremećaj.

E sad, razlozi za nužnost hospitalizacije u nekim slučajevima su veoma različiti i odluku o tome da li treba neko da ostane u bolnici ili ne donosi lekar specijalista – psihijatar. On uzima u obzir mnogobrojne faktore. Ne samo težinu kliničke slike, ali to jeste jedan od faktora, ono o čemu se takođe razmišlja kada se odlučuje o potrebi za hospitalizacijom je da li postoji rizik od suicida ali je važno i procena lekara o tome koliko je sredina u kojoj osoba živi takva da može da pruža specifičnu brigu i negu koja je potrebna u datom trenutku.

Nekada se lekar odluči za hospitalizaciju i kada se ne radi o, kako smo definisali, težem mentalnom poremećaju ali postoji, na primer, rizik od suicida. Generalno su trendovi takvi da se trajanje boravka u bolnici svede na najmanju moguću meru, onoliko koliko je potrebno, jer je važno da osoba tokom lečenja zapravo razvije mehanizme koji će njoj olakšati funkcionisanje u sredini u kojoj živi.

Jovana: Iako doktorka Jelena govori o stručnim osobama i pomoći koju oni mogu da pruže u situacijama kada je potrebna, Zarija nam priča o tome kako dosta osoba koje poznaje ne smatra da im je potrebna pomoć stručne osobe, već su mišljenja da mogu sebi sami da pomognu. Poslušajmo:

Zarija: I većina ljudi sa kojima sam ja pričala, da li su moji bivši partneri, moj bivši prijatelji, moji sadašnji prijatelji, bilo ko, ko prolazi kroz nešto trenutno, oni meni kažu: „Ja neću više da idem tamo. Šta će meni psiholog? Šta će meni psihijatar? Šta će meni ovo, šta će meni ono…ja mogu sam sebi da pomognem. Ja ne volim da pričam o tome“. Ali oni ne shvataju značenje i da, kad nije ni značenje nego, značaj samog razgovora. Bitno šta ti čuješ dok pričaš o tome. Zato što ta osoba tebi može da kaže nešto što će da ti pomogne, taj psiholog ili psihijatar kod koga god da si već otišao, ali kad ti pričaš o tome i ti sebe čuješ to je skroz nešto drugo da ti sam sebi odgovoriš na 90% pitanja tako.

kratka pauza - efekat zatvaranja vrata i otvaranja (polako se zatvore, kratka pauza kao uzdah, otvore se)

Zarija: Poslednji put sam bila u psihijatriji negde tamo 2022. Tamo negde, tokom leta kol’ko se sećam, ali negde otprilike tako. Ja sam krajem leta prošle godine prestala da pijem antidepresive.

Ali, poslednji put kad sam bila u bolnici, ja sam, kako bi to rekla, tamo, terapije u psihijatriji ti uzimaš sve više i više lekova. Kad izađeš iz psihijatrije zato što ti antidepresivi koje pijemo imaju jako puno kontraefekata naročito ako se uzmu sa alkoholom ili nečim još gorim.

Ja sam prestala na svoju ruku, prvo, da pijem lekove.

U tom periodu ja sam bila kao „Hoću da imam slobodu da ja mogu da legnem kad želim i da ustanem kad želim. Da ne budem stalno umorna, da mogu da razmišljam, da imam fokus. Ne u smislu fokusa, ti lekovi jesu meni pomogli da se ja fokusiram na stvari koje radim, ali u smislu fokusa ja ne mogu da, kao inače, na primer, sad što mogu da radim ti različite stvari odjednom, da multitaskujem: da slušam muziku, da pišem referat ali usput da se dopisujem sa strane da nekom šaljem neke poruke, nešto… Ja to tad nisam mogla. Ja sam mogla maksimalno jednu stvar i to jedva da radim. Imala sam dobar fokus na njoj i nisam imala, da kažemo, emotivne raspada koje sam imala pre, da ja uzmem nešto da radim i u momentu kad vidim da je nešto teško ja se raspadnem, zato što sam bila toliko emotivno slaba i nisam bila u stanju da se nekako iskontrolišem.

Jovana: Doktorka Jelena Srdanović Maraš iz ordinacije Krug nam priča o još jednoj važnoj stvari kako bi se mlada osoba osećala bolje, bolje prilagodila, a to je timski pristup: lekovi i psihoterapija.

Jelena: Savremena medicina raspolaže podacima koji ukazuju da je kod težih mentalnih poremećaja važno uvesti diferentnu psihofarmakoterapiju odnosno lekove.

Međutim najbolji rezultati u lečenju se ostvaruju ukoliko postoji timski pristup pacijentu, gde osim lekova osoba biva uključena u psihoterapijski tretman, porodičnu terapiju. Veoma često je radna terapija izrazito važna i korisna za oporavak.

U mnogim slučajevima gde postoji ovakav sistemski pristup u lečenju postižu se zaista sjajni rezultati gde mlada osoba ubrzo nastavlja sa svojim životom. Iskustva pokazuju da je od ogromnog značaja dobra saradnja u lečenju, mislim na saradnju pacijent i njegova porodica i pomagači.

U ranim fazama tretmana potrebno su redovne kontrole, praćenje i nastavak farmako i psihoterapije čak i nakon prvog poboljšanja. Kroz pomenuto praćenje i kontrole donose se odluke o smanjivanju terapije i konačno i ukidanju lekova ukoliko lekar proceni da je to moguće. To je nekako i cilj tretmana da osoba nastavi da funkcioniše oslanjajući se samo na svoje unutrašnje snage i kapacitete.

 Numara Sémø - Fractured Timeline - krene kratko numera tek onda Zarija

Zarija: Јako, jako puno stvari se promenilo od kad sam poslednji put bilo šta sebi uradila. U tom smislu, gde sam ja probala sebe da, sebi da naudim. Naravno ja nikad nikome nisam išla i onako i drugim ljudima nanosila štetu. Imala sam taj period kad sam baš bila mala ali sad kako sam bila sve starija i starija nisam.

A usput gledajući na to da sam ja šesti, sedmi i osmi razred skoro završila vanredno, stvarno nisam ni stigla nešto da se mnogo družim sa ljudima. Ali sada mi je nekako i drago.

Zato što sad mogu mnogo bolje da razumem stvari i mnogo bolje razumem ljude. Čak i ako nisam toliko vremena provela u školi, ja sam mnogo, mnogo, mnogo drugačija od mog godišta. Naravno, ja kad sam u društvu ja mogu da budem razigrana i da se mi zezamo i da idemo na žurke i sve je to OK.

završi se numera

Jovana: Pričamo o metnalnom zdravlju? Naravno da se javlja tema stigme, srama i predrasuda. Jer još uvek živimo u takvom društvu. I razgovor po razgovor treba da ga menjamo. U ovoj epizodi Umologije nam u tome pomažu i Zarija sa svojim iskustvom i doktorka Jelena Srdanović Maraš iz ordinacije Krug

Jelena: Ima zaista puno predrasuda vezano za teže mentalne poremećaje. Mladi ljudi često brinu da će biti odbačeni u vršnjačkoj grupi ukoliko neko sazna da su u nekoj vrsti psihološkog ili psihijatrijskog tretmana i ono što stvarno nije retkost je da se traženje medicinske pomoći odlaže zbog ovakvih predrasuda. U svojoj praksi sam imala dosta primera da porodica prvo traži pomoć u alternativnim metodama, najrazličitijim, da bi se tek onda javili psihologu ili psihijatru. Možemo da pretpostavimo, i često dobijemo, i to, kroz razgovor sa ljudima da su razlozi za odlaganje traženja psihijatrijske pomoći najčešće strah, sramota ali i nepoverenje u zdravstveni sistem. (kreće numara Sémø - Fractured Timeline)  Nažalost, ovako odlaganje često dovodi do toga da se problemi koje mlada osoba ima hronificiraju i da, nekako, lečenje traje duže. Ono što je zaista važno da ukoliko postoje teškoće da se ljudi obrate za pomoć psihologu ili psihijatru u sredinama u kojima žive.

 numera se završava - pustimo da piše, tek onda kreće Jovana

Jovana: Svako malo čujemo rečenicu „proći će“ i koliko puta nas to iznervira? Zarija kaže da je svesna da rečenica „proći će“ zvuči glupo jer ju je i sama čula hiljadu i hiljadu puta. „Proći će“ i „Biće bolje“ ali i objašnjava svoje viđenje:

Zarija: Gledajmo realno. Svake nedelje ti imaš tih par dana kada se osećaš užasno i ne vidiš nikakav izlaz iz tog dana i samo želiš da se uništiš ali onda imaš tih nekih pola sata u toj nedelji gde se osećaš kol’ko – tol’ko OK. E, to ti je dovoljno dobar razlog da sebi kažeš kao: „Е brate, kao, stvarno, možda vredi da još jedan dan preživim“.

Zato što tih pola sata će da pređe u sat vremena, u dva sata, u tri sata,  u dvanaest sati, u jedan ceo dan, na kraju, nedelje, meseci će da ti budu dobri ali ti moraš da radiš na sebi zato što…

Ne možeš da nateraš druge ljude da budu dobri. Ne možeš da nateraš druge ljude da se promene. Ti možeš da utičeš dobro na njih da bi se oni promenili da pokažeš da oni nisu u stanju da negativno utiču na tebe zato što si ti mnogo jači od toga. Ti emotivno i psihički možeš da podneseš to što oni tebi govore zato što si ti mnogo bolji od toga. I to moraš sebi da govoriš zato što je to istina. Niko nije u stanju da te sruši i da te emotivno povredi ili da te uvredi zato što ti njima to dozvoljavaš, ti dozvoljavaš da oni oštete tvoj ego i to je jedina stvar.

kratka pauza pre Zarijinih izjava koje su naglašene - sa malo odzvanjanja+ efekat let  male ptice - nežno

Zarija:  Ljudi koji su prošli to znaju jako puno ovih stvari
i znaju da se možda plaše toga da će da se ponovo vrati
i realno ja posle godinu dana, dve godine, gde sam kol’ko – tol’ko OK,
ja se još uvek plašim da će da stvari postanu loše.
Bilo je perioda da je na mesec dana sam se osećala jako, jako loše.

Zarija: Mi smo mnogo jači nego što mislimo.
Ja, lično, ja nisam nešto visoka, nisam nešto mišićava, nisam ovo, nisam ono
ali psihički sam dovoljno jaka da svoje probleme mogu da rešim, meni je to više nego dovoljno.

Kratka pauza, da se slegnu reči

Jovana: Zarija kaže da svi imamo ljude, nekog sebi bliskog ko prolazi kroz težak period ili situaciju. I ona to ima u svom životu – osobe koji su joj jako bliski i koji prolaze kroz nešto jako teško. U smislu da gube jako puno prijatelja, život im se raspada, porodica im se raspada, ne znaju šta će da upišu, društvo im se u potpunosti promenilo. Ukratko, kako je rekla „ne mogu sebe da prepoznaju ili ih je neka veza uništila“.

Zarija 15: To su sve neke stvari kroz koje ljudi koje trenutno poznajemo i sa kojima se trenutno družimo prolaze kroz to i gledajući u njih kako se raspadaju, kako se osećaju loše oko sebe i nekako gube to nešto posebno u sebi, to nas jako boli. Ali jedina stvar koju ti realno možeš da uradiš jeste da dođeš i da ih odslušaš i da probaš da ih razumeš. (kreće numera Sémø - Fractured Timeline)  Ti nisi na njihovom mestu. Ti možeš da ih razumeš i da im kažeš šta mislim da mogu da te razumem ali ja možda nisam prošao kroz to ali ja mislim da bi ovako mogao to da rešiš. Nemoj uzeti, kao, ovo moje, kao uvredu, ovo moje mišljenje ili kako je bi ja to probao da rešim ali ovaj je jedini način na koji mogu da ti pomognem da kažem kako bi ja to možda uradio.

Kažeš neki savet ili im pronađeš nekog ko bi mogao stvarno da im pomogne.

Završi se numera u podlozi. Ton se samo nastavlja, nevezano za numeru.

Zarija: Gurati svoje prijatelje da odu da nađu pravu pomoć, da odu kod psihologa. Brate, školski psiholog je u potpunosti OK.
Ja sam, zato što ja nisam mogla da dobijem pomoć od moje porodice,
naravno ja sad njih ne krivim,
ali od moje porodice u tom momentu nisam mogla da dobijem pomoć,
ja sam otišla kod školskog psihologa.
Nakon nekog vremena ona je pozvala moje roditelje i rekla da moram da idem kod nekoga.
I to samo tako ide.
Ljudi se plaše toga, kao onaj moj roditelj, roditelji će da znaju.
Ne možeš da sad bežiš od toga dok još ima šanse da ti to rešiš.

Scena II:

Zarija prelazi u slušalice, Jovana je sluša preko slušalica. U pozadini ide muzika „Milano - driving cars onto mars“

Jovana: Baš mi je drago što je Zarija podelila sa nama ovo iskustvo. Ja sam baš dosta naučila, a nadam se da ste i vi, koji ste ga poslušali.

I mislim da je jako važno to što su i Zarija i doktoka Jelena Srdanović Maraš je specijalistkinja medicinske psihologije psihoterapeutkinja iz ordinacije Krug rekle: Razgovor je važan. Potražiti pomoć je važno. Hajde da rušimo te zidove koje gradimo oko tema poput mentalnog zdravlja. Hajde da otvoreno pričamo o njemu jer je mentalno zdravlje deo nas. Nemojmo bežati od njega. I hajde da ga destigmatizujemo.

Pojačava se muzika u pozadini. Jovana sebi pevuši neku pesmicu u bradu...

Odjava:

Ovo je podkast “Umologija” Fabrike kreativnosti. Podkast u kom želimo da napravimo nove drajvere: putanje shavatanja i razmišljanja; poimanja sebe, svojih misli i emocija, ali i osoba i sveta oko nas.  

U ovoj epizodi podkasta o smo pričali o problemima u prilagođavanju i težim mentalnim problemima kod tinejdžera koji zahtevaju veću pažnju ili hospializaiju.

Ova epizoda vam je značila? Čuli ste nešto korisno? Podelite je sa drugima. Podržite naš rad tako što ćete poslati link ka epizodi onome kome je potrebna ili podelite na socijalnim mrežama. A tamo čekamo i vaše utiske, pišite nam komentar ili u inbox

Novinarka: Jovana Grabež

Dizajn zvuka: Jovan Živković

Urednica: Aleksandra Bučko

Produkcija : Fabrika kreativnosti

Author

Related posts